Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto:Canva

Hrvatska zvanično uvodi evro od 1. januara 2023. godine. Domaću valutu moći će da koriste do polovine istog meseca. Predviđen je i period prilagođavanja tokom kojeg će sve cene biti prikazane i u evrima i u hrvatskim kunama sve do kraja naredne godine.

Uvođenje evra kod naših suseda otvorilo je mnoga pitanja – da li bi i kada Srbija mogla da uradi isto? Kako su izgledali rani dani evra i koji su sve preduslovi da uopšte dođe do njegovog uvođenja. U ovom trećem tekstu iz tematskog serijala Srbija i evro, na Talasu bavimo se upravo tim pitanjima.

Problemi  i neophodno ostvarivi kriterijumi oko uvođenja evra

Imajući u vidu teoriju optimalnih valutnih područja i evropske privredeuvođenje evra nije bilo ni lako ni brzo. Sam proces trajao je prilično dugo, još od konferencije u Madridu 1970. i Delorovog izveštaja iz 1989. koji je dao konačni predlog za uvođenje jedinstvene evropske valute, da bi evro konačno postao valuta u opticaju 1999. 

 

 

Iako je bilo odmah zamišljeno da sve zemlje članice EU pređu na korišćenje evra, tu su se odmah javili problemi. 

Prvo oni ekonomske prirode: nije bilo sasvim jasno da li zemlje EU (tadašnjih 15 ’’starih’’ članica) čine ili ne čine optimalno valutno područje, ili je pak ono ograničeno samo na pojedine od njih. Neka istraživanja su dokazivala da većina evropskih zemalja mogu da uvedu jedinstvenu valutu, a neka druga da to ima smisla samo za zemlje centralne i severne Evrope ali ne i mediteranske zemlje. 

Onda su se javili problemi političke prirode: Velika Britanija nikako nije želela da se odrekne funte, a ujedinjenje dve Nemačke poremetilo je ranije etablirane odnose moći u okviru Evrope pa je Nemačka odustajanjem od marke i uvođenjem evra htela da se pokaže kao dobar partner Francuskoj. Tako se nakon dugih pregovora i još duže liste kompromisa došlo do Ugovora iz Mastrihta 1993. kojim je uveden evro. Ali ugovor je propisao tačno koji kriterijumi moraju da budu zadovoljeni pre nego što neka zemlja bude mogla da se pridruži evrozoni (pored osnovnog uslova da zemlja bude članica EU). To su:

  1. Stabilnost cena – inflacija merena potrošačkim cenama ne sme biti viša od 1,5 procentnog poena viša od proseka tri zemlje sa najnižom inflacijom.
  2. Stabilne javne finansije – javni dug ne treba biti viši od 60% BDP-a, a deficit ne može biti viši od 3% BDP-a godišnje
  3. Dugoročna ekonomska konvergencija – dugoročna kamatna stopa ne može biti viša od 2 procentna poena u odnosu na prosek tri zemlje sa najnižom inflacijom.
  4. Stabilan devizni kurs – učešće u ERM II mehanizmu sa fiksnim kursom prema evru tokom barem dve godine.

Lako se može zaključiti da kriterijumi vezani za kamatne stope i stopu inflacije služe kao neka vrsta odrednice da li data zemlja čini deo optimalnog valutnog područja sa drugim zemljama koje koriste evro: ukoliko su kamatne stope ili inflacija u njoj viši to je jasan znak da to nije slučaj. 

 

 

Stabilan devizni kurs je naravno preduslov za uvođenje evra, kao što je i završetak srednje škole preduslov za upis fakulteta: ako zemlja ne može da održi zakonski fiksni kurs koji je sama odredila onda teško da će moći da se uklopi u zajednički valutni prostor. 

Stabilnost javnih finansija treba da se postara da visoko zadužene zemlje ulazak u evrozonu ne iskoriste za prebacivanje dela svog tereta na druge zemlje, jer postoji implicitno uverenje da će ove zemlje pomoći toj zemlji ako upadne u krizu otplate javnog duga jer bi u suprotnom njen bankrot mogao da ima negativne posledice po sve druge zemlje u evrozoni.

Pitanje javnih finansija kao tlo za kršenje pravila u EU

Međutim, upravo je pitanje javnih finansija bilo ono gde je Evropska unija stalno i konzistentno kršila pravila koja je sama bila donela. U trenutku uvođenja evra nekoliko zemalja bilo je veoma daleko od te postavljene granice, kao što su Grčka, Italija i Belgija dok su Nemačka, Austrija, Francuska i Španija bile prilično blizu te granice. 

Onda se došlo do trulog kompromisa: javni dug ne mora baš biti ispod postavljene granice od 60%, bitno je da ima tendenciju smanjivanja, tako da će se to desiti nekada u budućnosti, makar i dalekoj. Još gore je bilo Sa pitanjem deficita: stopa od 3% odabrana je manje-više odokativno kao neka stopa rasta koju su razvijene evropske privrede ostvarivale u dugom roku – sve dok je deficit ispod ove stope rasta, priliv javnog duga je održiv jer će njegova oplata moći da se finansira od budućih javnih prihoda. 

Podrži Talas donacijom

Ali u pojedinim godinama su deficiti rasli, naročito nakon prelivanja finansijke krize 2008/9. godine na Evropu, pa je novi kompromis rekao da deficit može biti u pojedinim godinama i viši od datih 3%, samo je važno da kada se pogleda ekonomski ciklus na srednji rok prosečan deficit ne bude veći od toga. 

Ovako izvrdavanje pravila bio je naravno put ka katastrofi i prezaduženosti velikog broja zemalja, što se najviše osetilo po pitanju Grčke koja je izazvala dužničku krizu u okviru evrozone, pa je nekoliko puta bankrotirala i dobijala pomoć EU i MMF-a. 

Tako su se u međuvremenu promenila značajno i fiskalna pravila. Evropska komisija sada detaljno gleda stanje javnih finansija zemalja članica, i u slučaju prekoračenja pravila o deficitu, može da započne proceduru prevelikih deficita kojom data zemlja treba da se natera na poštovanje pravila. U najgorem slučaju, EU može čak i da uvede sankcije koje se tiču isplate novca iz zajedničkog budžeta zemlji koja je u ovom procesu a koja ne želi sama da smanji preveliki deficit.

Ulazak u evrozonu na dugom štapu

Zemlje Evropske unije su u obavezi da pređu na korišćenje evra, kada ispune sve pobrojane. Jedini izuzetak je Danska koja se izborila za ’’opt-out’’ opcija pa će ona o korišćenju evra odlučivati na referendumu, ali nekada u budućnosti, bez jasnih rokova.

Nepostojanje jasnih rokova su razlog zašto Švedska još uvek nije uvela evro, iako je ispunila sve obaveze iz Mastrihta osim ulaska u ERM II sistem, što je čisto tehničko pitanje jer švedska kruna ima stabilnu vrednost, u okviru postavljenog pariteta u ovom mehanizmu. 

Presotalih šest zemalja koje u budućnosti treba da uvedu evro su Hrvatska (koja će to uraditi naredne godine), Bugarska (državni plan je da se to desi 2024), potom Mađarska, Češka, Poljska i Rumunija koje nisu postavile neke obavezujuće datume. Van evrozone nalaze se Crna Gora i Kosovo* koji su unilateralno usvojili evro pa će oni u nekom trenutku morati da stupe u ugovorni odnos sa EU u vezi sa korišćenjem evra, slično kako su to već uradili San Marino, Andora, Monako i Vatikan.

Da bi Srbija prešla na evro prvi uslov bi bio da postane članica Evropske unije, pa bi se tek onda gledalo da li ispunjava kriterijume iz Mastrihta. Imajući to u vidu, mnogo je važnije pitanje kakav sistem deviznog kursa nam je potreban u međuremenu, imajući u vidu da će do našeg eventualnog članstva proteći još mnogo vode Dunavom, čak i da se ostvare optimistični pozivi grčkog premijera Micotakisa da zemlje Zapadnog Balkana postanu članice do 2033.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *