Milan M. Ćirković

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto:UnSplash

Skeptička pozicija je veoma često lagodna (isuviše?), jer entropija univerzuma neprekidno raste i razni loši ishodi koji se mogu desiti će se svakako desiti, pre ili kasnije. Naravno, naši izvori saznanja nikada nisu savršeno objektivni, tako da se efekat „Kasandrinog proročanstva“ ovim selekcionim efektom značajno pojačava. Aktuelna ilustracija toga jeste sled događaja vezan za otkazivanje prva dva pokušaja lansiranja Nasinog nove rakete SLS, u okviru projekta Artemis, krajem avgusta i početkom septembra ove godine. 

Program Artemis je, da se podsetimo, deo plana za povratak na Mesec, o čemu smo u ovoj rubrici detaljnije pisali. Ovaj tekst iz februara 2021. godine (dakle ima tome 19+ meseci) kritikovao je – ispostavlja se vrlo opravdano – pojedine tehnološke i logističke aspekte ovog programa. U međuvremenu se „desio“ i izveštaj Nasinog generalnog inspektora koji je ne samo potvrdio sumnje da su cene različitih aspekata programa prenaduvane, već je upozorio i na nerealne vremenske rokove koji su postavljani iz političkih razloga. 

 

 

Nažalost, skorašnji tekst o vodoničnoj ekonomiji stavio se takođe kao „proročanski“ u ovom pogledu. Mada je u tom tekstu raketni motor RS-25 koji je konstruisan za potrebe svemirskog šatla, ali se sada koristi i u okviru SLS-a bio istaknut kao primer pouzdanosti, ispostavlja se da je korišćenje tečnog vodonika uvek i iznova kockanje, makar i sa pola veka iskustva sa motorima ove vrste. „Logistička noćna mora“ korišćenja tečnog vodonika potvrdila se kao fatalna sa stanovišta Nasinih planova da u ovom lansirnom prozoru otpočne sa programom Artemis. Upravo ono što je bilo apostrofirano kao jedan od najvećih problema u tekstu, naime sposobnost malih atoma/molekula vodonika da prodiru i kroz najkvalitetnije izrađene ventile i zaptivke, pokazalo se problematičnim za dva neuspela pokušaja lansiranja.

Šta se tačno desilo? Adekvatan izvor informacija za najnovije događaje (mada, naravno, orijentisan umereno pro-NASA) jeste zvanični blog projekta. Artemis 1 je trebalo lansira kapsulu Orion na orbitu oko Meseca, bez ljudske posade, ali sa lutkama-manekenima opremljenim svom silom astromedicinskih senzora i drugih uređaja za testiranje čitavog sistema. Prema programu, već Artemis 2 bi trebalo da bude lansiran sa ljudskom posadom (mada doduše još ne opremljen za spuštanje na Mesečevu površinu).

Orion bi trebalo da obiđe oko Meseca na minimalnoj udaljenosti od svega oko 100 km od površine, koristeći gravitaciju našeg prirodnog satelita da bude izbačen u retrogradnu orbitu. Nakon toga će biti izvršena još jedna korekcija kursa koriščenjem raketnih motora same kapsule, što će je dovesti do optimalne putanje za povratak na Zemlju, ako sve bude po planu u Tihi okean u blizini obale San Dijega u Kaliforniji.

 

 

Predviđeno lansiranje Artemisa 1 u ponedeljak 29. avgusta 2022. bilo je od početka predviđeno kao tipičan državno-medijski spektakl, sa sve dolaskom potpredsednice Kamale Heris, selebritijima poput Krisa Evansa i sličnih, čak je i siroti Herbi Henkok bio izvučen da (u 83. godini života!) izvodi državnu himnu. Ali, kako to već biva kad loši studenti izlaze na ispite pa im „zapadne“ baš ono pitanje na koje ne znaju odgovor, tako i NASA naiđe na problem baš u onom delu celog procesa koji nije prethodno testiran. To je u ovom slučaju bio vodonični „udarni start“ (engl. kickstart). 

Što bi rekao besmrtni Kurt Vonegat, tako mu je to.

Od 4 motora prvog stepena, 3 su uspešno ohlađena do planirane temperature od oko –235 stepeni Celzijusa, dok četvrti, koji nosi oznaku #3 to nije učinio. Da li je to zaista bio slučaj ili se radi o kvaru senzora temperature, ostalo je otvoreno pitanje. Inženjeri su pretpostavili da motor nije zaista ohlađen zbog toga što do njega nije stizalo dovoljno tečnog vodonika, pa su preduzete mere da se pojača protok kroz motor #3, uključujući i zatvaranje protoka kroz druga tri motora. Ovo nije dovelo do željenih rezultata, a pojavili su se i dodatni problemi sa ventilima. Nakon dugačkog i neplaniranog zadržavanja na T minus 40 minuta, menadžeri misije su odlučili da odlože lansiranje, upravo u vreme kada se lansirni prozor otvorio. 

Već sledećeg dana, u utorak 30. avgusta, zaključeno je da problem zapravo nije sa motorom #3, već sa senzorom temperature. SLS menadžer Džon Hanikat je izjavio kako se senzor ne ponaša saglasno fizičkoj situaciji u motoru, te da je problem očigledno u neadekvatnoj kalibraciji senzora. Ovoj zvaničnoj liniji dodata je još jedna, da vremenski uslovi „ionako“ nisu bili povoljni za lansiranje u ponedeljak; ovo je samo delimično bilo istinito, pošto su meteorolozi najavili popravljanje vremenskih uslova tokom lansirnog prozora, što se i obistinilo u poslednjih pola sata trajanja istog.

Sledeći lansirni prozor bio je u subotu, 3. septembra. Dok se pripremao utovar tečnog vodonika i tečnog kiseonika u prvi stepen SLS-a, utvrđena su dva problema. Jedan je bio manji problem sa cevima za oksidant (tečni kiseonik), koji je brzo rešen. U isto vreme, alarm koji označava preveliki pritisak zaustavio je nakratko utovar goriva (tečnog vodonika), ali je i to brzo razrešeno – činilo se – omogućujući da tečni vodonik počne da puni rezervoar u prvom stepenu rakete. Prvi stepen, uzgred budi rečeno, sadrži preko dva miliona litara (!) tečnog vodonika, što dovoljno govori o značaju logistike ovog goriva.

Ali tada je, neočekivano, utvrđeno curenje. Isprva se činilo da je stvar nevažna, jer su na probama, kao i prilikom prvog pokušaja u ponedeljak, zabeležena slična curenja. Ona se rešavaju tako što se omogući brzi prekid (QD, od engl. quick-disconnect) dotoka tečnog vodonika praćen podizanjem temperature cevi, nakon čega se protok obnavlja – promena temperature obično zapečati ugroženi spoj cevi ili ventil.

Podrži Talas donacijom

Ovaj put to, međutim, nije funkcionisalo. Curenje se nastavljalo, kako se ispostavilo kasnije, iz nepouzdane zaptivke na 20-centimetarskoj cevi koja je upravo odgovorna za QD sistem. Nakon nekoliko sati i višestrukih pokušaja da se curenje zaustavi, lansiranje je odloženo tačno 3 časa pre otvaranja lansirnog prozora. Treba zapaziti da je ovo korak unazad, jer za razliku od prethodnog pokušaja u ponedeljak, u subotu se nije ni stiglo do faze utovarivanja goriva čak ni u prvi stepen rakete, da ne govorimo o gornjem (drugom) stepenu koji se puni kasnije.

Kako stvari stoje, izgleda da se neće ni pokušavati novo lansiranje Artemisa 1 pre sredine oktobra, kako je napomenuo administrator Nase, bivši astronaut i senator Bil Nelson, koga je na tu funkciju postavila Bajdenova administracija. Mnogi smatraju čak i da će cela stvar biti odložena za narednu godinu, dodatno nagomilavajući već ogromna kašnjenja programa Artemis u odnosu na usvojeni plan.

Postoje različite spekulacije – uključujući one koje su ponudili zvaničnici Nase – oko uzroka oštećenja zaptivke. Najverovatnija ideja jeste da je „uzvodni“ ventil pogrešno otvoren, moguće ljudskom greškom tokom onog prvog alarma, što je izazvalo kratkotrajni ali dramatični skok pritiska do oko 4,2 bara u cevi čija je hermetičnost sertifikovana do svega oko 1,5 bara. 

Iako zvanična propagandna linija insistira na tome da je SLS najsavremenije kosmičko vozilo, činjenica je da su najnovija odlaganja rezultat dizajnerskih odluka starih više od pola veka. Korišćenje motora RS-25 povlači sa sobom korišćenje tečnog vodonika kao goriva, sa svim košmarima koje on sa sobom nosi. Na konferenciji za štampu nakon drugog odlaganja, zvaničnici su eksplicitno pomenuli skandalozne događaje iz 1990. godine, kada su skoro čitave godine svi šatlovi bili prizemljeni zbog višestrukih problema sa curenjem tečnog vodonika. 32 godine (!) kasnije, kao da se i nije baš mnogo toga promenilo u državnom sektoru.

Na brifingu 27. avgusta, uoči prvog pokušaja lansiranja, Nelson je uspeo da pokaže kako dobro vlada opštim mestima, otklonivši pitanje o čestim odlaganjima i pomeranjima vremenskog rasporeda rečima: „Jednostavno ću vam odgovoriti da je svemirsko putovanje teško.“ Toliko od čoveka koji je sam, kao senator, 2010. godine napisao zakon kojim je Nasi izdat nalog da SLS bude operativan do 2016. godine; ali šta je 6 godina kašnjenja naspram večnosti ili čak „samo“ astronomskih vremenskih skala?

Čak i ako prihvatimo da u njegovom odgovoru nema cinizma, valja uočiti da je, za razliku od današnjih politikanata, njegov stranački kolega od pre 6 decenija, predsednik Džon F. Kenedi u slavnom govoru naglasio da neke stvari radimo ne zato što su lake, nego baš zato što su teške. Ali milenijalski i postmilenijalski lakoćemo duh se očigledno infiltrirao na razna mesta, pa je zato sad teškoća postala izgovor za sve, uključujući korišćenje pola veka stare tehnologije po nenormalno visokim cenama koje zaudaraju na korupciju.

Naravno, kada je trebalo menjati imena nebeskim telima (Ultima Thule) da bi se zadovoljila nametljiva politička korektnost, onda to, gle čuda, nije bilo teško. Zvati razne selebritije da navodno uveličaju lansiranje, gle čuda, nije bilo teško. Intonirati državnu himnu da bi se skrenula pažnja sa realnih problema, gle čuda, nikad nije teško. Ali je konstruisati pouzdanu zaptivku za 20 centimetara dugačku cev sa tečnim vodonikom teško. Nagradno pitanje za razmišljanje: koliko inženjera koji su pravili zaptivku ima zamenice u svojim profilima na društvenim mrežama?

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autorke, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *