Foto:Flickr
Uprkos staroj filozofskoj šali da postoje samo dve vrste ljudi: oni koji smatraju da postoje dve vrste ljudi i oni koji to ne smatraju, u nekim slučajevima binarne kategorije odista jesu jedine prihvatljive. Najnoviji tragični događaj sa nasrtajem na život jednog od najvećih pisaca današnjice, ser Salmana Ruždija, jasno pokazuje da je to slučaj kada se radi o slobodi govora.
Zaista, ovde postoje samo dve vrste ljudi: oni koji su za slobodu govora i oni koji su protiv nje. Krajnje jednostavno. I nema smisla mutiti vodu, kao što mnogi ovih dana čine – na onoj strani koja je histerično protiv slobode govora.
U petak, 12. avgusta 2022. godine, u trenutku kada se spremao da otpočne svoje predavanje u gradiću Četakve na zapadu američke savezne države Njujork, ser Salman je bio napadnut nožem u očiglednom pokušaju ubistva. Napadač čijim zlikovačkim imenom ovaj tekst neće biti opoganjen je 24.-godišnji džihadista libanskog porekla sa istorijatom veličanja iranske teokratske tiranije.
75.-godišnji Ruždi, koji je zadobio višestruke ubode u predelu vrata, stomaka i desnog oka, je srećom preživeo, ali mu predstoji dugačak i težak oporavak. 73.-godišnji moderator Henri Riz takođe je povređen u napadu. Ruždi je – očekivano i ironično – trebalo da govori o slobodi umetničkog izražavanja u savremenom svetu, sa posebnim naglaskom na SAD.
Naravno, pisac velikih romana poput Dece ponoći, Tla pod njenim nogama, Haruna i more priča, Klovna Šalimara i drugih, živi pod senkom najavljenog ubistva još od davne 1989. godine kada je na njega od strane iranskih despota bačena fatwa povodom tada još neprevedene knjige Satanski stihovi. Više pokušanih ubistava, likvidacije prevodilaca i pretnje izdavačima i knjižarima koji su držali Ruždijeve knjige, brojna spaljivanja kako knjiga – u brlogu od kvaziengleskog Bredforda prvi put u Evropi nakon onog što su nacisti radili 1930-tih – tako i Ruždijevih slika i lutaka: sve je to bilo velika predigra za otužnu realnost u kojoj smo se postepeno navikli, po metodi kuvanja žabe, da je razumljivo, pa i opravdano da stvaraoci budu ubijani zbog zlomisli.
Gotovo sve u vezi sa “aferom Ruždi“ ukazuje da je u pitanju titanski sukob liberalizma i antiliberalizma, Prosvetiteljstva i onoga što je Ajzea Berlin nazvao kontra-Prosvetiteljstvom. Čovek koji je na svakom koraku ispoljavao svoju veru u slobodu izražavanja danas je u bolnici, zato što ga je napao čovek koji je protivnik slobode izražavanja, nahuškan od strane onih koji su tu slobodu ukinuli milionima ljudi.
Prilično je irelevantno kakvo će se tačno opravdanje naći za osporavanje slobode govore (iznad i preko onog poslovičnog vikanja „požar!“ u pozorišnoj sali). Verovanje u Platonovu „plemenitu laž“, verovanje u izmišljenog prijatelja za odrasle na nebu kome treba zaštita od bogohulnih tekstova i karikatura, verovanje da je u ime državističke „odbrane poretka“ sve dozvoljeno – sve to su primeri proizvoljnih verovanja kojima se opravdava ukidanje slobode govora i otvaranje vrata za druge zločine. Čarls Kuk je potpuno u pravu (u National Review): motivi zagovornika represije nad tuđim govorom su potpuno nevažni. Traženje motiva i cepanje dlake načetvoro u tom poduhvatu su direktno kontraproduktivni i deo su problema, a ne rešenja.
