Miloš Nikolić

Glavni urednik

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Unsplash

Kakvo bi Načertanije u današnje vreme predložio Ilija Garašanin? Šta bi, za ljude kao što je bio on, danas bili ključni ciljevi spoljne politike Srbije?

Posledice ruskog napada na Ukrajinu stvorile su okruženje koje je retko ko od sadašnjih političara mogao da priželjkuje. Nepredvidljivost, nestabilnost, ugroženost – ključne su odrednice za opis nove političke realnosti. Ipak, teško da se nalazimo u gorem položaju u odnosu na otomanski zavisnu kneževinu Srbiju sa polovine 19 veka.

Garašanin bi, po svemu sudeći, bio šokiran šta smo sve probali za ovih skoro 180 godina. Projekti kojima se ostvarivalo ono što su on i njegovi savremenici istinski sanjali – da balkansko rasuti srpski narod samostalno živi u jednoj povećoj političkoj tvorevini. Ti žalosni eksperimenti sa dobrim namerama ipak nisu uspeli.

Možda je vreme da probamo nešto novo. Ono što su, tokom savremene političke istorije Evrope, probali mnogi na koje se ugledamo. Oni od kojih izgleda da ne učimo dovoljno brzo. Od zemalja Beneluksa, preko Nordijskog saveta i Baltičke skupštine, sve do Višegradske grupe, mnogo je lekcija u drugoj polovini dvadesetog veka – pored one najvažnije o nastanku EU – o uspešnim eksperimentima kako povezivanje i integracija stvaraju održive osnove za očuvanje nacionalnih interesa.

Temeljne vrednosti izvornog Načertanija u osnovi su nacionalno integrativne. U skladu sa položajem tadašnje kneževine Srbije, takva integracija pre svega je podrazumevala horizont političkog osamostaljivanje uz nešto bliže nacionalno osvešćivanje, omasovljavanje, izgradnju i negovanje srpske kulture i jezika. U današnje vreme kada se samom konceptu suvereniteta prilazi fleksibilno, a dominantna briga postaje depopulacija i težnja ka kvalitetnijem života, uspešna nacionalna integracija svakako bi imala drugačiji karakter.

 

 

U duhu svog originala, zamišljeno Načertanije 2.0 za početak bi odmereno i hladne glave prikazalo okruženje u kojem se danas nalaze Srbija i srpski narod. Sa svih strana, osim preko reke Drine, okruženi smo državama koje su napravile istorijski dogovor da se u slučaju napada na njih, one međusobno brane. Građani Srbije koji su pre 23 godine pretrpeli agresivnu kampanju bombardovanja (kada niko spolja nije ni pomišljao da nas vojno brani) u velikom broju svake godine napuštaju maticu i najradije odlaze u zemlje tog odbrambenog saveza 30 moćnih država. O trgovinskoj i investicionoj povezanosti Srbije sa ključnim zemljama Zapadne Evrope ne treba mnogo pisati.

Slagalica našeg okruženja veoma je složena. Teško dostižna normalizacija sa Prištinom, svađa oko zločina prošlosti sa Zagrebom, susreti sa blokadama i sistemskim felerima iz Sarajeva i svi propratni identitetski lavirinti iz kojih nikako da izađemo, takođe su deo tog političkog okruženja.

Naročito zabrinjavajuće pojave tog okruženja jesu i svojevrsni identitetski lešinari – posebna vrsta  političara, analitičara, aktivista, pa i novinara koji, produbljujući nepoverenje zarad lične koristi, u sadašnjosti žive od podela i sukoba iz prošlosti. Prihvatanje njihovih narativa ne treba potcenjivati jer su ožiljci Balkana još sveži. Ne treba ga, pak, ni precenjivati jer su građani regiona pre svega željni kvalitetnijeg života, pa tek potom zadovoljenja stvarnih ili izmaštanih istorijskih nepravdi.

Saglasje ključnih država Zapada jasno je postavilo okvire dometa nacionalno integrativne politike današnjice. Ova neumoljiva činjenica odnosa snaga i interesa nikako ne treba da se doživljava kao sudbinska nacionalna prepreka. Okolnost koju ćemo, sa mešavinom tuge, besa i ostrašćenosti, čekati da se promeni usled povoljnijih geopolitičkih prilika, kako se to kafanski kaže. Sve dok razmišljamo opterećeni tim negativnim osećanjima nećemo uvideti da zapravo još uvek ne koristimo ključne mogućnosti unutar tako postavljenog okvira.

Srbiji se, posle svega, otvara prilika da povede nacionalno integrativnu politiku utemeljenu u liberalnim osnovama – slobodi pojedinca, tržišnoj privredi, toleranciji, izgradnji mostova i uklanjanju što je moguće više prepreka među ljudima našeg regiona. Takva posvećenost povezivanju jeste nacionalni interes prvog ranga.

Postavljeni ciljevi kojima će se štiti interesi srpskog naroda u regionu, pa i šire, najefikasnije će se ostvariti kroz jedan zajednički ekonomski prostor. Nesputani vidovi saradnje građana i privrede, uz otvorenu kulturnu razmenu tokom koje se poštuju tuđe dostojanstvo i razlike, umiruju odjeke identitetskih lešinara. Ovim se, dakle, olakšava sprovođenje nacionalne politike koja ne bi identitetski bila okrenuta ni protiv koga. Na relevantna pitanja ugroženosti života i imovine, odnosa diskriminacije ili drugih strukturnih problema pripadnika srpskog naroda u regionu, odgovaraće se efikasnije kada bi njihovo rešavanje bilo utemeljeno u opisanom okviru.

Najveća globalna vrednost jednog takvog pristupa jeste što bi ključni politički faktori Zapada od kojih zavise dometi projektovanja regionalnog uticaja Srbije podržali takvo Načertanije. U tome, na primer, leže i odgovori zašto Sjedinjene Američke Države podržavaju regionalnu ekonomsku inicijativu Otvoreni Balkan.

Često pričamo o istorijskim prilikama. Možda još češće o istorijskim promašajima. Sadašnja situacija, međutim, zaista nudi veći broj mogućnosti koje se ne pojavljuju tako često. Možda najvažnija takva prilika po pitanju naše spoljne politike jeste položaj Srbije kao ključnog aktera u izgradnji regionalnog jedinstva.

Neki u regionu, izgleda, danas uzimaju podršku Zapada zdravo za gotovo. Tradicionalni partneri kockaju se sa strpljenjem svojih saveznika. Govore i rade ono što se u zapadnim prestonicama nikako ne podržava. Više ne postoji carte blanche za tradicionalne saveznike SAD-a u regionu. Odjeci ratnog huškanja, zveckanje dronovima, jednostrano i isključivo ponašanje zanemaruju krhku regionalnu ravnotežu.

U našem regionu sve se gleda uporedno. Procena ponašanja jedne prestonice uvek se tumači u odnosu na postupke one druge. Tu leži najvažnija mogućnost da Beograd postavi dugoročni pravac političkog delovanja. Što se drugi više suprotstavljaju jednoj aktivnoj težnji ka izgradnji jedinstva, to Beogradu može samo da donese dodatne bodove kod onih sa najvećim uticajem u regionu. Ovde ključno pitanje, međutim, nije taktičko manevrisanje za sticanje lakih političkih poena na kratak rok. U pitanju je iscrtavanje dugoročnijeg pravca spoljne politike Srbije. Načertanije koje bi podrazumevalo politička rešenja nacionalne integracije po uzoru na svoje najnaprednije evropske modele. U takvim liberalnim modelima nacionalne integracije, političke granice se rasterećuju kako bi se uvećali društveni, ekonomski i kulturni potencijali za razvoj pojedinaca.

Zar ne bi takvo Načertanije u 21. veku nosilo dovoljno romantičarskog zanosa i za jednog pragmatičnog Iliju Garašanina kada bi ga danas predložio?


 

  • Tekst je originalno objavljen u štampanom izdaju lista Blic u subotu 13. avgusta 2022.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *