Foto:UnSplash
Nakon skandala i potvrde o nameštanju podataka u okviru rangiranja na Doing Business listi, Svetska banka je odlučila da prestane sa objavljivanjem ovog godišnjeg izveštaja o poslovnoj regulaciji. Tokom prethodne gotovo dve decenije ovaj izveštaj služio je kao važan opis kvaliteta poslovne regulacije u zemljama širom sveta. Kao pokazatelj je doprineo brojnim uspešnim reformama koje su olakšale poslovanje i ubrzale stope ekonomskog rasta. Imajući to u vidu njegov značaj, postavlja se opravdano pitanje – da li nam je posle svega potreban novi Doing Business indeks?
Šta je bio Doing Business?
Godišnje rangiranje kvaliteta poslovne regulacije na kraju je obuhvatalo čak 190 privreda širom sveta. Pre kreiranja ovog indeksa, pitanje institucionalnog kvaliteta u ekonomiji se retko postavljalo jer nije bilo jedinstvene mere za kvalitet zakona, iako jeste postojalo razumevanje da tekst zakona i druga pravila itekako imaju ekonomske posledice, uključujući i ekonomsku efikasnost tj. da imaju uticaj na ekonomski rast.
Doing Business je preuzimao objektivne podatke od svojih partnera na terenu, što su uglavnom bile advokatske kancelarije, revizorske i konsalting kuće, u formi studija slučaja. Na ovaj način su se merila stvarna administrativna opterećenja sa kojim se sreću mala i srednja preduzeća – drugim rečima ne koliko iznosi zakonski rok za neku proceduru, nego koliko ona zaista traje u praksi.
Regulatorna opterećenja su se merila u broju radnih časova neophodnih da se ispuni neka procedura, broju dana koliko procedure traju, kao i njihovim direktnim troškovima – plaćenim taksama i porezima. Posmatrala su se 10 pojedinačnih oblasti:
- Registracija novog preduzeća
- Dobijanje građevinske dozvole
- Dobijanje priključka za struju
- Registracija nekretnine ili zemljišta
- Dobijanje kredita
- Zaštita manjinskih akcionara
- Plaćanje poreza
- Prekogranična trgovina
- Sprovođenje ugovora
- Rešavanje stečaja
Svaka od ovih oblasti računala se na osnovu nekoliko indikatora. Na primer, Registracija novog preduzeća merila je koliko je bilo neophodnih procedura da bi se otvorilo novo preduzeće, koliko dana je taj proces trajao i koliki je bio iznos troškova (takse i naknade, porezi) za nova preduzeća u statusu društva sa ograničenom odgovornošću.
Što je ovaj proces bio jeftiniji, i što je iziskivao manje vremena i pojedinačnih procedura, to je ocena date zemlje bila bolja (ocene su išle od 0 do 100, gde je veći broj poena značio i bolje poslovno okruženje). Ona zemlja koja je imala najbolji rezultat dobijala bi maksimalnih 100 poena, što je stanje koje bi mogle da dostignu druge slabije rangirane zemlje, a razlika između njihovog i maksimalnog nivoa bodova nazivala se DTF (Distance to Frontier).
Zašto je Doing Business bio važan?
Do razvoja ove metrike kvalitet regulative bio je meren subjektivnim merilima, kao što je percepcija direktora preduzeća ili ekonomista; dobar primer je istraživanje Svetskog ekonomskog foruma Executive Opinion Survey odakle su odgovori preuzimani za takođe čuveni Indeks konkurentnosti (Global Competitiveness Report).
Ali ovakve mere su prilično teške za poređenje jer su nejasne i jer na njih često utiče lokalni kontekst. Na primer, Tadžikistan na ovakvim merenjima dobija rezultate o nezavisnosti pravosuđa slične onima u Nemačkoj, ali je tamo stanje gotovo sigurno mnogo gore, jer to pokazuju i druga istraživanja.
Dakle, verovatnije je da u Tadžikistanu postoji problem sa uzorkom ispitanika koji odgovaraju na ova pitanja, da su njihovi odgovori pod uticajem države, ili da postoji preveliki optimizam u oceni rada sudova jer nema znanja o tome kako nezavisni pravosudni sistem zaista funkcioniše, pre nego da su sudovi u Tadžikistanu nezavisniji od političkog uticaja ili korupcije nego u Nemačkoj.
Doing Business je stoga bio odlična dijagnostička alatka jer je precizno omogućavao poređenje kvaliteta regulacije u različitim državama, ali i jasno je pokazivao ’’šta je moguće’’ postići reformama, tj. da je uz političku volju i administrativni napor moguće značajno unaprediti stanje jer su neki drugi to već bili uradili ranije.
I možda najvažnije, omogućavao je da se uoči šta tačno treba promeniti – da li je to broj neophodnih procedura, njihovo trajanje, visina sa njima povezanih taksi ili nešto treće. Zbog toga je Doing Business postao veoma popularan, kako među ekonomistima i investitorima, tako i među političarima – svi su želeli da im se zemlja što bolje rangira na ovom spisku.
Da li nam Doing Business zaista i treba?
Nažalost, izgleda da je popularnost Doing Business liste bilo upravo ono što je dovelo do njegovog pada. Jednostavno, ako postoji merilo koje privlači investitore i popravlja politički imidž, svi će želeti da na njemu prođu što bolje.
Ovome je pomogao i sam karakter Doing Business publikacije, jer na njemu mnogo lakše uticati na rezultate nego u slučaju drugih pokazatelja koji su opštijeg karaktera, jer je ovde jasno šta treba uraditi da bi se popravilo rangiranje. Stoga je u praksi veliki broj reformi iz oblasti unapređenja administrativnog ambijenta i poslovne regulacije zapravo bio samo reforma oblasti koje meri Doing Business, dok su sve ostale oblasti bile zanemarene.
Po principu: „ ako ga Svetska banka meri, reformiši ga, ako ga ne meri, ne diraj ga“. Zbog toga smo u praksi dobili i pomalo apsurdne primere: da li je poslovno okruženje u Severnoj Makedoniji zaista bolje nego u Nemačkoj; Tajlandu nego u Holandiji ili u Srbiji nego u Izraelu?
Doing Business ima još jedan problem, a to je činjenica da podrazumeva jaku vladavinu prava – da se zakoni primenjuju u praksi, i to jednako prema svima, bez nepotizma, korupcije i drugih slabosti administracije. Ovo je u većini zemalja ipak iluzija, naročito u zemljama koje imaju nizak nivo nezavisnosti pravosuđa i visok nivo korupcije.
Konačno – važnost koja je pridavana rangiranju na listi dovela je do političkih pritisaka da se rang pojedinih važnih zemalja promeni, što je u konačnici i dovelo do skandala sa nameštanjem konačnog ranga usled čega je i kasnije doneta odluka da se prekine sa ovim istraživanjem i publikovanjem izveštaja.
U okviru interne istrage, pronađeno je da je rukovodstvo Svetske banke direktno uticalo na štelovanje rezultata u slučaju Kine jer su očekivali povećana novčana sredstva iz te zemlje, dok su neregularnosti pronađene i u slučaju Saudijske Arabije, UAE i Azerbejdžana. Imajući sve to u vidu, bilo je krajnje vreme da se nešto uradi po tom pitanju, ali potpuno ukidanje ovog rangiranja nije najpametnije rešenje.
Kako treba da izgleda Doing Business 2.0?
Ova lista se zaista pokazala kao korisna u sprovođenju reformi – u velikom broju zemalja sada više nije potrebno nekoliko meseci ili hiljade dolara da se registruje novo preduzeće (kao što je bio slučaj u brojnim zemljama Afrike ili Latinske Amerike) što je teralo veliki broj preduzetnika da posluju na crnom tržištu, već je to moguće uraditi za samo par dana i uz minimalne troškove.
Slično je i u Srbiji – uvođenjem APR 2006. i prebacivanjem registracije preduzeća sa trgovinskih sudova značajno je skratilo ove procedure, a sada je moguće kod nas registrovati i firmu onlajn, a procedura traje oko nedelju dana. Od početka publikovanja indeksa zabeleženo je preko 3,000 pojedinačnih reformi koje su olakšale poslovanje u 190 zemalja. Zbog toga je bolje rešenje popraviti Doing Business umesto prestati sa njihovim publikovanjem.
Nova verzija Doing Business liste treba da bude drugačija nego do sada. Preporuke o tome kako ova unapređena verzija treba da izgleda dao je upravo Simeon Đankov, bugarski ekonomista koji je 2003. u okviru Svetske banke i razvio prvobitni izveštaj.
Prvo, imajući u vidu blamažu Svetske banke za koju niko izgleda nije odgovarao (tadašnja predsednica Svetske banke, Kristalina Georgijeva, koja je u internom izveštaju optužena kao osoba koja je direktno zahtevala štelovanje podataka, u međuvremenu je postala predsedavajuća Međunarodnog monetarnog fonda) rešenje treba tražiti u tome da sakupljanje i proveru podataka kao i objavljivanje ove liste na sebe preuzme neka druga institucija, među kojima bi najbolje prošla neka neprofitna akademska mreža sastavljena od univerziteta.
Drugo, treba unaprediti dosadašnju metodologiju tako što bi se više pažnje posvetilo implementaciji zakona a ne samo tome šta ti zakoni propisuju; treba obratiti pažnju da li se postojeći online servisi zaista i koriste; da li se kompanije u većinski stranom vlasništvu suočavaju sa dodatnim procedurama; ponovo uvrstiti u rangiranje fleksibilnost radnog zakonodavstva koje je izbačeno 2010; treba dodati nove indikatore koji se tiču pružanja državnih usluga privatnom sektoru, kao što su saobraćaj, zdravstvo ili obrazovanje, sa naglaskom na procedure javnih nabavki; treba razviti studije slučaja važnih reformi i ohrabriti nova istraživanja sa svim tim podacima.
Nadalje, Đankov kaže da treba razmotriti i tri nova seta indikatora, onih koji se tiču:
- prava intelektualne svojine
- regulacije online trgovine
- rizika eksproprijacije imovine od strane države.
Detaljniji pregled predloga kako bi novi izveštaj Doing Business trebalo da izgleda moći će da se pogleda u novom izveštaju o ekonomskim slobodama za 2022. godinu Frejzer Instituta. Iako deluje na prvi pogled da je ovaj predlog dobro osmišljen, on i dalje ima nekoliko nedostataka.
Prvo, ne garantuje potpunu nezavisnost izdavača jer akademske institucije nisu puno manje podložne političkim uticajima od strane svojih finansijera, i drugo, ne kaže ko bi mogao da finansira ovako skup istraživački poduhvat i da obezbedi stabilno i održivo finansiranje za duži niz godina kao što je to mogla da uradi međunarodna finansijska institucija poput Svetske banke.
Ipak, ovaj predlog je ukazao na veoma važan momenat: Doing Business je previše važan da bi se tek tako jednostavno ukinuo. Treba obnoviti javnu debatu o tome kako bi on trebalo da izgleda i kako da se osigura integritet sakupljenih podataka, da bi neka nova unapređena metrika ponovo mogla da služi zamišljenim ciljevima unapređenja kvaliteta poslovnog okruženja, privlačenju investicija i ubrzanju ekonomskog rasta.
Glavni urednik Talasa