Dejan Bursać

Istraživač na Institutu za političke studije

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto:UnSplash

U prethodnoj deceniji, mnogi publicisti i analitičari su područje Srednje i Istočne Evrope u političkom smislu počeli da nazivaju “populističkim pojasom“. Prema njihovom viđenju, u brojnim zemljama ovog šireg regiona, na vlast su došle populističke stranke, pokreti i političari. 

Zanimljivo je što je taj trend primećen i u zemljama koje su neretko navođene kao primeri uspešno izvršene tranzicije tokom 90ih i 2000ih godina. Pogledajmo samo neke od primera: na vlast u Mađarskoj došao je Viktor Orban u značajno autoritarnijem pojavnom obliku nego u prethodnom mandatu (1998-2002), a u opoziciji se kao najjača snaga profilisao ekstremno desni Jobik. 

 

 

U Češkoj je dvodecenijsku političku podelu umerene desnice i levice pomeo uspon liderskog pokreta jednog od najbogatijih Čeha Andreja Babiša, uz predsednika Zemana, pa čak i rast opozicione ekstremno desne stranke SPD; a Poljskom su počela da dominiraju braća Kačinjski i partija Pravo i pravda. Slične slučajeve nalazimo u različitim pojavnim oblicima i u Slovačkoj, Bugarskoj, Rumuniji, Sloveniji, na Baltiku, o Srbiji da ne govorimo.

Iako postoje razlike u ideološkom smislu (mada većina populista naginje desnici) ove političke pokrete karakterišu labave i vaninstitucionalne strukture, orijentacija na vodeću ličnost, često autoritaran stil politike, direktna komunikacija sa narodom kome se nude brza, jednostavna i efikasna rešenja za kompleksne teme (čemu značajno pomaže uspon društvenih mreža), kao i doza anti-elitizma i revolta tihe većine protiv društvenog establišmenta. Zbog svega toga, holandski politikolog Kas Mude populizam naziva “tankom ideologijom“, koja pruža radni okvir za vođenje politike, ali ne i mnogo suštine u programskom smislu.

Otkud populisti? Toga nije bilo ranije…

Ključni katalizator populizma je svakako kriza. U godinama prolongiranih društvenih, ekonomskih i političkih problema neretko vidimo uspon političara iz tog miljea, što je i logično: u kriznim periodima dolazi do porasta nestabilnosti i društvenih strahova, do gubitka poverenja u institucije, do povećane tražnje za efikasnim i lako razumljivim rešenjima, kao i za čvrstom i sigurnom rukom koja će da “zaštiti“ građane od neizvesnosti.

Najveća društvena kriza u ovom regionu u prethodnim decenijama je svakako raspad socijalizma: čitav društveni sistem aktuelan pola veka je nestao u kratkom vremenskom periodu. Tranzicione zemlje su morale da sprovedu višestruke i simultane reforme i da za samo nekoliko godina razreše dileme koje su zapadna društva rešavala decenijama. 

 

 

Pored pitanja demokratske tranzicije, izgradnje institucija i političkog pluralizma, najosetljivija za građane je svakako bila ekonomska tranzicija: razmontiravanje planske privrede i prelazak na tržišnu, koju je pratilo kako naglo otvaranje prema svetu, tako i povlačenje države iz brojnih pređašnjih aktivnosti, što uključuje i održavanje rasprostranjene mreže socijalne sigurnosti karakteristične za socijalistička društva. Neke od post-socijalističkih zemalja su se, na sve to, suočile sa nacionalnim i identitetskim pitanjima, a većina je morala da donese i odluku u pogledu promene spoljnopolitičke orijentacije.

Paradoksalno, ovaj period ogromnih promena i ogromne krize, u kome je veliki broj ljudi ostao bez posla, sigurnosti, beneficija i u kome je došlo do dekompozicije postojeće društvene strukture i raslojavanja društvenih nejednakosti, nije izazvao značajan uspon populističkih ili autoritarnih političkih snaga u demokratski „nezrelim“ društvima Srednje i Istočne Evrope. 

Političke partije su rasle, smenjivale se i padale sa vlasti, ali populistički režimi u ovom regionu su ustvari fenomen druge decenije 21. veka. Tome je možda doprineo i drugačiji mehanizam masovnih komunikacija, ali mislim da ustvari to ima više veze sa opštim društvenim raspoloženjem u većini bivših socijalističkih zemalja. 

Naime, nakon pada socijalizma, uz sve teškoće tranzicionog perioda, ljudi ovih država videli su cilj, verovali su da reforme vode boljem životu, demokratiji, Evropskoj uniji, kontinuirano rastućem blagostanju – jednostavno imali su nadu nakon decenija tavorenja u Istočnom bloku. Lako uostalom možete povući paralele sa početnim poletom ljudi u Srbiji nakon petooktobarskih promena – koji je bio takav da je u 2001. i 2002. godini čak i natalitet skočio, nakon skoro pet decenija kontinuiranog pada.

Ali onda se dešava ekonomska kriza 2008. godine. Nakon godina blagostanja i rasta, ova kriza je ogolila ranjivost demokratija, slobodnog tržišta i globalizovane ekonomije. Sistem koji je trebalo da donosi samo uspehe, doneo je strah i nestabilnost. U takvoj situaciji, dolazi do masovnog pada poverenja u političke, ekonomske, pa i druge društvene elite. 

Podrži Talas donacijom

Etablirane političke partije u zemljama Srednje i Istočne Evrope doživljavaju veliki pad rejtinga od koga se mnoge nisu oporavile. Od stranaka koje su vodile tranziciju 90ih, mnoge danas ili uopšte ne postoje ili su tek minorni akteri u partijskim sistemima svojih zemalja (pogledajte recimo socijaliste i liberale u Mađarskoj, ili hrišćanske demokrate u Slovačkoj, ili socijaldemokrate u Češkoj, ili bugarske stranke iz tog perioda, ili stranke bivšeg DOS u Srbiji). Reforme koje su oni sprovodili ustvari su došle na naplatu tek nakon 2008. godine, kada se javljaju i populisti kao “spas“ od krize, a stare stranke gube legitimitet.

Zanimljivo, društvene posledice pada socijalizma, bar u prvih nekoliko godina dok slobodno tržište nije “počelo da radi“ za široke mase, mnogo su veće nego posledice krize 2008. godine, ali je percepcija ljudi drugačija, baš zato što im je i polazna društvena tačka drugačija. Recimo, uspon populista nakon 2008. je izuzetno primetan u Češkoj i Poljskoj, iako ove dve zemlje zbog (sledi pojednostavljeno objašnjenje) odlično obavljenih reformi, ekonomske strukture bazirane na malim i srednjim preduzećima i pametne monetarne politike nisu osetile krizu 2008. godine, kroz koju su prošle bez rasta nezaposlenosti i pada BDP. 

Međutim, subjektivni strah građana i subjektivna percepcija sopstvenog socijalnog statusa je odigrala ulogu. Uzmite u obzir mađarski Jobik: prema istraživanjima, njihovi glasači su ekonomski aktivni, mlađi, obrazovaniji, bolje stojeći od nacionalnog proseka – i pored toga, oni sebe smatraju ekonomski ugroženima i potlačenima. 


Pad tradicionalnih stranaka

U procesu tranzicionih reformi, dolazi i do odaljavanja tadašnje vodećih stranaka, a posebno onih na levoj strani ideološkog spektra, od svoje tradicionalne glasačke baze. Socijalističke ili socijaldemokratske stranke iz tog perioda se zato često nazivaju neoliberalnom levicom, budući da su preuzele protržišni konsenzus, te prihvatile globalizovano slobodno tržište kao ekonomski model. To je donekle funkcionisalo dok je ekonomska situacija bila dobra, posebno jer se računalo da će globalizacija, rast životnog standarda i nove tehnologije izbrisati stare klasne podele. 

Ali u krizi, levica jednostavno više nije imala legitimitet jer se kompromitovala pred svojim tradicionalnim glasačima, a oni su tada tražili partije koje su zagovarale opipljive mere. Mnoge od njih su se našle upravo na populističkoj desnici. Recimo, gotovo trećina glasača Jobika danas dolazi iz redova nekadašnje glasačke baze mađarskih socijalista, partije koja je sprovodila ekonomsku tranziciju. Njihovi bivši glasači dakle glasaju za partiju koja zastupa dijametralno suprotne programske stavove i vrednosti, pretpostavljeno zato što je udar ekonomske krize doneo razočaranje u tada aktuelnu političku ponudu. To nije slučaj samo u bivšim socijalističkim državama: sličan trend zapaža se i u Nemačkoj, Francuskoj, Austriji, Holandiji, skandinavskim zemljama, Poljskoj, Hrvatskoj, pa i u Srbiji.

Šta će dalje biti sa populistima u ovom širem regionu? Mnogi od njih nisu uspeli da se zadrže na vlasti (pogledajte Pontu, Fica, Gruevskog, Babiša, Borisova, Janšu). Jednostavno, pokazalo se da ni oni nisu rešenje za percipirane društvene probleme. A sada je ponovo vreme krize: pandemije, rata u Ukrajini, ekonomske krize i problema sa snabdevanjem energentima – i glasači će reagovati na te nestabilnosti.

Sa druge strane, neki su poboljšali svoj rejting: recimo, Orbanov Fides je na izborima ovog proleća ubedljivo porazio ujedinjenu opoziciju, ostvarivši najbolji  izborni rezultat od obnove višestranačja. Situacija u Srbiji je takođe poznata čitaocima. U regionu gde se politika i ekonomija i dalje odvijaju u okvirima modela postavljenih u vreme post-socijalističke tranzicije, pitanje je koliko dugo će populisti moći da igraju na kartu “krivice“ tadašnjih elita za aktuelne probleme.

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *