Foto:UnSplash
Među brojnim zabunama koje vladaju u medijskoj sferi oko „kontroverznih“ ideja i praksi koje ili podsećaju na nauku (a to nisu) ili pokazuju pretenzije da nauku zamene, neke se neprekidno vrte oko reči koje zvuče uznemiravajuće, ali su nejasne i zbunjujuće velikom delu publike. Takve su reči „pseudonauka“ (ili „kvazinauka“, u ovom tekstu ću smatrati da su to sinonimi) i „antinauka“.
Većina tekstova na ovu temu se odnosi na ono što se u istoriji novije filozofije naziva problem demarkacije, tj. način na koji se nauka razlikuje od onoga što nije nauka. Mnogo ozbiljnih filozofskih diskusija postoji na ovu temu, od ser Karla Popera do Pola Bogosijana; mada je tema izuzetno zanimljiva nemoguće ju je sumirati u ovom formatu.
Ovde nas međutim zanima drugačije, mada srodno pitanje: kako napraviti razliku između pseudonauke i antinauke? Ova tema ne samo da je zanemarena u diskursu glavnog toka, već postoji i ogromna konfuzija u vezi sa njom, koja ima izražene praktične posledice. Stoga ovaj kratki tekst u kojem ću pokušati na ukažem na prilično jasnu demarkacionu liniju između ova dva termina i pojava koje označavaju.
Naravno, ovo ne potiče „iz vedra neba“, pošto su se u post-pozitivističkom periodu na ovu temu već pojavili pojedini značajni uvidi; lično, nalazim najkorisnijim argumente koje iznosi istoričar fizike Džerald Holton u svojoj klasičnoj knjizi Nauka i antinauka originalno objavljenoj 1993. godine. Nažalost, u pogledu uspona antinauke, Holton je bio značajno ispred svog vremena.
Razlika je delom intuitivna: pseudonauka prisvaja neke delove i elemente naučnog metoda i često se vrlo izričito i nametljivo poziva na naučnost, dok se antinauka ovog atributa gnuša. Primeri su mnogobrojni. Kada astrolozi otvaraju „Institut Johan Kepler“, onda oni implicitno priznaju poželjnost institucionalnog organizovanja po uzoru na autentičnu nauku, kao i pozivanje na priznate naučne autoritete poput Keplera. Dok su jedine laboratorije u Evropi bile alhemičarske, nije nikakvo čudo što su retorte ili procesi poput destilacije prvi put pomenuti u alhemijskim tekstovima. Ukoliko nam je potrebno formalno definisanje pojmova, predlažem sledeće:
- PSEUDONAUKA: bilo koje verovanje ili sistem ideja koji pokušava da stekne legitimnost korišćenjem nekih delova naučne metodologije, pri tom ignorišući bar jednu ključnu komponentu naučne metodologije i naučne prakse.
- ANTINAUKA: bilo koje verovanje ili sistem ideja koji promoviše svoje specijalne interese nasuprot naučnim dokazima uz osporavanje naučnog metoda.
Sličnu definiciju pseudonauke zagovara, na primer, savremeni filozof Sven Henson u relevantnoj odrednici na uglednoj Stenfordskoj enciklopediji filozofije aktivnost koja (1) nije naučna, ali istovremeno (2), njeni zagovornici i praktičari pokušavaju da ostave utisak da to ipak jeste.
Pseudonaučnost je do neke mere nužno istorijski atribut za koji važe istorijska ograničenja. Niko pri zdravoj pameti neće danas sporiti da je alhemija pseudonauka. Međutim, to ni izdaleka nije bio slučaj pre hiljadu godina, pa čak bi se moglo tvrditi ni u doba Njutna (druga polovina 17. i početak 18. veka).
Alhemičari su u to doba bili proto-naučnici, koji su ne samo razvili gomilu laboratorijske opreme koja se i danas koristi u kontekstu savremene hemije, već su i zaslužni za otkriće niza hemijskih elemenata i jedinjenja (npr. antimon je prvi oko 800. godine izolovao veliki arapsko-persijski alhemičar Abu Musa Džabir ibn Hajan, poznat pod latinizovanim imenom Geber). Onog momenta kada su se pojavile teorijske i empirijske osnove za pojavu savremene hemije, alhemija je prilično lako nestala sa scene i uz par nečasnih izuzetaka – poput bizarnih dešavanja u nacističkoj Nemačkoj – nije se potom „povampirila“. Jedna od glavnih pouka ovog primera jeste da je nevažan skup ličnosti/autoriteta koji pseudonauci navodno daju legitimitet; sama aktivnost otkriva svoju prirodu.
Ostale primere raznolikih pseudonauka možemo pronaći maltene u svakom izdanju dnevnih novina. Astrologija, numerologija, pseudo-arheologija („vinčansko pismo“, „bosanske piramide sunca“), pseudo-istorija (poricanje holokausta, „srpska autohtonistička škola“, zlatne viljuške na dvoru Nemanjića, itd.), parapsihologija (sa svim svojim pod-oblastima telepatije, telekineze, prekognicije, itd.), marksistička ekonomija (recimo oličena u nažalost neumrloj radnoj teoriji vrednosti), „kvantno isceljenje“, homeopatija i druge forme alternativne medicine, eks-jugoslovenski „naučni socijalizam“, biblijski katastrofizam, mitološki katastrofizam Imanuela Velikovskog, „naučni“ rasizam 19. veka, eugenika, lisenkoizam, i slične politički inspirisane doktrine i ideje predstavljaju samo neke primere pseudonaučnih aktivnosti.
U svim ovim slučajevima postoje neki elementi naučnosti; npr. brojni psiholozi su pokušavali, iskreno i bona fide, da testiraju realnost parapsiholoških fenomena. Neki među njima, poput Dž. B. Rajna, Helmuta Jana ili Derila Bema, su preduzimali ozbiljne oglede u tom smislu. Konsenzus jeste da u tim istraživanjima tokom više decenija nije otkriveno ništa što bi ukazivalo na realnost parapsiholoških pojava i omogućilo da parapsihologija stekne legitimnost kao naučna disciplina.
Čak i ako zamislimo da bi se to u jednom trenutku budućnosti moglo desiti, ta neka buduća parapsihološka nauka neće, sasvim izvesno, nalikovati na ono čime se danas adepti savijanja kašika mislima (legendarni prevarant Uri Geler) bave. To što se epruvete i retorte koje su prvi načinili alhemičari koriste u današnjim laboratorijama ne znači da savremeni hemičari traže „kamen filozofa“ ili slede minuciozne procedure za transmutaciju supstanci opisane u rozenkrojcerskih alhemičarskim rukopisima.
Sa druge strane granice koju želimo da ocrtamo, nalaze se doktrine i prakse koje otvoreno, a često i brutalno, odbacuju naučni metod kao put prema istini. Ovo je svakako neophodan, ali ne i dovoljan uslov da nešto bude antinauka; za potonje je neophodno da postoji i aktivno protivljenje nauci, te manje ili više otvoreno izražena želja da se nauka potisne i zameni nekakvim „alternativnim“ načinima saznanja.
Istorijski najtrajnije forme koje se uklapaju u definiciju antinauke bile su magija, odnosno magijski način mišljenja i različiti oblici sujeverja koji iz magijskog načina mišljenja proizlaze. Naravno, pre pojave nauke u savremenom smislu tokom Kopernikanske revolucije u drugoj polovini 16. i prvoj polovini 17. veka, logički je nemoguće govoriti ni o pseudo- ni o antinauci, jer jednostavno drugačiji epistemički sistem za dolazak do istine nismo ni imali. Stoga o genealogiji ideja valja govoriti izbegavajući „vigovsko“ tumačenje istorije, tj. nametanje današnjih kriterijuma, standarda i podela nekim drevnim vremenima.
Kod antinauke možemo uočiti i jednu vrstu visceralne, „stomačne“ negativne reakcije na samo pominjanje termina vezanih za nauku, makar oni bili i prilično pitomi i vrednosno neutralni. Ova vrsta nagona i negativnog afekta ukazuje na daleko dublji problem, koji često ima i psihopatološke korene koji su odlično sažeti u naslovu briljantne knjižice Pola Bogosijana Strah od znanja. Kao što su psihoanalitičari poput Frojda i Ota Ranka odlično uočili, trauma rođenja je temeljna trauma suočenja sa fizičkom realnošću Velikog Sveta; mnogi među nama imaju na ovaj ili onaj način problem sa tom traumom. Među takvim ljudima antinauka pronalazi svoje najodanije sledbenike.
Verovatno najduže postojeći i najbolje proučeni primer/prototip antinauke je kreacionizam, posebno tzv. „kreacionizam mlade Zemlje“ (engl. young Earth creationism), prema kojem je svemir nastao u 6 dana pre između 6000 i 10000 godina, doslovce na način opisan u Knjizi postanja, prvoj knjizi Starog Zaveta. Nema, nadam se, ni najmanje potrebe ulaziti u detalje šta je sve pogrešno u vezi sa ovom doktrinom, odnosno u kojoj meri je ona suprotna čvrsto utemeljenom znanju iz geologije, hemije, astronomije, nuklearne fizike, teorije evolucije, paleontologije, klimatologije, atmosferske hemije, i još desetak drugih naučnih disciplina.
Iako manje u žiži kritičke javnosti u poslednjih pola veka, pre svega zbog svojevrsne zamene sofisticiranijim verzijama kao što je „Inteligentni“ dizajn, klasični kreacionizam je bio i ostao tvrdo uporište antinauke, što se između ostalog na našim prostorima videlo i 7. septembra 2004. godine, kada je tadašnja ministarka prosvete i zvezda DSS-a, Ljiljana Čolić, donela ukaz kojim se teorija evolucije izbacuje iz osnovnoškolskog programa, uz čuvenu izjavu „Darvinova teorija je dogmatska i odluka će ostati na snazi sve dok se ravnopravno ne bude učila i ona po kojoj je Bog stvorio čoveka i ceo svet.” Očigledno je da između epistemičkog sistema (navodnog) religijskog otkrivenja i epistemičkog sistema empirijske nauke postoji nerazrešivi konflikt; Zemlja ne može biti istovremeno stara i 6 hiljada godina i 4,5 milijardi godina.
Na suprotnom polu spektra antinauke (ali utoliko pre blisko, prema još jednom primeru teorije potkovice!) pronalazimo različite postmodernističke, naročito postkolonijalne i „kritičke“ teorije koje negiraju naučni realizam, naučnu metodologiju, pa čak i samu vrednost istine. Ovo je takoreći školski primer antinauke, koji njeni zagovornici čak ni ne negiraju; u pojedinim slučajevima, kada su posebno pritisnuti u debati, oni utvrđuju da je nauka „samo jedan od izvora saznanja“ i pripisuju je „belimheteroseksualnimpatrijarhalnimrasističkimmuškarcima“ i slične ideološke budalaštine, o čemu smo već na ovom mestu pisali.
Nasuprot uljuljkujućim glupostima koje se čuju po zbunjenim medijima, na udaru ekstremnih woke postmodernista, soc-konstruktivista i politički korektne tviter-rulje nisu samo društvene i humanističke nauke, već je u pitanju nauka kao takva, sui generis. Kada jednom utvrdite da su i sazvežđa (!) seksistička, čak i staro opšte mesto kako je „samo nebo granica“ zvuči prilično oporo, par i sarkastično. Prikaz knjige Cinične teorije na ovom portalu je, srećom, imao pozitivne efekte na bar jednog domaćeg izdavača, koji je upravo ovih dana objavio srpski prevod ove značajne knjige. U tom štivu, čitalac će pronaći znatno više dramatičnih primera nasrtaja radikalnih postmodernista na nauku nego što zaista želi.
Još jedna i u budućnosti potencijalno najopasnija forma antinauke jesu različiti „duboki ekološki“, eko-primitivistički, neoluditski i slični pokreti za „povratak prirodi“, obožavanje „boginje Gaje“, spasavanje planete od „ljudskog kancera“ i slično; ovde dobrim delom spada i antinuklearni lobi koji, iako se ponekad krije iza prenaduvanih scenarija nuklearne havarije, odlikuje isti ideološki fanatizam.
Ovi pokreti su se do sada uglavnom ispoljavali kroz par incidentnih situacija i ekoterorističkih napada iza kojih su stajali ili pojedinci poput Teodora Kazinskog, poznatog i kao Unabomber ili relativno male ekstremističke organizacije kao što je Earth First!, ali realni ekološki problemi (koji nemaju nikakve veze sa „gajanskim“ misticizmom i sličnim mantrama) mogu učiniti da ova vrsta ekstremizma postane daleko popularnija u budućnosti, naročito što se ovim patološkim pojavama u medijima velikim delom i dalje gleda kroz prste. Kao i u prethodnim primerima, i ovde imamo ideju radikalnog podrivanja same suštine naučnog saznanja i empirijskog metoda kojim se do saznanja dolazi.
Nauka nam vrlo jasno govori da je antropocen daleko kompleksniji fenomen nego što se medijski predstavlja, što uključuje brojna poboljšanja u novijoj istoriji uzrokovana ljudskom aktivnošću (npr. površina pod šumama se poslednjih decenija povećava u čitavom svetu), kao i veoma uspešne primere globalne saradnje na rešavanju realnih ekoloških problema (npr. Montrealski protokol o zabrani supstanci koje oštećuju ozonski sloj). Ovo – kao i odbacivanje svakog misticizma, pa i navodno plemenito inspirisanog „gajanskog“ – stoji u direktnom konfliktu sa „duboko ekološkom“, a uistinu krajnje plitkom, antinaukom.
Za kraj vredi istaći da se pseudonauka može ponekad posmatrati kao relativno bezazlena zabava ili hobi (ovo je, recimo, standardno slučaj sa astrologijom), sve dok se ne uzima suviše ozbiljno; ovo se nikada, ni u jednom slučaju, ne odnosi na antinauku. Antinauka generalno ubija, posebno u svojim antimedicinskim i antivakserskim formama.
Kada bivši predsednik Južnoafričke republike (države koju ovdašnje budaletine na desnici i levici smatraju BRIKS-ovskom „silom u usponu“, a nažalost jedino što je tamo u nekontrolisanom usponu jeste kriminal, naročito stopa ubistava i silovanja) Tabo Mbeki zvanično proklamuje da uzrok AIDS-a nije virus, nego crna magija, to hiljade ljudi košta života; mada je naravno veoma teško u pravnom smislu dokazati krivicu bilo koga od takvih antinaučnih zlikovaca.
Ovo je takođe u skladu sa preovlađujućim tipovima ličnosti kada su ove aktivnosti u pitanju: dok pseudonaučnici često deluju kao (tragi)komične pojave sa nečim klovnovskim (ili robinhudovskim) u nastupu, u redovima promotera antinauke uglavnom nailazimo na večno namrgođene nadžak-babe poput profesorke Čolić, bez smisla za humor i večno obuzete traganjem za „strancima“ i „neprijateljima“.
Konačno, u bliskoj vezi sa ovim je istorijski kontingentna činjenica da su brojni eminentni naučnici bili istovremeno i pseudonaučnici u vezi sa pojedinim stvarima. Ovo se ne odnosi samo na davna vremena, poput Keplerovog bavljenja astrologijom i numerologijom, ili Njutnovog fanatičnog bavljenja alhemijom; slične primere vremenski znatno bliže nama nalazimo u entuzijazmu velikana poput lorda Kelvina, Nikole Tesle i drugih za eugeniku, ili bizarnog promovisanja vitamina C kao čudotvornog leka od strane najvećeg hemičara 20. veka, dvostrukog Nobelovca Lajnusa Paulinga. Ovi i brojni drugi primeri samo pokazuju njihove idiosinkrazije, ni u čemu ne ugrožavajući ozbiljno naučni metod. Niko od njih nije – niti bi mogao biti – zagovornik ubilačke i nakazne antinauke.
Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu