Miloš Nikolić

Glavni urednik

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Unsplash

Po završetku ovogodišnjih izbornih radnji bilo je jasno da će podela na vlast i opoziciju ustupiti mesto jednoj strateški važnijoj političkoj podeli. Srbija je podeljena na one koji svoju zemlju nedvosmisleno vide na Zapadu i one koji je tamo ne vide. Priroda ove podele tematski je mnogo šira od trenutnih utisaka o dinamici evropskih integracija ili uvođenju sankcija Rusiji.

Uz sve svoje nedostatke koji se tiču starih boljki u vezi sa izbornim sistemom, skupština danas jasnije održava stanje našeg društva. Pa i naših podela. Značajan deo ovakve skupštine morao bi jasno da prepozna novu političku realnost. U novom kontekstu za ostvarenje i očuvanje najvažnijih nacionalnih interesa Srbije presudno će biti važno pronaći modalitete produbljivanja odnosa Srbije sa ključnim zapadnim partnerima.

Dogovor unutar zakonodavnog tela o Srbiji na Zapadu postao bi putokaz i za odluke nove vlade Srbije kako da usmeri svoju politiku. Ovim bi se stvorile političke osnove za istorijski odgovor na pitanje ne nužno kuda, već preciznije – kako dalje na Zapad? Ovakva orijentacija, koja može da poprimi jasniji oblik kroz recimo rezoluciju Narodne skupštine, definisala bi okvire politike koja će u novim okolnostima najbolje da prepozna načine ostvarenja domaćih interesa.

Politički dogovor o Srbiji na Zapadu u osnovi je dogovor o političkoj budućnosti Srbije i njenih interesa u promenjenom svetu. Ovakav dogovor trebalo bi u skupštini da usvoje buduća vladajuća većina i onaj deo opozicije koji podržava opisano usmerenje zemlje. Njegovo prihvatanje i budući postupci vlade trebalo bi lekovito da deluju i na samo društvo da se lakše racionalno suoči sa činjenicama kako najdelotvornije da se zaštite naši interesi.

Ako je neko imao zablude da će se glave i cevi u Ukrajini brzo ohladiti, ovih prvih šest meseci agonije ruske agresije, odlučnog ukrajinskog otpora i savezničke solidarnosti, to svakako negiraju. Nema kredibilnog predviđanja koliko ovaj sukob jačeg ili slabijeg intenziteta može da potraje.

Da li se Srbiji ispati da čeka i šta bi se time postiglo? Koliko bismo čekanjem samo gubili nove mogućnosti, a koliko bismo jednom snažnom i aktivnom politikom mogli da dobijemo za sebe? Ako već kao društvo polako uviđamo nemogućnost uticaja na objektivnu stvarnost u kojoj ni ruski ministar, ni ruska nafta ne mogu da dođu do Srbije, zašto da ne uposlimo sposobnosti da takve nove okolnosti mnogo više upotrebimo u svoju korist?

Nema dileme da Srbija jeste odabrala stranu. Koliko god je značajan deo domaće javnosti (još uvek) pošteđen suočavanja sa neminovnošću pripadanja toj strani koju i sami svakodnevno žive, ekonomska, politička, kulturna i svaka druga isprepletanost Srbije sa Zapadom oblikuje neumoljivu i samoočiglednu društvenu stvarnost.

 

 

U pomenutim novim okolnostima, naš stari kontinent postaće (ponovo) mnogo vezaniji i zavisniji od Amerike. Ovo će se najdirektnije odraziti na polju energetike, odbrane i bezbednosti. EU će biti usklađenija sa Vašingtonom. Bilo bi neodgovorno neprepoznati ovu evro-atlantsku renesansu u Evropi.

Odgovori na suštinsko pitanje – kako dalje na Zapad – neminovno moraju da uzmu u obzir da Rusija doživljava istorijsko povlačenje iz našeg regiona. Ruski uticaj u Srbiji i regionu i do sada je imao veoma zamagljene i klimave domete. U narednoj fazi, i to već na kraći rok, prisustvovaćemo svojevrsnoj simulaciji uticaja koja će se putem propagandnih kanala sve više deformisati u komičnu ljušturu nekadašnje kakve-takve ozbiljnosti.

Na tragu naglog jačanja američkog faktora u Evropi, SAD će, sa druge strane, neupitno da ubrzaju mere koje će, po njihovoj proceni, dugoročnije da obezbede stabilizaciju, ujednačavanje i ekonomsko osnaživanje regiona.

Vašington će, što već vidimo na primeru dijaloga sa Prištinom, znatno jače da se angažuje u ključnim oblastima našeg regiona. Ovo potvrđuju i nacrti dva važna zakona koji se nalaze u američkom kongresu – svojevrsni razvojni paket koji se pre svega tiče ekonomskog prosperiteta i demokratskih institucija, odnosno drugi koji se fokusira na bezbednosnu saradnju u našem regionu. Prvi nudi razvoj i povezivanje, dok drugi računa na bezbednosno zbližavanje. Oba računaju na to da se jasno dogovorimo ko su nam istinski partneri sa kojima sarađujemo i na koje se međusobno oslanjamo.

Niko Srbiji, naravno, neće ograničavati da razvija i produbljuje saradnju i sa drugim važnim igračima. U današnje vreme improvizacije i pragmatizma to rade mnogi. Pogledajte kakva očekivanja Evropljani imaju od Afrike po pitanju energenata. Treba pažljivo pratiti i na šta je sve Amerika spremna po pitanju iranskog nuklearnog sporazuma ili kako se menja odnos prema Venecueli.

U odnosu sa Kinom verovatno će biti postavljene neke crvene linije sa Zapada i one će se uglavnom ticati naoružanja. Upravo zbog istorijskog povlačenja Rusije i energetskih izazova koji nas čekaju u bližoj budućnosti, odnosi koje Srbija ima i sa ostalim relevantnim država za nas i naš region (UAE, Egipat, Turska, Izrael) mogu da budu od izuzetnog značaja u narednom periodu. Na ovom polju imamo dobru osnovu. Svakako ne treba smetnuti sa uma gde ipak leži najveća politička moć relevantna za ostvarenje naših interesa.

Bezuslovno oslanjanje na sistem UN-a i očekivanje da će Savet bezbednosti široko da uređuje odnose u situaciji kada on gubi efektivnu moć, predstavlja neku vrstu autistične spoljne politike. Ključni zapadni partneri neće čekati na Savet bezbednosti, na primer, po pitanju vojne misije u Bosni ili situacije na Kosovu.

Ukoliko će Rusija da zloupotrebljava svoju poziciju u tom sistemu, Zapad će brzo i lako da pronađe načine da zadovolji svoje interese. Možemo to pasivno da gledamo i da gunđamo, a možemo i da budemo aktivni partneri u realizaciji aktivnosti koje su nam od najvišeg nacionalnog interesa.

Srbija se ugleda na Zapad, ali za njim i dalje mnogo zaostaje. Svake godine naši preduzimljivi i sposobni ljudi masovno odlaze u dalju izgradnju tog Zapada. Imperativ spoljne politike Srbije mora da bude produbljivanje partnerstava sa Zapadom kako više ne bismo toliko zaostajali za svojim uzorima.

Sve ovo zavisi od poverenja. Poverenje je temelj održivog partnerstva. Politički dogovor o Srbiji na Zapadu i postupci koji bi iz toga proizašli, mogu da budu jedan od važnijih faktora u jačanju takvog poverenja. Pored prihvatanja vrednosti ovakvog dogovora, potrebno je u domaćoj javnosti iznova  ojačavati uverenja da u spoljnoj politici ne postoje nikakvi prijatelji, već konkretni interesi koje treba zadovoljiti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *