Mladen Mrdalj

Politikolog, Predavač na Webster Univerzitetu

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto:UnSplash

Iako se na “talasima“ Talasa* već pisalo o ovoj temi, hteo bih da čitaocima ponudim jedan širi osvrt na temu upotrebe razmene studenata kao sredstva političke strategije. U toj oblasti čak i imam nešto iskustva, jer sam baš ove godine vodio američke studente u jednomesečni studijski put po centralnoj Aziji. 

Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije, broj studenata koji studiraju u inostranoj državi je skočio za više od milion, odnosno za četvrtinu, u samo šest godina od 2011. do 2017. na globalnom nivou, sa skoro četiri na oko 5.3 miliona. Više od polovine je išlo da studira u šest država: SAD, Kanada, UK, Australija, Francuska, Nemačka i Rusija. Najveći broj je dolazio iz Kine, Indije, Nemačke, Južne Koreje, Nigerije, Francuske, Saudijske Arabije i par centralnoazijskih republika. 

 

 

Studentske razmene se uobičajeno posmatraju iz ugla interesa studenata i univerziteta. Studenti vole da putuju, pa ih privlače univerziteti koji deluju kao da će moći to da i obezbede ili bar daju nekakvu nadu u tom pravcu. Univerziteti, naravno, žele da privuku što više što boljih i platežno jakih studenata, ne bi li uspeli da profitiraju i finansijski i intelektualno, ali i kroz skok na rang listama koja zavisi i od broja država iz kojih dolaze profesori i studenti. 

Međutim, postoji i drugi, politički vid studentskih razmena. Jedan oblik tog vida oseća svako ko se pri povratku sa studija susreo sa optužbom i presudom sadržanim u jednom jedinom pitanju: “ma ko je njoj/njemu platio stipendiju?“. Naravno da su to bili CIA, BND, ili MI-6. Pa ipak, to što jedan prosečan politički analitičar sa obrnute gajbe piva ispred lokalne prodavnice obično ima takvo mišljenje, ne znači da je to mišljenje bez osnova. 

Svaki moćnik koji iole pretenduje na titulu državnika neminovno razmišlja o dugoročnom obezbeđivanju društvenog položaja svojih bližnjih kroz dugoročno obezbeđivanje države u kojoj će njegovo bogatstvo i potomstvo živeti. Što je država razvijenija, dinamičnija, otvorenija, to je veća potražnja za kvalitetnim kadrovima među svojima, ali i među tuđim državljanima koji bi služili interesima te države. Studentske (i profesorske) razmene podižu kvalitet na više nivoa. Ne radi se samo o sticanju znanja i umrežavanju na intelektualnom i poslovnom nivou, već se očekuju i neizbežne razmene ideoloških pogleda i emotivno vezivanje za kulturu domaćina. 

Kad pogledamo u istoriju, vidimo lep broj zanimljivih slučajeva. Možda najpoznatiji od najstarijih je sistem stipendija koje je uspostavio čuveni britanski imperijalista Sesil Rouds početkom 20. veka. Uvidevši slabosti Britanske imperije, Rouds je ostavio grdne pare da bi najbolji studenti sa tadašnjih i nekadašnjih teritorija Britanske imperije studirali na Oksfordu. Izgleda da se Rouds nadao da će boravak u Oksfordu nadahnuti studente da vide dobre strane zajedničkog anglo-saksonskog nasleđa kako bi se održavala međusobna solidarnost i gradio duh saradnje za vremena kada studenti postanu predvodnici svojih nacija. 

 

 

Uveliko su poznate Fulbrajt stipendije, nazvane po američkom senatoru koji je predložio da se profit od prodaje američkih vojnih viškova nakon II Svetskog rata uloži u studentske i akademske razmene koje do danas cvetaju. Hladni rat je podstakao konkurenciju među blokovima i na nivou studentskih razmena. 

Sovjeti su uložili u privlačenje međunarodnih studenata tek nakon rasterećenja zbog Staljinove smrti. Uz to su bili osokoljeni početnim uspesima industrijalizacije, obnovom i izgradnjom infrastrukture nakon rata, prednošću u svemirskoj trci, pa i anti-kolonijalnim i ujedno anti-kapitalističkim pokretima. 

Tada je i socijalistička Jugoslavija gradila dublje odnose sa Nesvrstanima kroz prijem njihovih studenata na jugoslovenske univerzitete. Iako su neki ostali u Jugoslaviji, mnogi su se vratili u matične države kao pripadnici nove elite sa simpatijama za Jugoslaviju. 

Nije Jugoslavija prva prepoznala spoljnopolitički značaj razmene studenata. Još je Ilija Garašanin u čuvenom “Načertaniju“ 1844. godine pisao kako se Srbija mora boriti protiv tri imperije za uticaj na susedne oblasti između ostalog i – obrazovnim stipendijama. Tako se protiv Rusa treba boriti za uticaj na Bugare, a protiv Otomana i Habzburga za uticaj u Bosni:

“Bugari nemaju vaspitajuća i učevna zavedenija, zato bi trebalo da Srbija svoje škole Bugarima otvori, i osobito da nekoliko blagodjejanija (stipendija, M.M.) za Bugare mlade, u Srbiji učeće se, naredi… Bugarsko sveštenstvo ponajviše je grčko, a ne narodno bugarsko; za to bi vrlo poželatelno, i polezno bilo da bi neko čislo (broj, M.M.) mladi Bugara bogosloviju u Srbiji svršilo, pa kao sveštenici u njihovo otečestvo medu svoj rod se vratilo…“

 “Nužno je i to… da se za vremena nekoliko mladih Bošnjaka u srpsku službu državnu prima da bi se ovi praktično u političeskoj i financijalnoj struci pravlenija, u pravosudiju i javnom nastavleniju obučavali i za takove činovnike pripravljali koji bi ono što su u Srbiji naučili posle u svom otečestvu u djelo privesti mogli. Ovde je naročito nužno to primjetiti: da ove mlade ljude pored ostalih treba osobito nadziravati i vaspitavati tako da njihovim radom sa svim ovlada ona spasitelna ideja opšteg sojedinjenja i velikog napredka. Ova dužnost ne može se dovoljno preporučiti.“

“Više predostrožnosti i vnimanija (pažnje, M.M.) na protiv toga iziskuje to, da se katolički Bošnjaci zadobijedu. Na čelu ovih stoje franjevački fratri. Pored gore spomenutog štampanja knjiga ne bi li dobro i sovjetno bilo da se jedan od ovih bosanskih fratera pri beogradskom liceumu kao profesor latinskog jezika i još kakve nauke postavi. Ovaj profesor morao bi služiti kao posredstvenik između Srbije i katolika u Bosni…“

Ako su tada srpski državnici razmišljali na duge staze šaljući mlade na školovanje u Evropu, moglo bi se reći da su relativno sporije pratili Garašaninovo duboko promišljanje, pa je Srbija tek pred I Svetski rat mogla da se pohvali jačim privlačenjem studenata iz njenog susedstva. Ako, pak, pogledamo današnju politiku stipendiranja, mogli bismo se zavarati da smo na dobrom putu time što u Srbiji ima studenata iz Republike Srpske i Crne Gore. 

Plamen nacionalizma koji je spržio bivšu Jugoslaviju je prirodno usmerio Srbe iz R. Srpske i Crne Gore da teže studijama u Beogradu. Za to nije bila potrebna velika strategija. Ono što se ne uviđa je da Srbija mora imati za zadatak da bude privlačna studentska destinacija i za nesrpske studente iz regiona. Istovremeno i podjednako važno je da studente iz Srbije motiviše na makar jednosemestralne studentske boravke u R. Srpskoj i ostatku BiH i Crnoj Gori, ali i u K. Mitrovici. Demografska “beogradizacija“ ima i svoje studentsko naličje, jer studenti iz Srbije i posebno iz Beograda nemaju svest o stanju društva van Beograda (da ne pričamo o daljim destinacijama u regionu).

Evropska Unija nam može poslužiti kao odličan primer u tom pogledu. Iako bi bilo lako reći da Evropska Unija ima velike budžete za podršku studentskim razmenama, više se radi o tome da su stvaraoci EU imali viziju budućnosti izgrađenu na realnim procenama i vođenu ozbiljnim interesima. 

Podrži Talas donacijom

Novac je tu sekundaran jer dobra ideja može lako naći sponzora, ali loša ideja može protraćiti svaki budžet. Evropljani su studentske razmene podstakli ubrzo nakon II Svetskog rata, bez obzira na sveže ožiljke, da bi u godinama pred Koronu broj studenata koji studiraju u Evropi u statusu stranca bio skoro 1.5 miliona, od čega je skoro polovina samih Evropljana dok su ostali uglavnom iz Azije i Afrike.

Iako je ta razmena silno olakšana time što je jedna strana, potpuno poražena, morala prihvatiti gledišta i uslove pobednika, što u našem regionu nije slučaj, to ne znači da nema prostora za dramatično “mešanje“ studenata i privlačenje nesrpskih studenata u svima atraktivni Beograd, kao i odvlačenje Beograđana van Beograda.

Ako je već “Bolonjska reforma“ visokog obrazovanja široko ocenjena kao neuspešna, uspeh proste razmene studenata, makar po principu “krevet-za-krevet“, bi se lako izmerio pukim brojem učesnika u toj razmeni. Sve što bi bilo potrebno je da student iz Beograda i student iz Banjaluke, Kosovske Mitrovice, Niša, Podgorice, ili Sarajeva i Tuzle, naprosto – zamene krevete na jedan semestar. Što više, to bolje. Baš kao što su to činili i čine u Evropskoj Uniji. 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *