Foto:UnSplash
Ovog avgusta obeleženo je 75 godina od proglašenja nezavisnosti Indije. Indija je tokom prethodne tri decenije zabeležila visoke, i što je još važnije, gotovo konstantne stope ekonomskog rasta. To je učinilo da Indija po veličini BDP-a postane 6. zemlja na svetu – ispred su samo SAD, Kina, Japan, Nemačka i Velika Britanija.
Najmnogoljudnija zemlja sa demokratskim poretkom više nije samo agrarna zemlja sa rudimentarnom industrijom, već sada poseduje i ozbiljan uslužni sektor, naročito u odmenu IT. Najbolji primer koliko su bile suštinski strukturne promene u indijskoj ekonomiji jeste i veoma uspešan svemirski program, koji je do sada poslao dve misije na Mesec i jednu na Mars, kao i to da se veliki deo vakcina protiv Sars Cov2 virusa proizvodi upravo u Indiji. Kako je došlo do ovakve transformacije indijske ekonomije?
Loš početak
Indija je uspela da se izbori za nezavisnost od Velike Britanije 1947. Odmah se pronašla u građanskom ratu sa susednim takođe novostvorenim Pakistanom koji je doveo do miliona civilnih žrtava i masovnog etničkog čišćenja nepoželjnih manjinskih zajednica obe strane sa njihove teritorije.
Hindusi i Siki primorani su da pobegnu u Indiju, a muslimani u Pakistan, često samo sa odećom koju su imali na sebi. Politička nestabilnost je potrajala – od atentata na političare kao što su Mahatma i Indira Gandi, rata sa Pakistanom oko Kašmira ili Kinom na Tibetu, relativno čestim pogromima nad muslimanima, uz kompleksnu federalnu strukturu vlasti i rigidni kastinski sistem i nerazvijenu fizičku i društvenu infrastrukturu. Veliki problem predstavljale su i loše političke ideje.
Prva generacija političara bavila se prvenstveni pitanjem nezavisnosti – od Gandija do Nehrua, i njihovo razumevanje ekonomije često je bilo rudimentarno ili posmatrano samo kroz prizmu kolonijalnog odnosa. Gandi se zalagao za neku vrstu ekonomske autarkije da bi oslabili moć i uticaj Britanije koja je Indiju iskorišćavala. Džavaharlal Nehru je, sa druge strane, bio ubeđeni socijalista koji je povlačio paralele između Sovjetskog Saveza i Indije. U okviru Indijskog Nacionalnog Kongresa predlagao je socijalističke ekonomske planove, nada nije hteo da u potpunosti preuzme privatni sektor, već da država upravlja strateški važnim granama i da preko državnih korporacija usmerava investicije. Njegove ideje postale su realnost onda kada je postao prvi premijer nezavisne Indije, i kada je zatekao funkcionalan birokratski aparat koji su Britanci stvorili tokom Drugog svetskog rata u okvirima ratne privrede.
Vladavina licencama
Novostvoreni ekonomski sistem u Indiji uskoro je dobio naziv Licence Raj, kao igru reči u odnosu na British Raj, naziv na engleskom za britansku kolonijalnu upravu. Protivnici ovakvih etatističkih ideja sa pravom su govorili da su se otarasili jednog stranog gospodara, ali da su zauzvrat dobili novog domaćeg, ali da među njima nije bilo baš puno razlike. Britanska uprava je sprečavala razvoj dinamične domaće ekonomije da bi u nju mogli da uvoze svoje industrijske proizvode za koje bi Indija proizvodila jeftine sirovine, dok je nova indijska uprava to radila nehotice, birajući industrije kojima treba pomagati ili otežavati u njihovom razvoju kao deo ekonomske industrijske politike.
Ovaj sistem zasnivao se na Komisiji za planiranje koja je utvrđivala Petogodišnje planove razvoja, po ugledu na slične planove u Sovjetskom Savezu, sa tom razlikom što se bavila samo određenim a ne svim industrijama. Ali Indija je slično želela da razvije tešku industriju nauštrb poljoprivrede i lake industrije, pa shodno tome je usmeravala države i privatne investicije. Industrija je od 1951. pala pod državnu indirektnu kontrolu: mašinska i hemijska industrija kao i telekomunikacije su nacionalizovane, da bi se ova lista 1956. proširila i na rudarstvo, saobraćaj i metalsku industriju. U velikom broju drugih sektora državno vlasništvo je moralo da bude većinsko, iako preduzeća nisu u potpunosti nacionalizovana.
Bankarstvo je potpalo pod državni uticaj 1969. kada je 14 najvećih banaka u zemlji nacionalizovano, što je bio slučaj sa dodatnih 6 banaka 1980. Uvedene su veoma stroge kontrole kretanja kapitala – dok se najveći broj zemalja odlučivao da ove kontrole važe samo za kratkoročni kapital (kredite i pozajmice, ulaganja u hartije od vrednosti) Indija je igrala ’’na sve ili ništa’’ i uvela oštre kontrole čak i nad stranim direktnim investicijama. Na primer, ako ste želeli da otvorite tekstilnu fabriku u Hajderabadu, morali ste da se obavežete da kupujete domaće sirovine, da izvozite većinu svoje proizvodnje, tražite dozvolu za repatrijaciju profita itd. Na to se nadovezala i politika supstitucije uvoza, gde je domaća industrija štićena od konkurencije iz inostranstva visokim carinama i uvoznim kvotama.
Kako je sve ovo sa dozvolama izgledalo u praksi? Za bilo kakvo povećanje ili smanjenje proizvodnje nekog velikog industrijskog preduzeća bilo je potrebno dobiti dozvolu nadležnog ministarstva, umesto da o tome odlučuje samo preduzeće. Čak i kada su se ove dozvole lako dobijale, to je i dalje bio proces koji je zahtevao vreme i napore, što indijskim preduzećima nije omogućavalo da se lako i brzo prilagođavaju situaciji na tržištu. Promena delatnosti, uvođenje novog proizvoda, otvaranje novog pogona. Sve to je takođe zahtevalo prvo dobijanje dozvole od strane državnih institucija. Ovo je doprinelo razvoju endemske korupcije, jer je preduzetnicima odgovaralo da svoju dozvolu dobiju brzo i lako pa su za to bili i spremni da plate, a neki državni činovnici bez ovakvih plaćanja nisu hteli ni da započinju proceduru izdavanja dozvola. Sve ovo doprinelo je tome da ekonomski rezultati Indije tokom ovih par decenija budu prilično mršavi.
Liberalizacija 1990-ih
Ovakav ekonomski model nije davao obećane rezultate. Sa druge strane, primer Kine koja je ostvarivala ozbiljne stope rasta u tom periodu nakon liberalizacije ekonomije i otvaranja svetu bio je svima pred očima. Ali interesne grupe kojima je ovakav kodifikovan ekonomski sistem odgovarao bile su veoma uticajne u društvu, pa nije čudo što je za početak reformi moralo da se sačeka na ekonomsku propast. Dok velike kompanije mogu da imaju telefonsku liniju direktno ka političarima, i da se relativno lako prilagode novim propisima i restrikcijama jer imaju više resursa ili mogu da izlobiraju kako će ovi propisi zapravo izgledati, to nije slučaj sa manjim kompanijama. U ovakvom regulatornom okruženju sve kompanije posluju sa višim troškovima, ali su zato velike kompanije zaštićene od konkurencije koja dolazi od novih inovativnih izazivača iz domaće privrede ili od inostranih konkurenata iz uvoza.
Indija krajem 1980-ih ulazi u ozbiljnu ekonomsku krizu, zbog čega nova Vlada koju je vodio premijer Narasimha Rao pokušava da pronađe izlaz u liberalizaciji ekonomije. Naime, 1991. Indiji je ostalo deviznih rezervi samo za dve nedelje uvoza, što je bila inicijalna kapisla za početak iznuđenih reformi koje su bile deo paketa sporazuma sa MMF-om. Ukinute su sve obavezne licence za industriju (osim za duvan, alkohol, eksplozive i naoružanje), smanjena je birokratija, kao i carine na uvoz iz inostranstva, što je sve doprinelo prilivu stranih investicija i razvoju domaće industrije. Naredni premijer Manmohan Sing nastavio je sa ovakvim politikama, uključujući i privatizaciju, da bi Komisija za planiranje koja je dosta ranije izgubila važnost bila i zvanično ukinuta 2014. za vreme mandata sadašnjeg premijera Narendre Modija.
Ova liberalizacija može se lako pratiti skorovima Indije na Indeksu ekonomskih sloboda – gde niža ocena znači i niži stepen sloboda, a maksimalan broj bodova je 10. Prema ovom merilu, talas liberalizacije započet je tokom 1990-ih da bi se naredne decenije uglavnom zaustavio. Dok je Indija za vreme licence raj-a imala nivo ekonomskih sloboda približan liberalnijim socijalističkim zemljama kao što je to bila Mađarska, danas se ona nalazi na nivou Brazila, Rusije ili Kine.
Ono što je usledilo nakon ovih reformi bilo je ubrzanje stope privrednog rasta i stvaranje novog talasa prosperiteta. Indija još uvek nije razvijena privreda mereno dohotkom po stanovniku, a siromaštvo ostaje široko rasprostranjeno. Međutim, razvija se nova urbanizovana i obrazovana srednja klasa, što ranije nije bio slučaj. Broj siromašnih po bilo kojoj metrici značajno se smanjio, toliko da je indijska Vlada nedavno proglasila da je problem apsolutnog siromaštva u toj zemlji postao rešen. Ispostavilo se da je najbolja ekonomska politika bila ta da se političari ne mešaju previše u privredu, već da ostave preduzetnike na miru da rade ono što najbolje znaju.
