Foto:UnSplash
S obzirom na to da se kontrola cena pojavljuje kao reakcija na poskupljenja ne samo u Srbiji već i u ostatku Evrope, ekonomisti sve češće ukazuju na njene štetne posledice. Nenameravani ishodi ove mere, koji se ogledaju u nestašicama proizvoda kojima se cena diktira, primer su dobrih namera koje završavaju lošim rezultatima. Sa ciljem zaštite građana od poskupljenja, donosioci odluka nenameravano remete podsticaje na tržištu i uzrokuju prazne rafove u prodavnicama.
Međutim, zbog čega kontrola cena opstaje kao potencijalna intervencija bez obzira na njene negativne posledice?
Jedno od mogućih objašnjenja, koje će biti predstavljeno u ovom tekstu, je da političari mogu da vide nekontrolisan rast cena kao gori po njih od pojave nestašica. Razlog je taj što je prvi negativni ishod (rast cena) posledica sedenja skrštenih ruku, dok je drugi negativni ishod (nestašice) posledica preduzetih mera koje su vidljiva reakcija na poskupljenja. Ukoliko rastuća inflacija stvara sve veća očekivanja za konkretnu reakciju na krizu, nestašice usled preduzetih akcija mogu da deluju prihvatljivije od slobodnog rasta cena.
Tako dolazimo do paradoksalne situacije gde je veće zlo koje je posledica preduzete akcije privlačnije od manjeg zla koje je posledica nečinjenja. U nastavku će biti predstavljena tzv. pristrasnost ka akciji (action bias), kojom se ovakvo ponašanje objašnjava.
Primljen gol je primljen gol, zar ne?
Zamislimo da se igra veoma važna fudbalska utakmica na kojoj je sviran odlučujući penal. Golman se sprema za odbranu, baca se u stranu, ali protivnički igrač ipak postiže pogodak.
Razmotrimo sada alternativni scenario, gde protivnički igrač takođe postiže gol dok se golman nije mrdnuo sa svog mesta prilikom šuta. U oba scenarija je golman primio gol kojim je njegova ekipa izgubila utakmicu, ali da li su oba gola zaista jednako “loša”? Objektivno da – utakmica je izgubljena. Subjektivno ne – dok se u prvom scenariju golman bacio u stranu i tako uložio napor da odbrani šut, u drugom scenariju je samo stajao u mestu. Sud o golmanu stoga nije zasnovan isključivo na negativnoj posledici zbog primanja gola, već i na tome da li je aktivno reagovao na opasnost od pogotka.
Grupa autora je zapravo sprovela istraživanje na ovu temu analizirajući veliki broj penala, i zaključila je sledeće: iako je na osnovu distribucije šuteva optimalna strategija golmana da ostanu na mestu, oni se uglavnom bace u stranu.
Ovo ponašanje se objašnjava konceptom koji se naziva pristrasnost ka akciji: od golmana se očekuje da učini nešto povodom izvođenja penala, on naginje ka preduzimanju akcije jer je negativan ishod usled ostanka u mestu subjektivno gori. Pošto je norma da golman treba na neki način da reaguje na opasnost, negativna posledica koja bi nastala usled nereagovanja bi se u većoj meri pripisivala direktno njemu i bila bi intenzivnija.
Predstavljena pristrasnost ka akciji se bazira na tzv. teoriji normi Kanemana i Milera, koja kaže da emotivne reakcije na ishod donete odluke zavise od (ab)normalnosti te odluke u datom kontekstu. Na primer, ispitanici su u jednom istraživanju smatrali da će zbog saobraćajne nesreće više biti uznemirena osoba koja ju je doživela vraćajući se kući novim umesto rutinskim putem. Pošto je odabir novog puta abnormalna odluka, odnosno odluka koja odstupa od očekivanja da će biti odabran rutinski put, emotivne reakcije na negativan događaj biće intenzivnije. Isto važi i za golmane u prethodnom primeru: pošto se od njih očekuje da preduzmu akciju povodom opasnosti od primanja gola, stajanje u mestu će da se vidi kao abnormalna reakcija. Negativan ishod abnormalne odluke će biti subjektivno gori i odgovornost aktera će biti veća.
Pristrasnost ka akciji i kontrola cena
Baš kao što golmani biraju da se bace u stranu prilikom penala iako pomenuto istraživanje sugeriše da bi imali veće šanse za odbranu ukoliko bi ostali na mestu, i političari bi mogli da biraju da uvedu zamrzavanje cena uprkos tome što bi slobodan rast cena bio manje zlo.
Odsustvo konkretnih i upadljivih intervencija u vreme krize bi moglo da se tumači kao abnormalno ponašanje za dati kontekst. S obzirom na to da abnormalne odluke mogu da učine negativne posledice intenzivnijima i pojačaju percepciju odgovornosti za njih, političari mogu da procene da im se više isplati da kontrolišu cene i tako izazovu nestašice.
Ukoliko rastuća kriza stvara očekivanja da država treba da uradi nešto povodom nje, kontrola cena bi mogla da bude “idealna” opcija za donosioce odluka: diktiranje cena je vidljiva, konkretna, brza i upadljiva reakcija na inflaciju.
U jednom od prethodnih tekstova na Talasu o kontroli cena se konstatovalo da lek može biti gori od bolesti. Međutim, dok za građane i privredu lek u vidu zamrzavanja cena objektivno može biti gori, subjektivno bi negativne posledice krize mogle biti prihvatljivije ukoliko su proizvod akcije a ne uzdržavanja od akcije.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.