Foto:UnSplash
Na zahtev publike, kako to već biva, vraćamo se opuštenoj temi astrobioloških i ekoloških aspekata nepostojećih – ali slavnih! – planeta. Nakon što smo u prethodnom tekstu ove mini-serije razmatrali astrobiologiju i ekologiju Arakisa, peščane planete poznate i kao Dina iz istoimene sage Frenka Herberta, ovde ćemo razmotriti još jednu legendarnu naučnofantastičnu planetu, Solaris iz istoimenog romana Stanislava Lema, originalno objavljenog davne 1961. godine. Da i više od 60 godina kasnije ovo remek-delo naučne fantastike predstavlja snažnu inspiraciju ne samo širokoj publici, već i u domenu istraživačke nauke svedoči (makar i neskromno) ova skorašnja astrobiološka publikacija.
Lemov Solaris je planeta u orbiti oko dva sunca, crvenog i plavog. Preciznije, crvena i plava zvezda su u bliskom dvojnom sistemu, a planeta se nalazi u orbiti oko njihovog zajedničkog centra mase. Ovo je tzv. cirkumbinarna orbita ili orbita P-tipa, otkrivena kod čitavog niza ekstrasolarnih planeta, od kojih je verovatno najpoznatija Kepler-16b, neformalno poznata i kao Tatuina, po legendarnom rodnom mestu Luka Skajvokera iz Zvezdanih ratova.
Kepler 16-b je u doba kada je otkrivena, 2011. godine, bila prva dokazana planeta u cirkumbinarnoj orbiti. Naravno, u doba kada je Lem pisao Solaris, sve to je ležalo u dalekoj budućnosti; ako išta, vodeći planetolozi tog doba, poput Stivena Doula, bili su na stanovištu da su planete u dvojnim zvezdanim sistemima nužno nenastanjive, budući da su orbite planeta oko dve zvezde u takvim sistemima intuitivno nestabilne na vremenskim skalama neophodnim za nastanak i evoluciju biosfere. U samom romanu, među stvarnim astronomima koji su zagovarali ovo mišljenje eksplicitno su navedeni (Džordž) Gamov i (Harlou) Šepli.
Lem vešto koristi upravo tu okolnost kao generator jednog od brojnih zapleta. Solaris je originalno uočen upravo zahvaljujući neobičnoj stabilnosti svoje orbite, koja se nije mogla objasniti nikakvim astronomskim mehanizmom. Planeta je oko 20% veća po prečniku od Zemlje, ali pokrivena globalnim okeanom iz kojeg viri samo par stenovitih ostrvaca na južnoj hemisferi planete, ukupne površine manje od evropskog kontinenta.
U skladu sa svojom masom, Solaris ima gustu atmosferu, nešto gušću od Zemljine, sasvim lišenu kiseonika – što odgovara telu na kojem nema nikakvog vidljivog oblika života, posebno ne fotosintetskog. Čak i u veoma malim koncentracijama atmosfera je toksična za ljude, pri čemu najpre izaziva halucinogene efekte, što je okolnost koja igra izvesnu ulogu u pokušajima objašnjenja nekih zagonetnih elemenata zapleta.
Rani istraživači Solarisa bili su potpuno zbunjeni stabilnošću planetske orbite; postepeno se došlo do uvida da je upravo delovanje globalnog okeana ono što utiče na kretanje planete i čini je nastanjivom na duge staze. Dakle, okean ne samo da u dovoljno opštem smislu razume nebesku mehaniku (uključujući dinamiku haosa!), već i merljivo utiče na nju.
Otuda – ideja da je okean živi sistem koji, po uzoru na zemaljske žive sisteme, od bakterija i modrozelenih algi ka sve složenijim živim formama, utiče homeostatski na svoju fizičku sredinu u cilju održavanja (i poboljšanja) uslova za sopstveni život. Ali ne samo živi, već i nužno inteligentni sistem, jer zbog determinističkog haosa regulisanje planetskog kretanja ne može da se tek jednostavno automatizacije i učini podložnim nekakvom predačkom genetskom algoritmu. Naprotiv, potrebno je stalno inoviranje i učenje radi rešavanja problema – dakle osobine inteligentnih sistema. A ako je okean na Solarisu inteligentan sistem, onda se odmah postavlja pitanje „prvog Kontakta“ sa njim.
Kao odgovor na ovo dramatično astrobiološko otkriće, čitava nova naučna disciplina – solaristika – nastaje i razvija se, opisana sa mnogo detalja u samom romanu (naročito u drugom poglavlju „Solaristi“ i ključnom šestom poglavlju pod naslovom „Mali apokrif“). Ovi odlomci su pravi filozofski zlatni rudnik za epistemologiju i filozofiju nauke, naročito filozofiju biologije. Lem – koga su neki (čitaj: postmodernističke budaline tipa Fredrika Džejmisona ili Darka Suvina) optuživali za ekstremni pozitivizam i „scijentizam“ štogod to tačno značilo – i ovde pokazuje fini smisao za ironiju.
Do vremena u kojem se odvija radnja Lemovog romana, međutim, solaristika deluje kao prilično napušteni projekat i odnos protagonista prema njoj je visoko kritičan. Glavni razlog za tu degeneraciju jeste što se u nedostatku očiglednog „Kontakta“ sa jedinim stanovnikom biosfere Solarisa, solaristika mahom pretvorila u beleženje i kategorizaciju složenih pojava koje se povremeno dešavaju na površini okeana, bez bilo kakvih ozbiljnih teorijskih načela i sa malo šanse da će se pojaviti bilo kakva opštija objašnjenja. A nauke, kao što nas ozbiljan mislilac poput Lema neprekidno podseća, nema bez naučne teorije; nekakav „čisto empirijski“ rad je samo, u legendarnoj Raderfordovoj frazi, „skupljanje markica“.
Možda najzanimljivije pitanje koje ova fascinantna fiktivna planeta provocira jeste šta bi u kontekstu stvarnog univerzuma koji proučava savremena astrobiologija mogao biti ekvivalent Lemovog Solarisa? Jedna od izazovnih mogućnosti jeste da se radi o ekstremnoj verziji zemaljske biosfere, odnosno Gaje?
Hipoteza o Gaji, koju je 1970-tih predložio nedavno preminuli veliki hemičar, ekolog i filozof Džejms Lavlok, sugeriše da su različiti delovi zemaljske biosfere usklađeni na nivou mnogo višem od nivoa pojedinačnih ekosistema, tako da vrše homeostatsku regulaciju čitavog planetarnog habitata. U izvesnom smislu – stepen metaforičnosti je upravo predmet rasprava koje su nedavno ponovo oživele – i naša planeta Zemlja je jedna vrsta superorganizma, u kojoj su različite „-sfere“ (biosfera, atmosfera, hidrosfera, itd.) već najmanje 3,8 milijardi godina u neprekidnoj dinamičnoj međuigri različitih procesa koji utiču na nastanjivost.
Iako česta meta kritike iz najrazličitijih (i često međusobno direktno kontradiktornih!) razloga, hipoteza o Gaji je u novije vreme, nakon mnogih plima i oseka, ponovo u žiži pažnje naučnika. Ovo nije zbog raznih oblika budalastog New Age misticizma ili neo-paganizma ili čak i eko-histeraja koji su često u javnom mnjenju povezani sa samim pominjanjem „Gaje“. Sav taj nagomilani guano neukih reakcija valja odbaciti, kako bismo bili u stanju da ozbiljno diskutujemo o prednostima i manama ove uzbudljive naučne hipoteze. I upravo tu nam literarni predložak poput Lemovog romana može pomoći. Razmatranje mogućih evolucionih trajektorija koje vode do Solarisa u dovoljno opštem kontekstu će nam gotovo sigurno omogućiti dalje uvide u osobine naše stvarne planete, Zemlje.
Stoga ima smisla upitati se oko detalja evolucije koja je mogla dovesti do Solarisa, kao svojevrsnog logičkog ekstrema hipoteze o Gaji. Šta bi moglo dovesti do maksimalne integracije funkcija – sve funkcije, fiziološke kao i ekološke, objedinjene su u jednog superorganizmu – kakvu Lem opisuje?
Prvi odgovor koji pada na pamet jeste da se radi o posebnim početnim uslovima u kojima se evolucija odvijala na Solarisu, u poređenju sa onima u istoriji Zemlje. Naravno, u nedostatku putovanja kroz vreme – koje se u Lemovom opusu pojavljuje samo u humorističkom kontekstu avantura Ijona Tihog – mi ne možemo biti sigurni u kojoj meri su „specijalni“ početni uslovi evolucije života na Solarisu odredili tok svekolike docnije evolucije i rezultovali tako ekstremno integrisanom biosferom. Stoga daleko od pameti spekulacija da su posebni, specijalni početni uslovi bili ti koji su rezultovali ubrzanom funkcionalnom integracijom.
Dovoljno je prisetiti se teorije endosimbioze kojom se na Zemlji, od Konstantina Mereškovskog i Lin Margulis, objašnjava nastanak eukariotske ćelije iz daleko manjih i jednostavnijih prokariotskih predaka. Krajnje pojednostavljeno, prokarioti su dovoljno dugo živeli zajedno jedni pored drugih, dok se nije, među zilionima beskorisnih ili neutralnih mutacija, nije pojavila jedna koja je omogućila jednim prokariotima da žive unutar drugih i da na taj način optimizuju svoju simbiozu.
Od njih su zatim nastale organele unutar eukariotske ćelije – stvari kao što su mitohondrije, hloroplasti, i sl. Ispostavilo se da je to izuzetno, izuzetno, izuzetno koristan aranžman, koji je otvorio ogroman novi prostor biološkog dizajna – koji je uprav rezultovao svom raznovrsnošću biljnog i životinjskog života koji vidimo oko nas na Zemlji. Svi oblici života koje vidimo oko nas (u bukvalnom smislu, jer je to ono što intuitivno smatramo zemaljskom biosferom i prirodnom sredinom koju valja čuvati) su eukarioti potekli iz tog neobičnog procesa endosimbioze.
Kada jednom prihvatimo endosimbiotsku teoriju, ima smisla upitati se zašto se endosimbioza zaustavila tu gde se zaustavila. Šta je (bila) alternativa? Pa, u kontekstu kolonijskih prokariota koji su „živeli zajedno“ u nekoj od Darvinovih toplih barica ili u okruženju podmorskih hidrotermalnih izvora ili na nekom trećem mestu na planeti koje je bilo pogodno za endosimbiozu, jasno je da su lokalni uslovi poput topologije habitata, količine hrane i jačine selekcionog pritiska ograničili doseg ovog procesa.
Možemo, makar u uzletu mašte – koja je uvek polazište svih značajnih naučnih hipoteza – zamisliti kako bi pod drugačijim ranim okolnostima endosimbioza mogla da se nastavi sve dok ne obuhvati čitav prvobitni habitat, recimo čitavu baricu, kao jedinstven (super)organizam. Nakon čega bismo govorili o populaciji barica – gde bi simbioza takođe bila adaptivno isplativa strategija, pa endosimbioza u nekakav viši entitet, itd. isl., sve dok najviši nivo superorganizma ne bi obuhvatio svu organsku materiju na planeti – upravo okean Solarisa.
Naravno, ovo je smela spekulacija. Sa druge strane, aktuelna drama Lemovog romana odvija se na još višem planu, onom koji bi se opravdano mogao nazvati biosemiotičkim. (Kao što čitalac naslućuje, čak ni sama ta reč nije bila poznata u 1961., mada ju je Fridrih Rotšild upotrebio baš te godine prvi put u predavanju pred Njujorškom akademijom nauka, koje se u pisanom obliku pojavilo naredne godine).
U kojoj meri evoluciona istorija ograničava mogućnost efikasne komunikacije – prenošenje informacija korišćenjem adekvatnog skupa simbola među pretpostavljenim inteligentnim akterima? Ovo pitanje je očigledno od ogromnog značaja za mnogostruke ljudske aktivnosti, počev od veštačke inteligencije , preko životinjske psihologije, sve do potrage za vanzemaljskom inteligencijom. Lem nudi odgovor koji nije preterano optimističan, ali valja imati na umu da je, kao i sva velika postignuća umetnosti, Solaris – otvoreno delo, koje dopušta raznolike interpretacije. Kao što dirljivo naglašava sam protagonista romana, na samom kraju završnog monologa:
Kakvim ispunjenjima, porugama, kakvim mukama sam se još nadao? Nisam znao ništa ostajući u nepokolebljivoj veri da nije prošlo vreme okrutnih čuda.
Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu