Foto: Unsplash
Krajem jula i početkom avgusta tekuće godine, baš u danima kada je u srpsko-hrvatskim odnosima sve „sevalo“, album Riblje čorbe „Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju“ postao je najprodavaniji album u Hrvatskoj. Skoro četiri decenije od 1984. godine i izlaska ovog albuma za zagrebački Jugoton, početkom jula je objavljena remasterizovana verziju albuma od strane izdavačke kuće Croatia Records.
Naravno, treba imati na umu da danas vinile i druge nosače zvuka ne kupuje veliki broj ljudi, te da je većina kupaca verovatno u onoj starosnoj kategoriji koja se sa nostalgijom seća ovog albuma još iz perioda kada je prvi put izašao. Broj prodatih primeraka daleko je od najpouzdanijeg merila za popularnost neke pesme ili albuma u današnjoj metrici. No, uz sve iznete rezerve, ovaj podatak je i dalje za većinu bio neočekivan, imajući u vidu negativnu reputaciju koju od devedesetih godina prošlog veka u Hrvatskoj uživa frontmen benda, Bora Đorđević.
Ne, ovo nije simbolički važan momenat iz ugla srpsko-hrvatskih odnosa. Animozitet Đorđevića i Hrvatske se jeste donekle smanjio protokom vremena, možda malo potaknut i činjenicom da je Bora sada „zapadni“ sused (pretežno stanuje u Ljubljani) koji je prošle godine bio spreman da na jednom koncertu u Sloveniji stavi i šal Hajduka iz Splita, a definitivno i činjenicom da je od vremena kad je Bora poručivao „E, moj druže zagrebački, eto nas kod vas u pljački, mi ćemo vas opljačkati, a vi ćete svi plakati“ prošlo faktički tri decenije.
No, daleko je to od važnog događaja za odnose dva naroda ili dve države. Osim toga, Bora i dalje neće pevati u Hrvatskoj, iako kroz istu, po svoj prilici, često prolazi, i iako se pre nekoliko dana ponosno slikao sa svojom pločom u prodavnici Jugotona – Croatia Recordsa. Pre će biti da je ovde reč o, sasvim legitimnoj (i očigledno dobroj) poslovnoj proceni obe strane (Croatia Recordsa i Bore) da mogu imati finansijski interes od objave remasterizovane verzije albuma.
Ali – da, ovo jeste važan događaj u muzičkom smislu za čitavu bivšu Jugoslaviju, i to jer skida dva tabua, koja su u mnogome smetala objektivnijim diskusijama o umetničkoj vrednosti ovog albuma i Riblje čorbe u kontekstu rokenrol scene bivše Jugoslavije.
Tabu razmatranja „Muzičara“ kao jednog od najboljih albuma Riblje čorbe
Peti po redu studijski album Riblje čorbe „Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju“ bio je, zapravo, po mnogo čemu prvi album u dotadašnjoj istoriji grupe. Prvi put je album sadržao i naslovnu pesmu („Muzičari koji piju“), jer to nije bio slučaj na prethodnim albumima „Kost u grlu“, „Pokvarena mašta i prljave strasti“, „Mrtva priroda“ i „Buvlja pijaca“ (jedino se na „Pokvarenoj mašti“ pominje naslovni stih, ali u pesmi drugačijeg naziva – „Vrlo, vrlo zadovoljan tip“). Prvi put je ključnu pesmu za koncept albuma, naslovnu „Muzičari koji piju“, kompletno napisao Momčilo Bajagić Bajaga, a ne Bora. Prvi put najveći hit sa albuma nije napisao Bora, već je pesmu „Kad hodaš“ kompletno napisao Bajaga. Prvi put je Čorba snimala album sa Bajagom koji je već imao svoj popularni side-project sa Instruktorima, jer je sve do januara 1984. godine i izlaska Bajagine „Pozitivne geografije“ on bio poznat samo kao član Čorbe.
Nažalost, ovaj album je bio po mnogo čemu i poslednji. U pitanju je poslednji album Čorbe sa Rajkom Kojićem i Bajagom na gitarama, poslednji album po prodaji od svih dotadašnjih albuma Riblje čorbe i, prema mišljenju tadašnje kritike, poslednji album po kvalitetu od svih dotadašnjih. Zbog svega toga, album je ostao upamćen kao poslednji po uticaju i kao poslednji po značaju od Čorbinih albuma osamdesetih godina – uz izuzetak vanvremenskog megahita „Kad hodaš“. Od tada, pa do danas, stvorena je neka vrsta tabua među muzičkim kritičarima na razmatranje izuzetne vrednosti ovog albuma, naročito je nakon njega usledio nesumnjivo fantastičan album Čorbe u novom sastavu pod nazivom „Istina“, koji je pobrao sve simpatije i publike i kritičara.
Ovakav tabu potpuno je neopravdan. O ukusima ne treba raspravljati, naravno, pa apsolutno razumem da nekome lake pesme zezalice kao što su „Kazablanka“ ili „Muzičari koji piju“, koje odlikuje pre svega dobar ritam, nemaju neku naročitu vrednost. Međutim, zaista bi bilo teško osporiti izuzetnu vrednost lirike čitavog niza društveno kritičkih pesama, za koje je tekstove pisao Bora, a muziku komponovali (zavisno od pesme) Miša Aleksić, Bajaga, Rajko ili Bora.
Ovakve pesme su odlikovale ovaj album u većoj meri nego prethodne albume, što ga i čini unikatnim i revolucionarnim za delovanje grupe, a što će biti nastavljeno na narednom epskom albumu „Istina“. Kritičke pesme mogli bismo podeliti u dve grupe. Prva su one koje kritikuju društvenu hipokriziju i malograđanštinu, kao što su „Nemoj da kažeš mome dečku“, a naročito „Mangupi vam kvare dete“ – koja direktno u glavu gađa tabue razgovora o seksualnosti roditelja sa decom adolescentima.
Drugu grupu čine pesme koje kroz alegoriju kritikuju čitav tadašnji sistem i njegovu životinjsku agresivnost ili podlost. Među njima su, prevashodno, „Besni psi“ i „Džukele će me dokusuriti“. Veseli i brzi komični hit „Priča o Žiki Živcu“ zapravo predstavlja priču o čoveku sa asfalta koji je naivan i spreman da kao „obeleženi negativac“ uvek „leži tuđe dugove“, čak i kada nije odgovoran za bilo šta, zbog čega se „on i žena mu zlopate, jer nema sreće“.
No, verovatno najbolja pesma u ovom domenu, koja spaja i osećaj rezigniranosti prema ljudima i prema sistemu, jeste jedna od najmračnijih i najpesimističnijih, ali verovatno i jedna od najboljih Čorbinih pesama ikada – „Ravnodušan prema plaču“. Na ovom opštem tragu antropološkog i socijalnog pesimizma su i pesme „Gluposti“ i „Minut ćutanja“, koje fokus stavljaju na lični osećaj ispraznosti, apatije, te praznine usled nestanka emocija u ljubavnoj vezi. Druga, doduše, uz jezive elemente mizoginije u jednoj strofi, koji značajno smanjuju vrednost osnovne poruke pesme – tako da, eto, ima ipak i nekih slabih tačaka na albumu.
Popularnost koja je stigla reizdanjem predstavlja naknadnu pravdu za ovaj album, koji je inicijalno čak bio proglašen za šund od strane nadležne republičke komisije! U redu – nesumnjivo je u pitanju jedan od najmanje „hitičnih“ albuma Riblje čorbe, ako izuzmemo „Kad hodaš“, koja je po listi Radija B92 u top 5 ex-yu pesama ikada snimljenih. Tome je verovatno doprinela i činjenica da albumom dominiraju mračna osećanja i pesimističke pesme, iako komični tekstovi sigurno izmame osmeh pri slušanju „Žike Živca“, „Mangupa“ ili „Muzičara“. Međutim, u pitanju je nesporno jedan od najboljih Čorbinih albuma ikada po oštrici tekstova i probojnosti muzike. Možda je Bora manje buntovan, a više umoran i letargičan nego na prethodnom albumu „Buvlja pijaca“ kada je prkosno „ratovao sam“, i možda manje energičan nego na narednom albumu „Istina“ – ali je i takva apatična kritika u kojoj se ne veruje u mogućnost promene veoma ljudska i ne manje vredna od one u kojoj se želi revolucija i borba.
Tabu razmatranja umetničke vrednosti Bore Đorđevića
Od devedesetih godina je muzika Riblje čorbe izopštena iz hrvatskih medija. Inicijalno izopštavanje bilo je deo tuđmanovskog obračuna sa svim srpskim sadržajima iz pop kulture, ali je većina srpskih autora ovu „blokadu“ prevazišla dvehiljaditih. Ne i Riblja čorba. Slušati i hvaliti Riblju čorbu u hrvatskoj javnosti je ostalo tabu, iako je ogroman broj fanova iz Hrvatske sve vreme dolazio na Čorbine svirke u susednim državama.
Za ovakav ishod se Bora „svojski potrudio“ kontroverznim ponašanjem devedesetih godina i određenim jezivim pesmama i izjavama upućenim prema Hrvatima i Hrvatskoj, ali i njegovom nespremnošću da se ti problemi prevaziđu nakon ratova. Bora je uspeo da prevaziđe ovakve prepreke sa Slovencima, koje je takođe početkom rata „čašćavao“ kao bečke konjušare (slično kao i Borin bivši saborac iz benda „Rani mraz“, Đorđe Balašević).
No, ruku na srce, nije ni hrvatska kulturna elita baš bila voljna da spusti gard prema Bori, kao što su to bili spremni da urade Slovenci i da, potom, dobiju i Borino izvinjenje zbog generalizacija. Zbog toga je Čorba ostala „kenselovana“. Čak se i pri suludoj kampanji desničara za „kenselovanje“ Bajage pre nekoliko godina u Hrvatskoj kao jedna od ključnih „optužbi“ protiv njega navodilo da je svirao u Ribljoj čorbi.
Izlazak ovog albuma skida tabu sa rasprave o delima i umetničkoj vrednosti Riblje čorbe i Bore Đorđevića u hrvatskom kontekstu. I to je jako dobro. Croatia records je snimila nove spotove (ne naročito kvalitetne, kao što i sam Bora opravdano kritikuje) za pesme sa „Muzičara“, koji su veoma gledani preko YouTube-a u Hrvatskoj i regionu. Na svoje naloge kače fotku Bore u prodavnici Jugoton – Croatia Records.
Građani kupuju Čorbin album širom Hrvatske. Muzički kritičar zagrebačkog Večernjeg lista Hrvoje Horvat piše recenziju u kojoj ističe kvalitet Borinog autorstva osamdesetih, pa čak i naglašava kako je za njega Borino stvaralaštvo osamdesetih iznad (u Hrvatskoj, inače, veoma popularnog i cenjenog) „komrpomisnog“ Balaševića. Sve ovo su potvrde da Hrvatskoj Riblja čorba više nije tabu tema da je dozvoljeno javno je slušati i hvaliti, iako se i dalje ističe da to ne amnestira Borine stavove iz devedesetih.
Ovo je veoma važno, jer duboko verujem da nije dobro ceniti nečija umetnička dela prema njegovim potonjim stavovima. Ne moram da sledim principe Matije Bećkovića, da bih mislio da je najbolji živi srpski pesnik. Ne moram da mislim ništa dobro o političkom delovanju Dobrice Ćosića, da bih mislio da je niz romana o Katićima kroz različite generacije među kapitalnim delima srpske književnosti. Ne moram da delim stavove Svetislava Basare da bih mislio da je Fama o biciklistima najbolji srpski postmoderni roman.
Ne moram da podržavam postupanje Mirka Kovača, da bih smatrao da je Životopis Malvine Trifković među najboljim delima o srpsko-hrvatskim odnosima. I da ne nabrajam dalje razne Kapore, Kusturice, Dragojeviće, Srbljanovićke i ostale čija dela izuzetno poštujem, a politički se sa njima ne slažem (sa nekima delimično, sa nekima u potpunosti).
Veoma je važno odvojiti stav prema Borinom fantastičnom radu koji je osamdesetih krasio i sjajan, unikatan i hrabar društveni bunt, od njegovog potonjeg nacionalizma. U tom pogledu, ovakav mali preokret u Hrvatskoj je dobar i poučan i za ostale teme u čitavom regionu.
Da li je Bori sve oprošteno?
Sveže je sećanje na Borine ratnohuškačke pesme „Ćuti, ćuti, ujko“, „E, moj druže zagrebački“ ili „Letovanje (Idem kada naši nadru tamo dole prema Zadru)“, za koje je Bora kasnije tvrdio kako su bile samo „zavitlavanje“, odbijajući da se za njih izvini.
Međutim, do naših suseda su došli samo njegovi najgori stihovi, izjave i izveštaji o drugovanju sa Arkanom. Zna li se u Hrvatskoj da je prva pesma koju je Bora napisao o ratu u Hrvatskoj zvala „Zbogom, pameti“, i govorila o tome kako nas je racio sve očigledno napustio čim „uzvodno ja i moj brat vodimo rat“ (ova pesma nije zvanično objavljena zbog razlaza sa autorom muzike Oliverom Mandićem).
Na albumu „Labudova pesma“ su se našle eksplicitno antiratne pesme „Rat je završen“, „Amin“ i „Dok padaju glave“, a ni neobjavljena pesma „Vukovar“ nije sadržala elemente nacionalizma (takođe je povukao autor muzike Mandić i kasnije je snimio sam sa drugačijim tekstom u verziji „Ako lažem tu me seci“). Na sledećem albumu „Zbogom, Srbijo“, Bora u fantastičnoj naslovnoj numeri u kojoj govori o „novom sremskom frontu“ ističe dilemu:
„Ja idem da pucam, da ginem
Da tuđu glavu skinem
Srbijo.
Ja idem – i zbogom i zdravo
A, da li imam pravo?
Srbijo?“
Bora je očigledno varirao između oštre podrške ratu, što je činio samostalno (ne kroz Riblju čorbu), najčešće u duetu sa Bajom Malim Knindžom ili kninskim Minđušarima, i kritičkih antiratnih poruka koje je slao kroz pesme Riblje čorbe.
Ova konfuzija karakteriše čitav Borin rad tokom prvog dela devedesetih, kada je čak u jednom trenutku 1992. rešio da raspusti Riblju čorbu, u periodu očigledno teže lične krize. Ništa neobično za muzičare koji piju. I to mnogo. To ne znači da bilo ko treba da mu oprosti bilo šta što je tada pričao, samo treba da uzme u obzir i ovu nekonzistentnost.
Takođe, treba znati i da od tih ratnohuškačkih avantura on lično nije profitirao, jer to nije radio u lukrativne svrhu podrške Miloševićevom režimu u Beogradu. Naprotiv, on je bio jedan od najoštrijih kritičara Miloševića i njegove supruge Mirjane Marković, kojima je posvetio i jedan čitav solo album „Njihovi dani“ iz 1996. godine. Sve što je radio, očigledno je mislio da treba – a ja mislim da je često i mislio i radio loše.
Da li će mu neko oprostiti ili ne – to je na svakom od nas individualno – i u Srbiji, i u Hrvatskoj, i u BiH, i svuda. Kao što je i na svakome od nas u Srbiji da procenimo da li smo mu zamerili ili ne učešće na mitingu SNS 2019. godine, kampanjsku pesmicu „nosite stomačić k’o Ivica Dačić“ s početka 2020. godine, a neki možda i aktivno učešće u kampanji DOS-a dve decenije ranije.
Kao što je na svakom od nas individualno da procenimo da li nam smeta što je Jura Stublić napisao pesmu „E, moj druže beogradski“. Kao što zagrepčani treba individualno da procene da li im smeta dobrovoljno izgnanstvo Džonija Štulića, ili Sarajlije da li je vredno i dalje držati gard prema Neletu Karajliću… Ono što je važno jeste da se remek-dela Štulića, Karajlića, pa i Stublića, ne smeju posmatrati kroz prizmu njihovih potonjih političkih stavova ili dela. Isto važi i za Boru Đorđevića – velikog pesnika i vođu najvećeg srpskog rok benda – Riblje čorbe. I zato – batalite srdžbu i večeras se zabavite uz sjajne remasterizovane „Muzičare koji piju“!