Foto:UnSplash
Sali Runi je na jedinstvenom putu. Sa nepunih 30 godina, iza irske spisateljice nalaze se dva bestseler romana – Normalni ljudi i Razgovori sa prijateljima, a roman Normalni ljudi doživeo je i serijsku ekranizaciju. Nakon kraće pauze, Runi se 2021. godine vratila sa romanom Bajni svete, gde si ti, vešto spajajući dve paralelne ljubavne priče uz ispitivanje uloge književnosti u svetu koji nudi sve manje jednakosti i lepote.
Sali Runi je studirala na prestižnom Triniti univerzitetu u Dablinu, a značajan deo njenog pisanja pod uticajem je obrazovanja u ovom instituciji. Pored završenih studija engleske književnosti i sociologije, Runi se oprobala i u akademskoj debati, što se može osetiti u oštrim i konciznim argumentima o marksizmu, neoliberalnom kapitalizmu i zajednici. Normalni ljudi, njen drugi roman, pridobio je pažnju ne samo zbog jedinstvene emotivne dinamike dvoje protagonista, već i zbog oštrog poređenja socijalne stratifikacije koja postoji u Irskoj.
Bajni svete, gde si ti nas u istom maniru upoznaje sa Elis i Ajlin, kompleksnim ženskim protagonistkinjama sa značajno drugačijim pozicijama u društvenoj hijerarhiji. Iako su vršnjakinje sa istog fakulteta i najbolje drugarice, njih dve žive u drugačijim ekonomskim realnostima: Elis je perspektivna mlada spisateljica sa značajnom ušteđevinom, dok Ajlin sa 29 godina i dalje radi kao asistentkinja u književnom časopisu sa platom koja je primorava na život sa nekoliko cimera koje ne podnosi.
Nakon depresivne epizode, Elis se povlači u mali irski grad gde upoznaje Feliksa, lokalnog magacionera, dok Ajlin u Dablinu pokušava da preboli raskid dvogodišnje veze kroz prijateljstvo sa Sajmonom, poznanikom iz detinjstva koji je pet godina stariji od nje. Neobičnom strukturom naracije, autorka nam daje paralelni uvid u obe ljubavne priče, a između njih nalaze se obimni mejlovi koje dve protagonistkinje razmenjuju usled fizičke razdvojenosti.
Upravo se u mejlovima koje protagonistkinje razmenjuju nalaze najpronicljivija zapažanja koja nam Runi nudi. Elis je lik kroz kojeg Runi kanališe veliki deo sopstvene spisateljske anksioznosti. U mejlovima Elis govori o razočaranju koje je osetila nakon što je postala deo književnog sveta – autori brinu isključivo o tome da li će se njihove knjige naći na listi bestselera, većina pisaca je toliko dugo isključena od ostatka sveta da im je teško i da pišu o “normalnom životu”, ali povrh svega Elis je uznemirena dualitetom tema većine zapadnih romana i sveta u kojem živimo.
Romani sačinjeni većinski od motiva ljubavi i raskida izgledaju groteskno ako se prisetimo da se oko nas nalaze milioni ljudi čije se realnosti vrte oko mnogo dubljih ekonomskih pitanja siromaštva, gladi i nejednakosti. Pored svega toga, Elis negativno govori i o pažnji koju je dobila kao umereno poznata spisateljica i koju bi najradije odbacila u potpunosti.
S druge strane, Ajlin je u potrazi za razlozima političkih kriza koje proživljavamo. U mejlovima koji su upućeni Elis, ona govori o teoriji generalnog kolapsa i mogućim razlozima za propast pojedinih mediteranskih civilizacija tokom Bronzanog doba.
Ajlin se nalazi ekstremno levo na političkom spektru, ali ne veruje da će ljudi poput nje biti deo potencijalne političke promene kroz protest. Iako u teoriji voljna za promene, Ajlin ne vidi mnogo aktuelnih političkih ideja za koje je vredno umreti.
Dodatno, ona pokušava i da odgonetne tačan početak povlačenja lepote oko nas i pronalazi godinu 1976. kao odgovor – tada je plastika po prvi put postala najkorišćeniji materijal. Ajlin takođe nudi jedinstven odgovor na to zašto smo, uprkos neprekidnoj patnji miliona oko nas, i dalje opsednuti trivijalnim dramama običnog života kao što su seks i romantične veze – ljubav koju gajimo jedni prema drugima jača je od želje za radikalnom reorganizacijom društva.
Pored razmatranja o politici, društvu i književnosti, roman se sastoji i od emotivnih previranja dve protagonistkinje u njihovim vezama sa Feliksom i Sajmonom. Obe veze su pod uticajem nesigurnosti i neuroza protagonistkinja, što dolazi kao značajan kontrast sigurnosti koju one ispoljavaju kada pričaju o društvenim i političkim pitanjima.
Koristeći isključivo naraciju iz trećeg lica prilikom opisivanja odnosa Alis i Feliksa, kao i odnosa Ejlin i Sajmona, autorka nam uskraćuje interni proces misli protagonistkinja, već nam samo daje njihovu ljušturu i ostavlja nam da nagađamo misli i osećanja likova kroz opise njihovog ponašanja. Iako na trenutke zalazi na kliše teritoriju, roman uspeva da kroz oštre dijaloge predstavi ranjivu i emotivnu stranu ovih odnosa, često kroz ono što ostaje prećutano.
Sali Runi kroz svoje romane pokušava da pomiri dosta generična i česta emotivna previranja koja dolaze u dvadesetim sa širim društvenim zažanjima i oštrim okom za političku i društvenu kritiku. Ta kritika na trenutke deluje prazno i bez oštrica, ali pokazuje specifičan senzibilitet koji se retko nalazi u savremenim ljubavnim romanima. Da li je moguće napisati ljubavni roman bez osvrta na postepenu političku katastrofu u kojoj se ta ljubav odvija? Runi u svom poslednjem, i verovatno književno najuspešnijem romanu, nudi odgovor koji je vredan tumačenja.