Da je u pitanju borba za slobodu izražavanja očigledno je svakome ko je pročitao, ako ne masivnog i sjajnog Džozefa Antona, 2012. godine objavljene Ruždijeve memoare iz doba skrivanja od Homeinijeve zlikovačke fatwe, ono bar jedan njegov intervju ili pogledao video zapis nekog od njegovih predavanja: Ruždi je sebe doživljavao i doživljava prevashodno kao borca za slobodu govora. „Džozef Anton“ bio je njegov pseudonim, iz doba intenzivnog skrivanja, koji potiče od njegovih omiljenih pisaca, Konrada i Čehova. Za njega je fatwa od samog početka bila podmukli atak na slobodu izražavanja, naročito kada se radi o interpretaciji ideoloških (samim tim i religijskih) dogmi i njihove istoričnosti. On nikada nije prestajao da o tome govori, i dok je bio u „ilegali“ i kasnije kada se, nažalost pogrešno, ponadao da su ludilo i ubilačka mržnja u glavama fanatika usahli.
(Naravno, bacanje prokletstva na „jeretičke“ knjige čak i pre nego što zvanično izađu iz štampe nije specijalnost samo verskih diktatora. Minijaturnu reprizu ove vrste hajke na srpskom nivou doživela je i izdavačka kuća Heliks iz Smedereva, kada je na unapred izraženo zgražanje domaće nacionalističke kvazielite objavila Mesečare Kristofera Klarka na kojeg su Miloš Ković, Čedomir Antić i nevesela ekipa bacili svojevrsnu lokalnu fatwu i pre nego što je izašla iz štampe. Čemu čitanje, kad etnonacionalizam, baš kao i džihadizam, unapred pružaju odgovore na sva pitanja? Uzgred, dobra vest za lokalnu odbranu slobode govora, jeste skori izlazak iz štampe srpskog prevoda Ciničnih teorija kod istog izdavača, knjige koju smo u ovoj rubrici već predstavljali.)
Potpuno je jasna prava linija između originalne fatwe protiv Ruždija, ubistava prevodilaca Satanskih stihova, ubistva Tea van Goga i progona koji je doživela Ajan Hirši Ali, masakra u Šarli Ebdou, talibanskog metka u glavu Malale Yousafzai i još doslovce stotine sličnih džihadističkih zločina – i noža u vrat ser Salmana Ruždija u kobni petak 12. avgusta.
U širem pojmovnom smislu, možemo govoriti (a i Ruždi je na to ukazivao) o kontinuitetu sa drugim vidovima ideološke cenzure kao što je nakaradna „kultura otkazivanja“ koja je uzela maha u ekstremnim postmodernističkim i soc-konstruktivističkim krugovima. Otkazivanja vrhunskih umova, stvaralaca i intelektualaca od pisca dečijih knjiga poput Dž. K. Rouling do vrhunskog fiziologa Nikolasa Kristakisa i njegove supruge, od evolucioniste Breta Vajnstina do geofizičara Dorijana Ebota, od rektora Harvarda Lerija Samersa do nedavno preminulog češko-kanadskog hemičara Tomaša Hudličkog, napujdane ekstremističke rulje u stvarnom ili virtualnom životu sve češće uzimaju sebi pravo da uskraćuju slobodu izražavanja, najčešće bez i najbednijeg izgovora osim orvelovski shvaćene „zlomisli“.
To što su ovi incidenti za sada bili bez fatalnih posledica – što nije nikakva posledica dobrote i humanizma njihovih aktera, jer je u pojedinim slučajevima samo puka sreća sprečila da se prolije krv (npr. u slučaju Breta Vajnstina i postkolonijalne „pseudorevolucije“ na Evergreen State koledžu) – samo je pokazatelj da promoteri cenzure nisu svuda podjednako ukorenjeni i naoružani. Zastrašujući i prelepi De Schreeuw („Vrisak“) u amsterdamskom parku blizu mesta gde je ubijen Teo van Gog ili ruke vezane iza leđa na statui Andreja Saharova u Sankt Petersburgu nemi su – ali preglasni i dirljivi – svedoci kuda vodi ignorisanje temeljne prirode slobode govora.
Baš kao što histerični levičarski mediji uporno odbijaju da prihvate ogromne zasluge vlada baronese Tačer za razvoj ekološke i klimatske svesti (o čemu smo na Talasu detaljno pisali ovde), isto tako se prigodno prećutkuje da su upravo konzervativne vlade Tačerove i njenog naslednika Džona Mejdžora bile te koje su najviše učinile na zaštiti Ruždija od fatwe.
Dolazak na vlast levice sa Tonijem Blerom 1997. godine poklapa se sa opadanjem zvanične brige britanske vlade za Ruždijevu bezbednost (dodatno ironično obzirom na Ruždijevo lično pro-laburističko raspoloženje), kao i marginalizacijom čitavog problema. Koji, kako se ispostavlja, nije nikuda otišao – jer sve dok neprijatelji slobode govora imaju ne samo ogromne resurse, već i verovatno većinsku podršku masa, problem ni nema gde da ode.
Naravno, poseban krug pakla valja da bude rezervisan za onaj ološ koji je javno podržavao fatwu ne iz Teherana ili Rijada ili talibanskog Kabula, već iz udobnosti svojih Zapadnih vila, studija i kancelarija – dakle tipove poput lažnog špijuna Džona Le Karea, Keta Stivensa, Roalda Dala ili Tarika Alija, i ostalih stanovnika „sam je to tražio“ logora.
Čak i masovno izbegavanje medija da pominju plemićku titulu koju je potpuno zasluženo primio 2007. godine odražava isti antiliberalni stav, kojim se umanjuje jedna od najplemenitijih i najpravednijih, ali istovremeno i najkorisnijih britanskih tradicija davanja plemstva istaknutim stvaraocima, naučnicima, piscima, lekarima, polarnim istraživačima, i sl. Navodni „egalitarizam“ navodnih progresivaca zapravo predstavlja zavist prema talentovanim i sposobnim ljudima i njihovim velikim delima.
Naravno, skretanje pažnje sa slobode govora direktno ide u prilog verskom fundamentalizmu koji opet dobija nekakav „poseban tretman“, što se uvrežilo u krugovima pol-korektnih licemera (naročito zapadnoevropskih, ali ima i domaćih) kojima je veći problem verbalna „islamofobija“ u intervjuu nekog novinara nego nož u stomaku Tea van Goga ili u vratu ser Salmana Ruždija. Kao što ispravno ukazuju UK Humanisti, nevladina organizacija koja promoviše sekularno mišljenje, a čiji je Ruždi bio član i donator, u saopštenju povodom incidenta: „Salman je podizao svoj glas za slobodu izražavanja, za humanizam i ljudska prava. Mnogo decenija patio je pod pretnjama nasilnih ekstremista koji su želeli da ućutkaju njegov glas jer nisu imali razumnu alternativu ovim vrednostima.“
Za kraj, ser Salman sopstvenim rečima (Džozef Anton, str. 326):
Kada su spaljivane prve veštice, bilo je lakše okriviti ih nego se upitati o pravednosti lomače. Kada se mirisi iz gasnih peći razbeže po ulicama okolnih sela i crni sneg počne da pada sa neba, lakše je ne shvatati šta se događa. Većina građana Kine ne shvata pale heroje sa Tjenanmena. Oni su odvedeni do pogrešnih shvatanja upravo rukom počinioca zločina. Kada tirani dolaze na vlast širom muslimanskog sveta, ima mnogo onih koji su spremni da njihove režime nazovu autentičnim, a opoziciju tim režimima zapadnjačkom i zločinačkom. Kada je pakistanski političar uzeo u odbranu ženu lažno optuženu za bogohulništvo, ubio ga je njegov telohranitelj i zemlja je aplaudirala ubici i bacala mu cveće pred noge kada su ga izvodili pred sudije. Veći deo ovih mračnih novina bile su inovacije koje su uspostavljene u ime totalitarne ideologije, apsolutnog gospodara, dogme o kojoj nema rasprave, jednom rečju – u ime boga.
Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu