Vreme čitanja: 6 minuta

Foto:UnSplash

Nemate čemu da se nadate! Nedavni je zaključak samita na kome su čelnici Evropske unije poručili zemljama zapadnog Balkana da je proces evropskih integracija stavljen “on hold“. 

Evropska unija, koju je rat u Ukrajini zatekao nespremnu, poručila je da nema ni volje ni snage da se bavi Balkanom u trenutku kada i sama nema jasnu ideju o svojoj budućnosti i kada počinje da plaća ceh za dvogodišnje igranje sa ekonomijom. Čak je i davanje statusa kandidata Ukrajini i Moldaviji samo prikrivanje izostanka snažnije kohezije povodom ruske agresije, dok Makronov predlog o “političkoj zajednici“ treba shvatiti kao želju da se praznim obećanjem kompenzuje evropsko “ne“ zapadnom Balkanu uz zadržavanje regiona u sferi EU uticaja. 

 

 

Naravno, evropski lideri sročili su ovu odbijenicu pristojno i sa razlozima koji barem što se tiče Srbije stoje. Ukoliko želite zatvaranje poglavlja uskladite sa nama spoljnu politiku, uskladite je suštinski, a ne samo formalno. Štaviše, poručili su, čak i da to sada učinite – kasno je. Voz je već otišao.

Mnogi su doživeli ovu poruku kao još jedan izliv zapadnog licemerstva, ali da li je tako? Zašto bi u EU u ovakvoj krizi rizikovala pružajući ruku potpuno nepouzdanim partnerima? Zar ona već sada u sopstvenim redovima nema nekoliko trojanskih konja? Sa druge strane, ambivalentan stav i igranje na dve stolice oduzeli su Srbiji šansu da reaguje kako treba. 

 

Agresija na Ukrajinu kao preloman trenutak za Srbiju

Početak agresije na Ukrajinu bio je idealan momenat za akciju. U životu kao i politici postoje trenuci, obično prelomni, kada treba delovati i ne čekati, jednom rečju imati proaktivan stav ali i jasan cilj kome se teži (nešto što je Srbija izgubila verovatno i pre 12. marta 2003). Prepoznavanje takvog momenta znak je životne i političke zrelosti. 

Ukratko, to je razlika između adolescentskog i zrelog shvatanja života. Da je Srbija zaista među prvima osudila agresiju i uvela sankcije Rusiji – kao što je zbog moralnih i državotvornih razloga trebalo to da učini, ona bi odreagovala ispravno i u pravom trenutku i značajno promenila predstavu koju o njoj postoji na Zapadu. Podigla bi se na nekoliko stepenica gore, jednim potezom. Ona bi, drugim rečima, bila akter i ne bi čekala odbijenicu skrštenih ruku i u strahu, kao uplašeni EU-školarac. 

 

 

Jasno je da je takav potez bilo teško očekivati od vlasti koja je uporno radila da Srbiju, kroz uništavanje institucija, što više odvoji od zapadnih vrednosti ali i zbog snažnog ruskog uticaja u društvu čemu je ona i sama umnogome kumovala. Ali bi to, iz realpolitičkih i nadasve moralnih razloga, bio jedini ispravni i istovremeno uspešan potez. 

Vučić, naravno, nije mogao da učini takvo nešto, jer bi to bilo direktno usmereno protiv izvitoperene predstave sveta koju neguje njegova glasačka baza. Umesto toga, opredelio se za svoju oprobanu strategiju odugovlačenja, sedenja na više stolica i simuliranja vođenja odgovorne politike. Inicijativu “Otvorenog Balkana“, nažalost, treba takođe smestiti u registar političke simulacije  ili bacanja prašine u oči usled izostanka pravog vođstva, poput pomenute Makronove inicijative. 

 

“Pijanac teško može da obnovi poverenje bližnjih”

Međutim, čak i da je Srbija imala odgovornije vođstvo, i da je pravovremeno reagovala, ni to ne bi bila garancija da bi joj vrata EU bila širom otvorena. Opet, kao i u životu, tako i u politici renome se gradi dugotrajno a brzo gubi. 

U stvarnom životu dugogodišnji pijanac ili propalica teško može brzo da obnovi poverenje svojih bližnjih i da bude opet rado viđen gost za božićnom trpezom. Slično je i sa zemljama. Samo u retkim okolnostima, poput velikih spoljnopolitičkih previranja ili strateških poteza velikih sila – kao što je bilo prevremeno primanje Bugarske i Rumunije u Evropsku uniju, ili članstvo Grčke u EZ – može i “pijanac“ ili “propalica“ da sedne za božićni sto. 

Podrži Talas donacijom

Sa druge strane, čak i ako se renome izgradi do neke zadovoljavajuće mere, kao što je slučaj sa Crnom Gorom, to opet ne mora biti dovoljno za iskreno uvažavanje. Jednostavno, u politici često odnosi moći ali i prozaični razlozi igraju ulogu. Nekome prosto možete biti nebitni i što se pre pomirite sa tom činjenicom to bolje po vas. Što se Srbije tiče, mnogo vremena i truda biće potrebno da se povrati kakav-takav ugled.

 

Ugled Srbije na istorijskom minimumu

Tu dolazimo do suštine našeg problema. Percepcije sopstvenog položaja, odnosno ugleda koji Srbija danas uživa. Malo je reći da je on na istorijskom minimumu. Srbija je imala veći renome čak i onda kada se njena vojska povlačila kroz albanske gudure ili kada je njome iz londonskog kabineta upravljao kralj bez skoro ikakvog uticaja. U najmanjem, čak ni tada njen moralni kredibilitet nije bio uzdrman iako kao politički subjekt praktično nije postojala. 

Danas, dvadeset i dve godine od početka tranzicije njen moralni i politički kredibilitet je istrošen, zapravo ne postoji.Za njegovu ponovnu obnovu potrebno je temeljno preuređenje zemlje kroz izgradnju stabilnih institucija, pre svega vladavine prava, demokratije i otvorenog tržišta i to u dužoj vremenskoj perspektivi. Za to izvesno nisu dovoljni sportski i umetnički uspesi, čije je dejstvo lokalno i vremenski ograničeno. Porazna je činjenica da je Srbija danas, podjednako za Zapad kao i za Istok, zemlja “pijanac“. Da li je realno očekivati da će takvoj zemlji vrata biti širom otvorena u situaciji kada je EU sama u velikoj krizi?

Uprkos tome, mnogi bivaju iznenađeni najnovijom stavom Zapada prema Srbiji. 

Umor od politike, apolitičnost, beznađe i želja da se uživa u kakvoj takvoj lagodnosti života, dominiraju društvom. Konstraktino gostovanje u “Nedeljom u dva“ ilustracija je ovog fenomena. Umetnica je izjavila da o ulasku u EU “više ne razmišlja“, zbog preteranog iščekivanja i izneverenih nada, jer po njenom intuitivnom razumevanju “mi radimo, radimo“ a to se ne priznaje. 

Ove reči uzburkale su mnoge duhove na socijalnim mrežama ali i ukazale na jedno poprilično odomaćeno i u osnovi, nezrelo shvatanje politike. Oni koji su ipak umetnicu napali imputirajući joj neku vrstu neodgovornosti, a nisu u njenoj iskrenosti prepoznali dublji problem naše politike koji se ne može rešiti osuđivanjem niti naprečac. 

 

Koliko je tačno da težimo nečemu čega nismo deo?

Jednostavno, za jedan značajan broj ljudi život u Srbiji nije toliko loš, barem ne u meri da bi doveo do socijalne revolucije. Jedan slovenački ekonomista davno je utvrdio da je komunizam bez tržišta mogao da preživi četrdesetak godina dok današnja Srbija i Slovenija sa prilično kontrolisanim tržištem mogu da tavore duplo više. Ako je životni standard iole zadovoljavajući omogućavajući kakvo takvo uživanje u životu, a politička očekivanja niska ne treba se iznenađivati visokim stepenom apatičnosti i apolitičnosti. Ljudi ne mogu vatreno da teže za nečim do čega im suštinski nije stalo, i zato mogu dugo da tavore pod naopakim režimima. Drugim rečima, ne treba se čuditi što kao društvo koje nije naviklo na slobodu i demokratiju ne težimo u dovoljnoj meri ni jednom ni drugom!

Ali dok estrada, pa i ona kvalitetna, i obični ljudi imaju pravo na nestrpljenje, apolitičnost i neupućenost, mnogi politički svesniji članovi našeg društva boluju od iste boljke. Ostavimo po strani one čije su oči zagledane u čari istoka dok svim srcem teže zapadnom životnom stilu (o njima je dovoljno bilo reči ranije) ovde su interesantni upravo oni koji iskreno priželjkuju integraciju Srbije u zapadni svet (bilo kroz EU bilo generalno) ali čije shvatanje politike je podjednako nezrelo. Za razliku od Konstrakte i drugih politički nezainteresovanih ljudi ovi su politička bića par excellence a ipak razočarani nedovoljnim uvažavanjem Srbije od strane Zapada.

Tako je Srđan Škoro, inače vrsni poznavalac domaćih političkih prilika, uporedio Srbiju sa Novakom Đokovićem koga Zapad jednostavno ne prihvata, iako se “uzorno“ ponaša, dok “mi težimo nečemu čega deo nismo a oni nas neće“. Ne samo da je ovde po sredi grubo uprošćavanje i tipična jadikovka nad zlehudom sudbinom, već je reč o zanemarivanju sopstvenih “zasluga“ u kreiranje takve percepcije. 

Kako iko, ponajpre razvijeni Zapad, može imati poštovanje prema zemlji koja skoro već deset godina trpi novoradikalsku vlast? (Reći da je ovu vlast Zapad instalirao isto što i reći da je Zapad instalirao Miloševića 1987). Razočarenje je prisutno i kod naivnih EU entuzijasta kojima najnovija i slične odbijenice remete sopstvenu samopercepciju i dostojanstvo. Kod ovih drugih takva rezignacija generiše kvazijugoslovenski fantazam, san o regionalnom udruživanju po principu “pokazaćemo mi vama!“

 

Prihvatanje podele na “mi” i “oni” umanjuje sopstvenu krivicu za neuspehe

Upotreba kategorija “mi“ i “oni“ kao grupnih denominatora slabo pomaže izgradnji zrelijeg odnosa prema politici. Prvo, “mi“ koje se često koristi uvek ima više pozitivnih asocijacija koje isključuju negativne, na primer, Vučića i njegovu vlast. Kada kažemo “mi“ mislimo idealni “mi“, ne mislimo na Vulina i slične političke pojave, dok su upravo takvi ljudi takođe sastavni deo “nas”. S druge strane, kada se kaže “oni“ (uglavnom razvijeni Zapad) po pravilu se asociraju negativne stvari. Tu se Zapad doživljava kao jedna celina, gotovo jedno političko biće koje nas, na primer, mrzi. 

Takva perspektiva po pravilu umanjuje sopstvenu krivicu za neuspehe uz uvećavanje krivice spoljnih činilaca. Ovi poslednji, naravno, nisu bez uticaja, ali u najvećem broju slučajeva koji se tiču uređenja života odgovornost je na nama. Od rupa na putevima, smeća na ulicama do institucija – do nas je. Zrelo shvatanje politike uvažava ovu činjenicu i ne pribegava kukumavčenju i traženju izgovora. 

Naš problem je u tome što su nam političke navike i očekivanja takvi da dozvoljavaju luksuz da budemo nestrpljivi i da ne istrajavamo u ciljevima koje sami sebi postavljamo. Promena ovakvog stava mora biti prioritet političara ali i običnih građana. Tek tada se možemo nadati da će naš glas na međunarodnoj sceni više važiti.

 *Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *