Aleksandar Milošević

Urednik ekonomije u Danasu

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto:UnSplash

Godina: 2013.

Mesto: Restoran Petrossian, Pariz.

Razlog: Sastanak nekoliko srpskih novinara sa mlađim diplomatama Ministarstva spoljnih poslova Francuske.

Razgovor u privatnoj trpezariji sa pozlaćenim ogledalom, mermernim kaminom i samovarima kojima ne bi bilo neprijatno ni u Ermitažu  1800. i neke, teče bez težine i zatezanja, uz izvestan napor naše strane da ne primeti uporno pominjanje Kosova kao nezavisne države i još veću muku da ne prasnemo u smeh kad nam članica njihove delegacije, demonstrirajući svoj inače vrlo simpatičan srpski naučen u Raškoj, ne odvali najmasniju psovku koja postoji, a kojoj su je naučili očito neki mangupi u Novom Pazaru, zaboravivši da joj kažu šta to tačno znači i da to baš nikako ne treba govoriti na diplomatskim ručkovima sa stranim novinarima.

 

 

Elem, to je tako standardno i veselo proticalo, sve dok dimljeni losos na ananasu nije zamenjen slabo pečenom patkom, a nama stiglo benigno pitanje zašto hoćemo u EU? Pošto novinari više vole da odgovaraju neki drugi, ovaj vaš izveštač je uzvratio kontrapitanjem: “Jasno je zašto mi to hoćemo, ali zašto bi Francuska htela da Srbija bude član Evropske unije?”

To se pokazalo kao iznenađujuće teško pitanje, uz par trenutaka tišine i zatim nekakav nemušti antiodgovor koji je uz svu želju domaćina da bude ljubazan prema nama, nedvosmisleno i dosta poražavajuće pokazao koliko smo važni u Evropi. Kasnije tokom dana na sastanku sa starijim diplomatom zaduženim za Balkan, imali smo više sreće, jer smo na reprizu ovog pitanja dobili spreman odgovor da je EU mirovni projekat koji već 60 godina garantuje bezbednost, stabilnost i prosperitet kontinenta i koji ne može biti zaokružen sve dok ceo naš region ne uđe u Uniju.

Danas, skoro deceniju kasnije, Srbija nije mnogo bliže tom članstvu; širom EU sve je više onih koji bi radije sačekali sa “zaokruživanjem”, a istraživanja javnog mnjenja u Srbiji po kojima se više od polovine ispitanika protivi ulasku u Evropsku uniju, pokazuju da ni ona opaska iz 2013. da je jasno zašto mi hoćemo da se pridružimo ovom klubu, više ne stoji.

Izgleda da građani ipak ne znaju šta im članstvo u Evropskoj uniji zapravo donosi, a budući da donosi mnogo, to bi im trebalo objasniti.

 

 

Dakle, prednosti su višestruke i tiču se kako strogo ekonomskih, pragmatičnih koristi, tako i jedne opšte percepcije društva, vrednosnih sistema i smera kretanja koje članstvo u jednoj takvoj zajednici podstiče. Mi ćemo se u ovom tekstu prevashodno baviti prvom kategorijom.

Najočiglednija korist je, tako, novac. Evropska unija se finansira putem sedmogodišnjeg budžeta (aktuelni je za period 2021 – 2027) kojem sve zemlje doprinose i iz kojeg se sve zemlje finansiraju – ali ne sve jednako. Generalno govoreći, bogate članice više uplaćuju u budžet EU, a siromašnije iz njega više uzimaju, tako da su neke neto finansijeri, a neke neto korisnici budžeta. Srbija bi bila neto korisnik.

U pitanju je, za naše pojmove, veliki novac. Hrvatska je recimo u 2020. iz budžeta EU povukla 2,69 milijarde evra, a u njega uplatila samo 540,9 miliona evra. Slično je i sa drugim novim članicama EU poput Rumunije i Bugarske, koje su sve neto korisnici, ali i mnoge druge zemlje poput Mađarske, Poljske i Grčke. U zajedničku kasu EU najviše uplaćuje Nemačka, kao i Francuska, Italija i Holandija.

Koliko je dve milijarde evra (koliko je recimo Hrvatska bila u plusu u 2020) veliki novac, pokazuje i to što je Srbija ovih dana morala da uzme kredit od Ujedinjenih Arapskih Emirata od milijardu evra jer nema novca da plati uvoz struje ove zime.

Pomoć u nevolji je druga prednost članstva. Recimo, Srbija je za borbu protiv kovida od EU dobila donacije u vrednosti od oko 200 miliona evra, dok je za Hrvatsku prema izjavama Andreja Plenkovića Brisel markirao 10 milijardi evra do 2027, od čega 7,3 milijarde nepovratno.

Tu su i druge ekonomske koristi. Recimo, članstvo u EU podrazumeva pristup objedinjenom tržištu, sa slobodnim protokom robe, usluga i ljudi, u kome nema carina i drugih prepreka za trgovinu. Istraživanje urađeno 2019. pokazuje da bi BDP u zemljama EU bio u proseku manji za devet odsto da ne postoji zajedničko tržište, odnosno da je članstvo u EU u proseku donosi po 840 evra svakom stanovniku Unije. I ovi podaci variraju među zemljama, pa je tako efekat na hrvatski BDP 9,1 odsto, rumunski 9,2, bugarski 12,6, a mađarski 16,5 procenata. 

Činjenica da nema carina i da se roba može slobodno naručivati iz jedne ili druge zemlje unutar EU znači da bi mnogi proizvodi koji su danas u Srbiji skupi, poput patika i sportske odeće ili elektronike, najverovatnije primetno pojeftinili da smo deo Unije, a uz to bi se izbor znatno povećao.

Podrži Talas donacijom

Kvalitet proizvoda je još jedna od prednosti, jer su istočne članice EU uspele da se izbore za identičan sastav proizvoda koje međunarodne firme prodaju na njihovim tržištima u odnosu na najrazvijenija tržišta EU. Drugačije rečeno, nutela, parodontax i ariel su potpuno isti u Rumuniji, Poljskoj, Švedskoj i Francuskoj, što za Srbiju koja nije član, nužno ne važi. Danom pristupanja EU, sve bi to bilo isto i kod nas.

Srpske kompanije bi daleko lakše mogle da prodaju robu na velikom tržištu Evropske unije nego što je to sada slučaj, dok bi stanovnici Srbije mogli bez problema da rade u bilo kojoj zemlji EU.

Današnje konzervativce i euroskeptike bi možda obradovalo to što, budući da Srbija više ne bi bila na obodu EU, već unutar Unije, više nam se ne bi dešavali pritisci poput onih kakve smo imali u vreme migrantske krize, kada je EU umela da pokaže svoje naličje, kujući planove za vraćanje migranata van njene teritorije, tojest na našu. Srbija jeste u migrantskoj krizi pokazala svoju čovečnu stranu daleko više nego mnoge druge zemlje, ali realpolitički, članstvo u EU bi nam i u toj situaciji samo moglo pomoći.

Kad smo kod političko-ekonomskih koristi, članstvo u EU zemlji daje pravo glasa, što se najbolje pokazalo u aktuelnoj energetskoj krizi, kad je Mađarska uspela da zaštiti svoje interese po pitanju snabdevanja ruskim gasom, dok je Srbiji u jednom trenutku pretila opasnost da ostane bez ruske nafte, jer je EU zabranila njen transport za zemlje koje nisu članice Unije – baš, dakle, za Srbiju. Da je naša zemlja bila član, imala bi pravo glasa i ovakve stvari bi joj se daleko teže dešavale nego danas. Na kraju, Srbija će od novembra ipak bez nafte iz Rusije.

Za one koji putuju, a sa rastom BDP-a takvih će biti sve više, članstvo u EU, odnosno u Šengen zoni, znači i prelazak evropskih granica bez ikakvih prepreka i kontrola, što za ljude s ovih prostora može delovati nadrealno kad se prvi put iskusi, recimo kad se kolima ili autobusom pređe iz Slovenije u Italiju onako kako se prelazi iz Beograda za Zemun.

A oni koji putuju avionom, odavno znaju za šalter “za EU zemlje” toliko brži od onog “za ostale” gde danas i dalje spadamo i mi. 

Da ne bismo doveka stajali na šalteru “za ostale”, i na aerodromu i van njega, treba razumeti da za zemlju kao što je naša, EU zaista nema alternativu. Ali da bi to imalo smisla, potrebno je i da EU razume da ni ona nema alternativu za Srbiju, a to je možda još teže za shvatiti.

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *