Foto:UnSplash
Negde sredinom marta 1999, ulazeći u lokalnu prodavnicu, na vratima sam ugledao naslov isečen iz Večernjih novosti koji je otprilike glasio “Spremno deset divizija ruskih migova“. Da nas brane od NATO, naravno.
Nakon (još jednog) velikog razočaranja u Rusiju, postavio sam sebi ključno pitanje koje me je izvelo na put ka studijama političkih nauka u Americi: “Kako to da jedna tako stara država, imperija, slovenska i pravoslavna, sa tako velikim narodom i toliko bogatom zemljom, svako malo doživljava neke slomove, a ova šugava Amerika, skrpljena od raznih naroda s koca i konopca, tek dvesta godina stara, stalno napreduje, žari i pali?“
Nisam ni sam bio svestan da takvo pitanje spada u domen komparativne politike, podvrste političkih nauka koja izučava uzroke različitosti društvenih odnosa unutar država. Hipoteza koja je izronila nakon mog tada površnog poređenja Rusije i Amerike je bila da Amerika proizvodi bolje vođe, jer ima univerzitete na kojima se bolje studira politika.
Ta hipoteza je verovatno već čučala u meni nakon što sam još kao osnovac u jednom špijunskom romanu pokupio citat drugog američkog predsednika, Džona Adamsa, iz pisma koje je uputio svojoj ženi: “Moram se učiti politici i ratu, kako bi moji sinovi imali slobodu da uče matematiku i filozofiju (pa tu nabraja još praktičnih nauka)… kako bi onda oni mogli svojoj deci dati pravo da studiraju slikarstvo, poeziju, arhitekturu…“
Zbilja, teško je zamisliti rast i razvoj političkih nauka uopšte, a posebno međunarodnih odnosa, bez upliva američkih politikologa. Ne samo da su mnogi od njih bili aktivni učesnici ozbiljnih političkih procesa (na primer, Kenet Volc je učesnik II SR i Korejskog rata, Džon Miršajmer je bio vazduhoplovni oficir, a Džozef Naj i Semjuel Hantington su bili i državni službenici) već su mnogi od njih i “uvezeni“ iz drugih delova sveta, obogativši tako američke univerzitete i spoljnu politiku i svojim izuzetnim životnim iskustvima (na primer Hans Morgentau, Leo Štraus, Henri Kisindžer, Zbignjev Bžežinski).
Vezivna nit američke (spoljno)političke misli je – praksa. Šta su goruća pitanja spoljne politike? Iako se svaki akademski rad vremenom razgrana i u pravcima koji se čine odvojenim od “realnog života“, američka politikologija ostaje čvrsto vezana za pitanja praktične politike.
Ako se američki politikolozi uglavnom okupljaju oko praktičnih pitanja, njihove debate su pogonsko gorivo novih ideja i novih pitanja: šta hoće Rusi, da li su sankcije uspešan instrument, da li je sukob sa Kinom neizbežan… Svako pitanje deli politikologe na različite “škole mišljenja“ – jedni misle da je rat sa Kinom neizbežan, drugi misle da je izbežan, pa se dokazuju do besvesti.
Biti ozbiljan politikolog znači početi skoro svaki spis osvrtom na glavne autore i argumente glavnih škola mišljenja (čuveni “pregled literature“) kako bi se čitaocu ukazalo na njihove nedostatke koje, naravno, autor ima nameru da u svom radu popravi. Na taj način se spontano stvara tržište ideja na kome zainteresovana publika bira ko je više ubedljiv (ili čije ideje su bliže interesima publike).
Protok vremena uvezuje praktičnu politiku i ekonomske interese sa naučnim radom ne samo kroz javne rasprave (i njihove institucionalizacije u obliku gomile bogatih instituta, časopisa i lobi grupa) već i kroz obrazovanje studenata koji se vremenom uspinju na rukovodeća mesta.
Borba za rukovodeća mesta nameće surovu konkurenciju. Ne samo da se studenti bore za ocene i prestižne diplome, već se bacaju u napore i troškove volontiranja, praksi, studijskih putovanja, učenja stranih jezika, umrežavanja između sebe i sa moćnicima, dok se oni siromašniji uz sve to neretko i rizikuju da završe na nekom od ratišta, služeći u vojsci u zamenu za stipendije. Jednom rečju, prinuđeni su da svoje obrazovanje ne svedu samo na školovanje, kako je savetovao Grent Alen.
Dakle, tri su neophodna sastojka dobrog studiranja međunarodnih odnosa: praktičnost tematike istraživanja koja nauku čini relevantnom za političare, akademska rasprava među naučnicima, te obrazovanje studenata koje nadilazi prostu reprodukciju informacija iz udžbenika.
Uzmimo nama bliže primere. Srpski politikolozi su kao nožem odsečeni od praktične politike. Krivica za to se prvo može pripisati hroničnim autoritarnim tendencijama u Srbiji gde ni građani ni mediji ni nevladin sektor, pa samim tim ni politikolozi, nisu poželjni sagovornici političarima.
Međutim, i politikolozi su sami sebe sveli na borce za sopstveni status, pa je daleko bitnije objaviti rad i uzeti novi bod za izbor u zvanje, nego protresti (naučnu) javnost, sukobiti se sa uvreženim mišljenjima i biti praktično relevantan za goruća pitanja naše (spoljne) politike.
Na primer, tako bitan element svakog naučnog rada poput pregleda literature (pregleda “škola mišljenja“ o konketnom pitanju), ako uopšte postoji, svodi se na nabrajanje istaknutih zapadnih autora, dok se retko kad autori uzmu u koštac sa kolegama iz sopstvene države. Familijarnost ili strah od zameranja ili naprosto pisanje radi bodova ili čuveno međusobno citiranje, šta god da je uzrok, svode naučnu zajednicu na mehanički zbir pojedinaca koji možda razgovaraju, ali se ne raspravljaju, pa samim tim ne razvijaju oštrije argumente za ili protiv određene praktične politike, te na koncu tako ne doprinose javnoj raspravi.
Naravno, lako je prepoznati “rasprave“ između “nacionalističkih“ i “građanističkih“ autora o gorućim pitanjima koja se svode na “prozapadnu“ ili “prorusku“ orijentaciju Srbije, ali te rasprave su emotivne, identitetske i neretko lične, pa više liče na partijska prepucavanja nego na metodološki ozbiljna proučavanja koja traže logičke greške kod drugih pretendujući na oblikovanje naše spoljne politike.
Studenti uhvaćeni u ovakvu konstelaciju odnosa i interesa političara i politikologa mahom idu linijom manjeg otpora – uzeti diplomu i naći vezu za posao u vladinom ili nevladinom sektoru uz što manje napora postaje dominantna (i racionalna) strategija. Obrazovanje i van školovanja postaje besmisleni utrošak energije i vremena.
Sa druge strane, rasprava Milovana Milovanovića i Gligorija Geršića od pre 120 godina odslikava glavne karakteristike američkog pristupa studiranju spoljne politike i utoliko više razotkriva siromaštvo i parohijalnost naše današnje politikologije. Obojica profesori, obojica aktivni političari, uhvatili su se u koštac oko pitanja koliko praktičnog za tadašnju malu državu Srbiju, toliko i teorijski bitnog za šire proučavanje suštine međunarodnih odnosa: kako mala država da opstane?
Da bi odgovorili na to pitanje, morali su se baviti samom suštinom svetske politike: ima li nade u međunarodnom pravu ili se sve svodi na “suv barut i oštru sablju“, kako je zaključivao pariski đak Milovanović. Svaki student međunarodnih odnosa će u Geršićevoj nadi u međunarodno pravo prepoznati liberala, a u Milovanoviću realistu.
Uz zahvalnost poštovanom profesoru Pravnog fakulteta u Beogradu, Momiru Milojeviću, na članku u kome je preneo suštinu rasprave i glavne argumente sukobljenih profesora, nije ključno ko je od njih bio u pravu. Ključno je da je rasprava bila živa, da su se, obraćajući se čitaocima, sukobljavali sa argumentima sagovornika, te da su bili začetnici “škola mišljenja“ koje su mogle organski rasti i razgranavati se našom akademskom i političkom zajednicom, dajući autohtoni ali ne i parohijalni koren našem nezavisnom promišljanju spoljne politike.
Katastrofe svetskih ratova i komunističko jednoumlje su taj proces prekinuli i institucionalno i kulturno, pa bi dodatni zadatak naše misli o spoljnoj politici i međunarodnim odnosima morao biti i povezivanje sa njenim korenima iz doba kraljevine Srbije. Sa osloncem na takav intelektualni koren, srpska politikologija bi mogla naći sebi viši smisao, iznad gole borbe za status i penzije, što bi moglo blagotvorno delovati i na politiku i na studente među kojima se nalaze naše buduće vođe.
Politikolog, Predavač na Webster Univerzitetu