Foto:UnSplash
Sa značajnom posetom egipatskog predsednika el Sisija Beogradu koju je pratila njegova brojna delegacija, došla je i najava da će Srbija i Egipat uskoro da sklope i sporazum o slobodnoj trgovini. Pre najave ovog sporazuma, javnost se posebno zainteresovala za isti sporazum o slobodnoj trgovini koji se najavljuje sa Kinom. Koliko su sporazumi sa ovim velikim državama značajni za građane i privredu Srbije i o čemu bi posebno trebalo da vodimo računa?
Dok se ekonomisti služe različitim teorijama da objasne kako je međunarodna trgovina dobra za sve koji se u nju uključuju – od apsolutnih preko komparativnih prednosti, do intraindustrijske trgovine, dotle su ovi principi neekonomistima na ličnom nivou intuitivno jasni, barem dok se u igri ne pojave granice.
Tako svi kupujemo meso u mesari umesto da sami gajimo prasiće, patike u prodavnici umesto da ih sami pravimo, opšte ne postavljajući pitanje da li nam je u ovakvoj trgovini bolje jer su dobici veliki i očigledni. Tek kada se u igri pojave međunarodne granice onda deluje kao da ovi principi prestanu da važe, pa odjednom velikom broju ljudi gajenje banana u Surdulici deluje kao mnogo bolje rešenje od njihovog uvoza iz Ekvadora. Ukoliko vam primer sa surduličkim banama deluje groteskno, onda ga samo zamenite sa: “bolje bi bilo da država kupuje Fiatova vozila iz Kragujevca za policiju i državne službe“, “strašno je to što uvozimo paradajz iz Albanije“ ili bilo šta u rangu – ne treba da uvozimo ono što možemo sami da napravimo.
Slobodna trgovina je dobra za sve
Ekonomisti se uglavnom slažu da je međunarodna trgovina dobra za sve, jer konkurencija dovodi do veće specijalizacije u proizvodnji, nižih cena i većeg kvaliteta. Za razliku od nekih drugih tema gde se često lome koplja, slobodna trgovina među ozbiljnim ekonomistima kod nas nema protivnike.
Načelno, protivljenja slobodnoj trgovini potiču iz uverenja da će zaštita od konkurencije iz uvoza povećati proizvodnju u samoj zemlji i tako uvećati blagostanje celog društva. Logika ide otprilike ovako: ako ja potrošim novac na kupovinu domaćeg umesto uvoznog proizvoda, te pare će ostati kod nas pa će onda prodavac kupiti nešto od mog komšije, a ovaj ponovo nešto od mene. Krug će biti zatvoren, svi ćemo imati više novca. Problem je samo što ovakav krug može da funkcioniše samo u izuzetno malim i zatvorenim privredama, ali nikako ne u savremenoj privredi.
Kupovina domaćih proizvoda usled ličnih preferencija nije nikako niti loša, niti problematična. Ona to postaje kada preko političke odluke dovede do toga da postane neminovna jer postaje posledica uvođenja zabrana uvoza, carina i sličnih prepreka. Ovakva politika zaštite iako ima načelno dobre namere, sa sobom nosi loše posledice – bez ekonomskog pritiska od konkurencije privreda nema razloga da se unapređuje jer su joj prihodi od prodaje roba i usluga svima nama krajnjim korisnicima zagarantovani. To je i jedan od razloga zašto je vrhunac jugoslovenske tehnologije bio jugo, automobil koji je i u svom najboljem izdanju koje je bilo namenjeno američkom tržištu bio izglasan za najgori automobil u SAD.
Ovo je posebno važno imati na umu jer je Srbija mala privreda pa bilo kakva ograničenja trgovine u vidu carina, prelevmana, kvota ili drugih necarinskih barijera jednostavno neće privući ni domaće ni strane investicije u proizvodnju tih zaštićenih dobara. Jednostavno, naše domaće tržište previše je malo da bi se na njemu racionalno proizvodili na primer smart telefoni ili kompjuteri negde u Vlasotincu ili Vranju, već velika industrijska preduzeća prvenstveno proizvode za izvoz dok im je domaće tržište tek sekundarno ako uopšte razmišljaju o njemu. Ovakva politika supstitucije uvoza koje imaju Kina ili Rusija može da donekle funkcioniše u tim zemljama koje imaju veliko domaće tržiše, ali ne i u Srbiji.
Jedna od važnih pitanja vezanih za ograničenja trgovine jeste i poslovanje stranih kompanija u našoj zemlji, koje su većinski došle ne zbog malog domaćeg tržišta, već da proizvode za izvoz. Nama su strane investicije neophodne jer su domaće investicije niske – kako usled lošeg poslovnog okruženja za mala preduzeća, tako i usled niske domaće akumulacije (podsetimo se da u stranim kompanijama u našoj zemlji trenutno radi oko 350.000 ljudi). Ove kompanije su najčešće deo globalnih lanaca snabdevanja, što znači da proizvode samo jednu komponentu konačnog proizvoda, i da su stoga upućeni da stalno uvoze sirovine ili poluproizvode, a da izvoze svoje komponente. Teško da bi ovakve kompanije uopšte dolazile u Srbiju kada bi morale da plaćaju carine na uvoz delova koje kasnije izvoze.
Srbija nije deo STO
Sa Bosnom i Hercegovinom i Belorusijom od evropskih zemalja, Srbija i dalje nije postala deo Svetske trgovinske organizacije STO, kao krovnog trgovinskog sporazuma koji uspostavlja globalna trgovinska pravila, smanjuje prepreke trgovini i rešava trgovinske sporove. Upravo zbog toga su za nas posebno važni ovakvi bilateralni sporazumi o trgovini, kao što su ovi najavljeni sa Egiptom ili Kinom.
Njih već imamo sa našim najvećim trgovinskim partnerima kao što su EU (27 zemalja članica), EAEU (Rusija, Belorusija, Kazahstan, Jermenija i Kirgistan), CEFTA (region Zapadnog Balkana), EFTA (Norveška, Švajcarska, Island i Lihtenštajn), kao i Turska i Velika Britanija. Ali ovo nije dovoljno, imajući u vidu da ostale zemlje sveta nisu pokrivene nikakvim sporazumima, pa to otežava kako uvoz robe iz ovih zemalja u Srbiju, tako i izvoz robe iz Srbije u ove zemlje.
Tako zemlje Latinske Amerike, Azije i Afrike za našu trgovinu uglavnom ostaju tamni vilajet. Sreća u nesreći jeste to što je Srbija pravna naslednica SFRJ koja je bila potpisnica GATT-a (Opšteg sporazuma o trgovini i carinama) što je bila preteča STO, i to što je imala često prijateljske političke odnose sa ovim zemljama što je znalo da dovede i do nižih carina za naše proizvode u odnosu na druge evropske zemlje. I pored toga, ovakvi trgovinski sporazumi nam pomažu u liberalizaciji trgovine znatno više nego drugim zemljama koje već jesu članice STO.
Multilateralni trgovinski poredak na aparatima
Drugi razlog zašto su nam ovakvi trgovinski sporazumi potrebni jeste taj što je multilateralni trgovinski poredak oličen u STO u kliničkoj smrti. STO je bio dobar međunarodni forum za rešavanje trgovinskih sporova – ako neka zemlja uvede neke trgovinske barijere bilo carinskog bilo necarinskog porekla, pogođene zemlje su imale pravo da traže pretres da li je to bilo u skladu sa postojećim pravilima (kao što je u slučaju kratkoročnih poremećaja na domaćem tržištu, ili damping cena) i ukoliko to nije bio slučaj onda su one mogle da uvedu svoje kontra mere.
Naravno, ovde je postojao i drugostepeni arbitražni sud gde je strana koja je izgubila spor u prvom stepenu mogla da pokrene novi postupak preispitivanja prethodno donete odluke. Međutim, usled nesuglasica na liniji SAD i Kine, prethodne američke administracije nisu dale zeleno svetlo za izbor članova ovog arbitražnog veća nakon što im je jednom po jednom isticao mandat, čime je u praksi onemogućeno drugostepeno odlučivanje po žalbama.
Da bi Srbija postala članica STO, ne samo da bi morala da ukine trenutno ograničenja na promet GMO proizvoda (što je vid odomaćenog političkog populizma) ali bi morala da prođe i kroz dugotrajne pregovore sa drugim zemljama članica oko naše carinske tarife, mada informacije sa terena kažu da bi zapravo najveći problem bili pregovori sa Ukrajinom i Brazilom oko poljoprivrednih proizvoda.
Kako vidimo, čak i da sutra postanemo članica STO, što bi liberalizovalo našu trgovinu sa svetom, to ne znači da bismo u praksi mogli da zaštitimo naše interese u slučaju prekršaja trgovinskih pravila od strane drugih zemalja jer nema više funkcionalnog arbitražnog mehanizma. Ali zato regionalni trgovinski sporazumi u sebi sadrže kaluzule o arbitraži tj. kako će se rešavati potencijalni budući trgovinski sporovi.
Treba nam još trgovinskih sporazuma
Vreme trgovine gotovim proizvodima koji samo jednom pređu granicu davno je prošlo. Sada se zemlje specijalizuju u proizvodnji samo jednog segmenta, što je možda najvidljivije u automobilskoj industriji, gde se stotine delova proizvode u desetinama zemalja širom sveta, iako će konačni automobil biti sklopljen u SAD, Nemačkoj ili Slovačkoj.
Preduslov za ovakvo kretanje poluproizvoda i sirovina jeste nepostojanje trgovinskih barijera. Pobornici protekcionizma zaboravljaju da motka ima dva kraja, te da ako mi zabranimo uvoz nekog proizvoda da bismo pospešili njegovu domaću proizvodnju, da ništa ne sprečava pogođenu državu da zabrani uvoz neke druge robe iz naše zemlje.
Ali ako u ovakvim trgovinskim ratovima svi gube, zašto su takvi potezi i dalje popularni širom sveta? Uglavnom zato što dobitnici ovakvih politika mogu da se lako vide – to je fabrika koja se nije ugasila usled konkurencije iz inostranstva, ili jedna nova fabrika koja se otvorila da popuni sada nestalu ponudu iz inostranstva; sa druge strane gubitnici ovakvih politika se ne vide jasno jer su oni disperzovani širom cele ekonomije: svi oni koji sada moraju da izdvoje više novca da bi platili skuplji domaći proizvod umesto njegove jeftinije konkurencije iz uvoza. A to znači da oni sada imaju manje novca da kupe nešto drugo, usled čega se smanjuje promet u ostatku privrede. Ali takve gubitke značajno je teže uočiti. U SAD su rađena istraživanja politika pomoći različitim industrijama putem ograničavanja uvoza – i ispostavilo se da je neto benefit u uvek svakom slučaju bio negativan, i da se gubitak takve politike po potrošače usled viših cena zavisno od perioda ili pogođene industrije (automobili, solarni paneli) kretao između 7 i 20 puta u odnosu na benefite koje su dobijali proizvođači.
Uvoz i izvoz često su i na neočekivani način povezani. Željom da pomognete jednu granu vi direktno možete da onemogućite razvoj druge grane. Na primer, u evropskim okvirima godinama naše svinjogojstvo ne uspeva da svoju proizvodnju cenovno prilagodi konkurenciji iz inostranstva, čak ni uz visoke carine – za sveže meso to možda nije veliki problem, ali zato mesna industrija ne može da bude cenovno konkurentna u inostranstvu jer joj je skupa pojedinačno najvažnija sirovina, pa se njen značajan deo uvozi iz inostranstva u vidu svinjskih polutki.
Slično je i sa kraft pivom – osnovna sirovina za proizvodnju piva kao što su hmelj i ječam uvozi se iz inostranstva, Evrope i Severne Amerike, jer se kod nas ne proizvodi dovoljno kvalitetne žitarice ovog tipa. Stavljanje visokih carina na ove proizvode samo bi poskupelo proizvodnju piva.
Imajući u vidu da se najveći deo naše spoljne trgovine već obavlja pod prilično liberalizovanim uslovima nakon sklapanja trgovinskih ugovora, ne treba ni očekivati puno efekata od sklapanja novih trgovinskih ugovora, barem usled trenutno niskog nivoa ekonomske razmene.
Jedini izuzetak tj. zemlja sa kojom trgovinski ugovor može imati zaista značajnije posledice jeste Kina, imajući u vidu da sa njom imamo veliku razmenu. Ali ne treba zaboraviti dinamičke efekte – možda je trgovina sa ovim zemljama danas mala, ali to ne mora da bude slučaj i u narednim decenijama. Niko unapred ne može da predvidi ekonomska kretanja, i neki od ovih ugovora mogu kroz nekoliko godina imati zaista opipljive efekte na razvoj srpske privrede, naročito u industrijama koje su tek u povoju ili koje se čak još vek nisu ni pojavile. A da bi se omogućio njihov razvoj prvi korak je ukidanje graničnih barijera.
Glavni urednik Talasa