Genocid nad Srbima u NDH – slučaj Prebilovci (1.deo)

Foto:UnSplash

Zločin u Prebilovcima, događaj do detalja poznat Srbima iz Hercegovine, postao je – ponovo – poznat široj javnosti nakon emitovanja dokumentarnog filma Sanje Dragićević „Prebilovci, tamo i kamen ima ožiljak“ u aprilu ove godine. Slično kao i u slučaju filma „Dara iz Jasenovca“ Nataše Drakulić, emitovanje na javnom servisu Republike Srbije pomenutog filmskog ostvarenja podstaklo je mnoge, kako pojedince čiji koreni ne vuku iz Hercegovine tako i predstavnike različitih državnih ustanova, lokalnih samouprava i nevladinih udruženja iz Srbije i Crne Gore, da se zainteresuju za sudbinu sela kraj leve obale Neretve, tokom postojanja Nezavisne Države Hrvatske (NDH).

Slučajno, ili možda kao posledica veće medijske vidljivosti Prebilovaca, kontaktirala me je novinarka francuske novinske agencije. U tom trenutku, moje poznavanje teme je u najboljem slučaju površno. Zainteresovana za zločin u tom hercegovačkom selu, predstavnicu novinske kuće interesuje autentičnost određenog teksta, kao istorijskog izvora, čija je cirkulacija društvenim mrežama viralna, često se citira, a posebno dovodi u vezu sa zločinom u Prebilovcima. 

Od proleća do danas – avgusta 2022. godine nastaje članak pred Vama – vreme provedeno i posvećeno istraživanju dokumenata, njihovom analiziranju, paralelno sa stvaranjem sadržaja za audio-izložbu „Prebilovci. Svetlost u tami“, eksponencijalno je raslo. Pored dokumenata Kraljevine Italije, Nezavisne Države Hrvatske, Srpske pravoslavne crkve, Okružnog suda u Mostaru iz vremena socijalističke Jugoslavije, te svedočanstava preživelih osoba poput Mare Bulut, imao sam prilike da sa upoznam i sa, za ovu temu, značajnim korpusom naučnih publikacija nastalih iz pera hercegovačkih Srba.

Pregledanjem pomenutih publikacija, naročito rezultata istraživanja Save Skoka, Milana Grahovca i Đure Ekmečića, stekao sam prilično jasan uvid u hronološki razvoj događaja u Hercegovini tokom 1941. godine. Naravno, naglasak je bio na zločinu u Prebilovcima tokom avgusta te godine.

S druge strane, upadljivo su mi nedostajala strukturna objašnjenja prirode zločina nad Srbima u NDH, pa tako i nad Srbima Hercegovine, što je hronična boljka domaće istoriografije i publicistike. Konvencionalna razmišljanja o temi genocida nad Srbima, barem do sada, svodila su se na: 1) neshvatljivost ustaških zločina zbog brutalnosti i načina sprovođenja (izuzetno pogrešno i opasno tumačenje, po mom sudu) ili 2) fašizam i ekstremni nacionalizam kao idejna podloga nasilja nad Srbima (tačno ali ne i dovoljno objašnjenje, naročito kada se tumače zločini poput genocida).

S tim na umu, pokušaću da u narednim tekstovima ponudim, zapravo skiciram s obzirom na platformu, dodatna objašnjenja u cilju rasvetljavanja ne samo sudbine prebilovačkih žena, dece i staraca već i genocida nad Srbima u NDH. Iz tog razloga, osloniću se na najpre na nalaze prethodnika kako bih čitaoce upoznao, ukratko, sa zločinom u Prebilovcima.

Opis zločina 

U skladu sa formatom, skica zločina neće biti iscrpna već više orijentaciona jer podrazumeva da većina čitalaca nije upoznata sa samim događajem. Takođe, kao što je spomenuto, osloniće se, u najvećoj meri, na istraživanja pomenutih Skoka, Grahovca i Ekmečića. 

Priprema za napad na Prebilovce, u organizaciji čapljinskog logornika Franje Vega i njegovih ustaša, počinje 2. avgusta 1941. godine ispitivanjem terena. Konkretno, ustaše iz Čapljine, centar istoimenog kotara u okviru Velike župe Dubrava (obuhvata Dubrovnik sa zaleđem, istočnu i deo zapadne Hercegovine), šalju dva kamiona oružnika (žandarmerija) prema selu kako bi stekli uvid u način reagovanja meštana.

Oružnici nisu pucali već su se zadovoljili saznanjem o pravcima bežanja muškog stanovništva, kao i o pasivnosti žena i dece ubeđenih da nisu primarna meta. U tu svhu su slate i poruke župnika – pozivi za povratak kućama, uveravanja da opasnost ne preti seljanima – don Ilije Tomasa iz Klepaca, susednog sela.

Ujutro, 4. avgusta, napad na selo kreće iz četiri pravca – Hotanj, Čapljina, Gnjilište i Kruševo – kako bi se selo okružilo, a svaki pokušaj bekstva predupredio. Prilikom ulaska u selo ubijeni su pojedini zatečeni muškarci – najveći broj njih nije spavao kod kuće već po okolnim brdima – dok su žene, deca i stariji ljudi koncentrisani u zgradi lokalne osnovne škole „Kralj Milutin“. Nasilje nad ženama, naročito silovanje mlađih i devojaka, otpočinje upravo tu. Stana Arnaut, lokalna učiteljica, jedna je od prvih žrtava. Mara Bulut, svedok stradanja Prebilovčana, spominje još i Đuku Medić, Fimiju Dragićević, Stoju Bulut, Olgu Brnjašić i Milevu Bulut.

Predveče, 4. avgusta, grupa zatočenih meštana sprovedena je peške do mosta na reci Bregavi gde su ih čekali kamioni radi transporta u obližnje selo, Tasovčići. Nakon noćenja u pomenutom selu, žene i deca premešteni su do železničke stanice u Čapljini gde su spojeni sa novom grupom Prebilovčana, pohvatanih tokom noći 4. na 5. avgust. Sve u svemu, preko 500 osoba natrpano je u šest stočnih vagona u kojima provodi ceo dan.

Malo je reći da su tokom vrelog, avgustovskog, dana, zbog žeđi i nedostatka vazduha zatočenici bili dodatno izmučeni. Uveče, preuzeti od ustaškog tabornika Andrije Buljana i njegovih 300 ustaša, kompozicija vagona pristiže u selo Šurmanci gde ih dočekuje ustaški rojnik, Ivan Jovanović, zajedno sa ljudstvom iz Međugorja, Bijakovića i Šurmanaca, ukupne jačine oko 150 osoba.

Na železničkoj stanici, tačnije kafani u okviru iste, između Buljana i Jovanovića dogovoren je način sprovođenja zatočenika do jame „Golubinka“ gde će biti bačeni. Ujutro, 6. avgusta, meštani Prebilovaca, razvrstani u kolonu od po četvoro, sprovedeni su do sela Šurmanci tj. do mesta „Vranac“ gde su zatočenicima oduzete sve stvari od neke vrednosti. Nakon toga, ustaše se dele u četiri grupe, svaka sa određenim zadatkom: „[…] prva grupa, koja je pored pušaka nosila i motke za sušenje duvana, otišla je na jamu „Golubinku“, sa zadatkom da tamo prihvata žrtve i motkama ih gura u jamu; druga grupa je, takođe, otišla na jamu da za svakom grupom žrtava survanih u ponor, obarala gomile kamenja; treća grupa je sprovodila žrtve (po partijama od 25 do 30 osoba) od padine „Vranac“ do neke Smrdljike (vrsta drveta), udaljene oko 40 metara od jame, gde su ih prihvatali jamari i odvodili (opet po partijama od pet do sedam lica) na rub jame i obarali u grotlo; četvrta grupa je čuvala žrtve na padini „Vranac“ sve dok poslednja partija nije odvedena. Uništavanje žitelja sela Prebilovaca trajalo je punih šest časova, od 7.30 do 13.30 časova. Ove činjenice utvrđene su na sudskom procesu vođenom u Okružnom sudu u Mostaru protiv četrnaestorice učesnika i neposrednih izvršioca tog zločina […], juna 1957. godine.“

Kraj prebilovačkog stradanja uslediće u danima nakon egzekucije žena i dece iz Prebilovaca – ubijeno je još 48 osoba (muškaraca) u Morin otoku, nakon predaje ustaškoj posadi u selu između 12. i 15. avgusta, da bi krajem avgusta bilo lišeno života još 20 lica. Prema istraživanjima Skoka, zimu 1941. godine u selu dočekaće 164 od 994 osoba koliko ih je bilo uoči početka Drugog svetskog rata. Vrhunac tragedije, svakako, odigrao se u blizini sela Šurmanci, iznad jame „Golubinka“. 

Podrži Talas donacijom

Ne umanjujući težinu zločina nad Prebilovčanima, posebno nad bespomoćnom decom i ženama, u narednom tekstu okrećemo se analizi podataka izloženih kako u samom članku pred Vama, tako i onih još više i detaljnije izloženih u istraživanjima pomenute trojice autora, uz njihovu dopunu italijanskim i dokumentima NDH, svedočanstvima žrtava iz Hercegovine i počinilaca zločina u Prebilovcima.

Cilj je da sliku, do sada fokusiranu isključivo na pomenuto selo, proširimo na Nezavisnu Državu Hrvatsku radi skiciranja onih strukturnih uslova koji su, nažalost, doprineli i, na kraju krajeva, omogućili stradanja poput onih koje su doživeli žitelji Prebilovaca.  

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autorke, a ne stavove uredništva Talasa.

Stefan Radojković

Istoričar