Foto: Unsplash
Zašto se ekonomisti toliko bave ekonomskim rastom? Uglavnom zato što je to najprostiji način da vidimo kako izgleda stanje u privredi – sa ekonomskim rastom dolazi i rast zaposlenosti i rast plata, posledično i onih rashoda koji se finansiraju iz budžeta kao što su penzije, plate u javnom sektoru.
Ekonomski rast kreira održiv rast ovih parametara od koga nam direktno zavisi kvalitet života; do rasta plata i penzija može da dođe i bez ekonomskih osnova, zaduživanjem ali to kratko traje i povratak u realnost je neminovan, kao što je to na svojoj koži bila osetila Grčka, ali i mi prvo zamrzavanjem a potom čak i smanjivanjem penzija 2014.
Drugim rečima, da bi smo bolje živeli neophodna nam je produktivnija privreda, a njene performanse ćemo videti kroz stope ekonomskog rasta.
Tri perioda srpska privrede
Kada pogledamo srpsku privredu tokom prethodne dve decenije nakon početka tranzicije možemo jasno da vidimo tri perioda: prvi jeste nakon Petog oktobra i traje do finansijske krize 2008, kada je srpska privreda imala visoke stope rasta; drugi period je nakon te krize pa sve do 2017. kada je prosečna stopa rasta bila jako niska, i treći period od 2018. kada se stopa rasta ponovo ubrzava.
Ovakvi trendovi nam, ipak, ne govore puno osim ukoliko ih ne uporedimo sa iskustvom drugih zemalja. Rast od 3% je dobar ako druge zemlje stagniraju, ali je loš ako one rastu po stopi od 5%. U ovakvom relativnom poređenju, Srbija beleži dobre rezultate samo ako se poredi sa već razvijenim evropskim državama, ali je stanje mnogo gore ako se poredimo sa uspešnijim zemljama u tranziciji ili čak sa prosečnom svetskom privredom.
Efekat konvergencije nam govori da će siromašnije zemlje da se brže razvijaju. To je lako razumljivo jer one imaju više neiskorišćenih kapaciteta: kada se otvori još jedna fabrika u gradu gde su ih prethodno bile samo dve, rast će biti 50%; ali izgradnja nove fabrike u mestu gde već postoji desetak drugih fabrika mnogo manje doprinosi rastu. Stoga je posebno zabrinjavajuće to što srpska privreda nakon 2008. praktično raste sporije i od svetske i od privrede uspešnijih zemalja u tranziciji.
Srbija se po nivou dohotka nalazi na proseku sveta, a ima niži dohodak od novih EU članica, pa bi tom principu trebalo da ima i barem jednake ili više stope od njih, što nije slučaj. Naš dohodak, meren BDP po stanovniku prema paritetu kupovne moći, iznosio je na početku naše tranzicije oko 6,000 međunarodnih USD nasuprot 8,000 koliko je iznosio svetski prosek. Do 2008. smo dostigli svetski prosek, i od tada smo ga pratili, da bi tek nakon 2018. počeli polako da ga prevazilazimo.
U laičkoj javnosti se verovatno i previše pridaje značaj izvršnoj vlasti kada govorimo o efektima ekonomske politike koja se vodi. Drugim rečima, ako se privreda razvija, to se isključivo tumači kao zasluga političara na vlasti. Ali domet političara je zapravo mnogo manji nego što se to misli, osim ako se ne odluče na vođenje katastrofalno loše ekonomske politike, kao što je to trenutno slučaj u Turskoj ili kod nas za vreme 1990-ih i politički izazvane hiperinflacije ili sumanutog povećanja penzija baš pred globalnu krizu 2008. Na ekonomske rezultate tokom mandata svakog političara, a naročito u slučaju malih i otvorenih privreda kao što je Srbija, presudan uticaj imaju globalna ekonomska kretanja, mnogo više nego domaća ekonomska politika.
Nakon krize suverenog duga ekonomski rast u Evropi počinje da se ubrzava nakon programa kvantitativnih olakšica ECB-a, kojim je na finansijsko tržište puštena ogromna količina jeftinog novca. Jeftini kapital doveo do novog investicionog ciklusa a deo toga se prelio i na Srbiju – porasle su strane direktne investicije, niske kamatne stope su ohrabrile i domaće investicije i učinile preduzeća profitabilnijim jer je smanjilo njihove troškove zaduživanja, državni javni dug bio je mnogo jeftiniji za finansiranje pa su mogli da se refinansiraju i prethodno uzeti skupi krediti; jeftini energenti učinili su da energetski intenzivna preduzeća mogu da uspešno posluju i da ne zavise od subvencija države.
Drugim rečima, u godinama konjukture evropske privrede prirodno je očekivati dobre rezultate i naše privrede, i obrnuto u godinama recesije. Ali sada se međunarodno okruženje menja: usled inflacije nominalne kamatne stope rastu i krediti nisu više jeftini, loše rukovođenje EPS-om ugrozilo je ceo energetski sektor i koštalo nas je do sada oko 1 milijarde evra što će morati da se najvećim delom prelije na državni budžet, projektovana recesija u Evropi usled mogućeg prestanka snabdevanjem ruskim energentima uticala bi i na naša privredna kretanja. U takvom okruženju znatno je izazovnije ostvariti prethodno zabeležene stope rasta.
Ali čak i kada posmatramo samo taj najbolji niz godina za srpsku privredu, nakon fiskalne konsolidacije 2015. naša privreda se nije razvijala brže od proseka zemalja u tranziciji iz Centralne Evrope. Moguće je izdvojiti pojedine privrede koje su imale lošije rezultate nego Srbija, kao što je na primer Hrvatska, ali i brojne one koje su prošle mnogo bolje, kao što je Rumunija.
Imajući u vidu i pojedinačne razlike među zemljama, posmatranje proseka cele grupe sličnih zemalja je ipak mnogo bolje nego biranje samo jednog slučaja za poređenje. Ovakvo zastajkivanje za tim zemljama znači da postoje ozbiljni strukturni problemi koje onemogućavaju srpsku privredu da se razvija bržim tempom, iako bi to bilo moguće. To naravno nije ništa novo, ekonomisti već decenijama pričaju o problemima vezanim za visoku korupciju i pravnu nesigurnost. Nadamo se da će se naša buduća vlada ozbiljnije pozabaviti tim problemima.
Glavni urednik Talasa