Foto:UnSplash
Da bi neka zemlja postala članica EU, ona prethodno mora da usvoji i počne da primenjuje zajednička pravila ponašanja. Ovde spadaju zakoni i podzakonski akti koje usvajaju zajedničke, nadnacionalne evropske institucije, iliti u govoru briselske birokratije ’’aki’’, što je skraćenica od acquis communautaire, odnosno zajedničke pravne tekovine. Ovaj ’’aki’’ je veoma širok i detaljan, i sastoji se od barem 80.000 strana koliko je bilo prebrojano 2001. godine. U međuvremenu je ova šuma propisa nastavila da raste, i prestigla je 100.000 strana.
Evropske privrede se u međunarodnim poređenjima često smatraju previše regulisanim – upravo se regulatorna opterećenja smatraju jednim od razloga za kašnjenjem evropskih kompanija u razvoju strateških novih grana, prvenstveno veštačke inteligencije, robotike i drugih tehnoloških kompanija. Dok ovakve globalne kompanija nastaju mahom u SAD (Google, Amazon, Meta) pa čak i u Kini (Alibaba), spisak ovakvih kompanija koje su nastale i razvile se u Zapadnoj Evropi prilično je kratak.
Prevelika poslovna regulacija poskupljuje poslovne procese – i ona se takođe smatra kao jedna od prepreka u razvoju pošto kompanije moraju da troše značajne resurse u vidu novca i vremena da osiguraju usklađenost svog ponašanja sa propisanim. Ovo usporava ekonomski rast i prilagođavanje novim okolnostima – iako nije jedini razlog za sporiji ekonomski rast u EU u odnosu na SAD kao najdinamičniju svetsku privredu, previsoki troškovi regulacije u Evropi i ovde igraju određenu ulogu.
Ekonomski rast u evrozoni i SAD 2010-2019, u % BDP-a. Izvor: MMF.
Imajući to u vidu, jedan od argumenata liberala koji nisu ljubitelji prevelike birokratije i suvišnih državnih troškova protiv EU jesu upravo visoki administrativni troškovi koje privrede zemalja članica moraju da podnose usled svog članstva u ovoj međunarodnoj organizaciji. U našem kontekstu zemlje koja još nije članica, ovaj argument podrazumeva da bi se privreda Srbije bolje razvijala van evrointegracija jer ne bi morala da usvoji i primeni veliki broj propisa, od kojih su barem neki skupi i štetni, jer su posledica lobiranja i traganja za rentom povezanih interesnih skupina. Jedan od vidljivih primera suludih EU politika bilo je merenje zakrivljenosti krastavaca ili veličine plodova višnje – EU je isplaćivala visoke subvencije poljoprivrednicima, što je želela da umanji time što je onda zahtevala da poljoprivredni plodovi ispunjavaju određene standarde u vidu izgleda i veličine, jer bi time barem deo proizvoda ispao sa liste.
Često su važniji nacionalni nego evropski propisi
Ali u ovakvom rezonovanju postoje barem dva problema: prvi da je značaj i uticaj evropskih propisa često preuveličan, jer primat ipak nose domaći propisi. Ovo možemo videti i jednostavnim pregledom nivoa ekonomskih sloboda u zemljama članicama EU i zemljama kandidatima.
Više ekonomske slobode podrazumevaju poslovne propise koji sa sobom nose manje troškove prilagođavanja ili troškove propuštenih prilika. Nivo ekonomskih sloboda u evropskim državama je u proseku viši nego u drugim evropskim država koje to nisu, a želele bi da budu. Ali i unutar same EU postoji velika razlika između različitih zemalja – one mogu imati niske ekonomske slobode kao Grčka ili Poljska, ili visoke ekonomske slobode kao Danska, Irska, Holandija ili baltičke zemlje.
Prema tome, postojanje evropskih propisa i briselske birokratije ove zemlje nije sprečilo da dostignu visoke nivoe ekonomskih sloboda – što znači da će tako biti i sa eventualnim novim državama članicama. Nacionalni propisi su za poslovanje u globalu često mnogo važniji nego evropski propisi, a to kako će oni izgledati i da li će biti naklonjeni privrednim aktivnostima ili neće zavisiće i dalje samo od lokalnog društvenog i političkog konteksta.
Ekonomski rast u evrozoni i SAD 2010-2019, u % BDP-a. Izvor: MMF.
Drugi argument protiv toga da bi eventualno članstvo u EU sa sobom povuklo primenu prohibitivno skupih propisa jeste taj što primena evropskih zakona i pravila podrazumeva ne samo njihovo prepisivanje u domaće zakonodavstvo, kao hiljada novih stranica teksta, već prvenstveno zamenu nekih nacionalnih propisa koji su se pre toga primenjivali. Drugim rečima, ne znači da će se samo preuzeti pravila i direktive od EU tamo gde nikakvih propisa nema, već da će se postojeći propisi usaglasiti sa tim evropskim pravilima – ukupan obim propisa neće se povećati za tih celih 100.000 stranica ukupnog ’’akija’’ već za mnogo manju brojku.
Treći argument leži u tome da će Srbija kao i sve zemlje koje se nalaze geografski blizu EU deo svojih propisa i pravila uskladiti sa evropskim jer će joj to biti u interesu, čak i da ta zemlja nema nameru da se priključi toj integraciji ili da joj to ne daju. Razlozi za to leže u tome što je EU najveća geografski bliska privredna celina, pa je prirodno za bliske zemlje da puno trguju sa njom (i na strani uvoza i izvoza), ona je izvorište kapitala (bilo kroz plasiranje evropske štednje putem kredita preko podružnica inostranih banaka, bilo kroz strane investicije). Ovo već vidimo danas u Srbiji – kao i druge evropske zemlje, zamenili smo porez na promet porezom na dodatu vrednost 2004. jer su to već bile uradile gotovo sve evropske zemlje. Slično je i sa trgovinskim pravilima i sertifikatima, što je olakšalo i pojeftinilo prekograničnu trgovinu.
Četvrti argument jeste to što nisu svi evropski propisi loši. Neki od njih svakako jesu teški za primenu, i puno koštaju privredu, ali to nikako nisu svi. Neki od njih su zapravo mnogo bolje rešenje od onih već postojećih u nacionalnom zakonodavstvu: na primer, propisi za dodelu državne pomoći zabranjuju dodelu visokih subvencija šakom i kapom preduzećima jer to vrši distorzije zajedničkog evropskog tržišta (kada nemačka Vlada dodeljuje subvencije nemačkim preduzećima koja loše posluju to onemogućava francuskim ili holandskim preduzećima da povećaju svoju proizvodnju i izvoz na njihov račun).
Kod nas postoje pravila o državnoj pomoći, koja su pisana po uzoru na evropska, ali problem kao i u mnogim drugim oblastima leži u njihovoj primeni. Komisija za državnu pomoć treba da bude nezavisna od Vlade da bi mogla da kontroliše njen rad i zabrani dodelu neke državne pomoći koja je u suprotnosti sa postavljenim pravilima – naša Komisija je nezavisna samo utoliko što od nje ništa ne zavisi.
Evrointegracije nisu magično rešenje za sve probleme
Imajući sve to u vidu, zajednička evropska pravila nisu posebna prepreka u bržem ekonomskom razvoju njenih budućih članica. Glavna stvar kada pričamo o poslovnoj regulaciji ipak nalazi se na nacionalnom nivou, to jest direktno u rukama naših izabranih političara, kao i glasača. Samo od nas zavisi kako će Srbija da politički i ekonomski izgleda – članstvo u EU ili ne uopšte ne mora da bude presudno.
U samoj EU imamo primere država koje imaju veoma kvalitetno poslovno okruženje, kao što su skandinavske zemlje, Holandija ili Irska, kao i zemlje koje se smatraju birokratskim čistilištima poput Grčke, Italije ili Portugala. Iskustva zemalja u tranziciji koje su ušle u EU variraju od prilično neuspešne Bugarske ili Hrvatske, do veoma uspešnih primera baltičkih zemalja ili Češke. To nas vraća na činjenicu da je naš lokalni politički, društveni i ekonomski kontekst ono što je glavni preduslov za ekonomski razvoj. Zato je toliko i važno iniciranje i sprovođenje famoznih reformi – što je prvenstveno promena pravila ponašanja koje potom kreiraju podsticaje za određeno ponašanje.
Glavni urednik Talasa