Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto:UnSplash

 

Ovaj tekst deo je serijala tekstova “Srbija i Evro”. Prvi tekst iz serijala “Poreklo i značaj monetarne unije” objašnjava šta je monterna unija i kakav je njen značaj, kao i kakve su sve vrste monetarnih unija
postojale kroz vreme. U narednom periodu očekuje vas i treći deo serijala koji govori o preduslovima za
uvođenje evra.

U slučaju pitanja da li bi Srbija u nekom trenutku trebalo da pređe na korišćenje evra, važno mesto zauzima tema optimalnog valutnog područja. Takođe, ova tema je važna i za funkcionisanje evrozone i njene moguće dalje reforme koje uključuju bankarsku uniju ili povećanje zajedničkog evropskog budžeta. O čemu se tu radi?

 

Da li koristiti zajedničku valutu?

Postojanje optimalnog valutnog područja treba da odgovori na pitanje da li neke zemlje treba da koriste zajedničku valutu (što je neka vrsta neopozivog fiksnog deviznog kursa) ili da imaju sopstvenu valutu u režimu fleksibilnog deviznog kursa. Glavno pitanje na koje treba odgovoriti jeste da li se zemlje nalaze u istom momentu ekonomskog ciklusa. Ekonomski ciklus podrazumeva konstantne promene u ekonomskoj dinamici, uključujući periode privredne ekspanzije (kada se beleži ekonomski rast) i recesije (kada se privredna aktivnost smanjuje).  

Slika: Prikaz ekonomskog ciklusa. Izvor: Wiki.

Ukoliko se zemlje nalaze u istom ekonomskom ciklusu, onda će njima odgovarati ista monetarna i fiskalna politika. U slučaju privredne ekspanzije ona treba da ’’hladi’’ privredu tako što će da smanjuje inflatorne pritiske povlačenjem likvidnosti iz sistema, a u slučaju recesije treba da radi obrnuto tako što će privredu da podstakne povećanjem likvidnosti tj. puštanjem više novca u promet. Iako postoje i drugi alati ekonomske politike, za ovo se najčešće koristi instrument kamatne stope: kamatne stope koje određuje centralna banka tokom ekspanzije treba da budu visoke, a tokom recesije niske.

 

 

Zemlje u istom ekonomskom ciklusu će iskusiti u isto vreme recesiju ili ekspanziju, što znači da će im odgovarati zajednička monetarna politika vezano za kamate. Ali to nije slučaj, ako se te zemlje suoče sa asimetričnim ekonomskim šokovima – onda će jednoj zemlji odgovarati niske (jer je u recesiji), a drugoj visoke kamatne stope (jer je u ekspanziji). Ali kada koriste istu valutu ne može svaka centralna banka da bira svoju monetarnu politiku nego moraju voditi zajedničku, što znači da barem nekoj zemlji odabrana monetarna politika neće odgovarati, što će biti plaćeno višom stopom inflacije ili nižom stopom ekonomskog rasta.

 

Kako odrediti da li neke zemlje pripadaju istom valutnom području?

Teoriju optimalnih valutnih područja postavio je kanadski ekonomista Robert Mandel 1960-ih godina, koji je smatran ocem evra i koji je za ovaj doprinos dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju 1999. Prva stvar koja je postavljena kao preduslov za isto kretanje u privredi jeste trgovinska razmena: što je veći obim međusobne trgovine, to će se ekonomski ciklus neke dve zemlje približiti. 

Razlog je jednostavan: ako Italiju pogodi recesija, a Srbija puno u nju izvozi, onda će usled smanjenja kupovne moći u Italiji da se smanji i proizvodnja u Srbiji što će dovesti do recesije i kod nas. Ovo je posebno vidno u intraindustrijskoj trgovini, kada zemlje u okviru globalnih lanaca snabdevanja trguju polufabrikatima umesto čistim sirovinama ili gotovim proizvodima – smanjenje tražnje za automobilima koji se prave u Nemačkoj neće pogoditi samo tu zemlju već i Slovačku, Rumuniju i Srbiju kao zemlje u kojima se proizvode komponente za automobile. 

 

 

Mandel je pokazao da trenutne političke granice ne moraju da zadovoljavaju uslove optimalnog valutnog područja – na primer, SAD i Kanada je podelio na osam različitih valutnih područja iako se tamo koriste dve valute, kanadski i američki dolar. Britanska Kolumbija u Kanadi bila je više ekonomski povezana sa Kalifornijom nego sa Ontariom, a Kalifornija više sa njom nego sa Njujorkom.

Pored trgovine, važna je i mobilnost drugih faktora proizvodnje, kao što su kapital i radna snaga. Dok je u modernom dobu globalizacije kapital veoma mobilan uz vrlo malo ograničenja i kapitalnih kontrola, to nije slučaj i sa radnom snagom. Ako se zemlje u monetarnoj uniji nalaze u različitim ciklusima, u jednoj će biti viša nezaposlenost dok će drugoj trebati radna snaga, pa je mogućnost slobodnog kretanja radnika ono što će smanjiti ove razlike i ispeglati razlike između privrednih ciklusa, što ne bi bilo moguće ako nema slobodnog kretanja radne snage kao što je na primer ima unutar EU ili SAD.

 

Uloga fiskalnih transfera

Ako zemlje koriste istu valutu ali se nađu u različitim ekonomskim situacijama, i nema visoke mobilnosti radne snage, šta onda? Centralna banka mora da bira da li će svojim delovanjem da poveća nezaposlenost u zemlji koja je u recesiji, ili inflaciju u zemlji koja je u ekspanziji. Jedino rešenje koje može da popravi ovakvo stanje jesu fiskalni transferi od onih zemalja koje su u ekspanziji ka onim onim zemljama koje su u recesiji.

Podrži Talas donacijom

Ovde je dobro poređenje između EU i SAD, pošto ove privredne celine imaju različiti nivo mobilnosti radne snage. U SAD je mnogo veći slučaj da se radnici sele i izvan svoje savezne države ako treba i na drugi kraj zemlje u potrazi za poslom ili većom platom, što baš i nije slučaj u okviru EU. Ove rigidnosti u kretanju rande snage su ono što ometa dublju ekonomsku integraciju i što čini evrozonu još uvek neizgrađenom: razlozi za to su od načina funkcionisanja socijalnog sistema (veće učešće dobrovoljnih privatnih osiguranja i štednje u odnosu na obavezne državne sisteme u Evropi) ali i jezičke barijere sa 24 zvanična jezika u okviru EU.

Zato je jedna od velikih tema u okviru EU upravo to da li treba ustanoviti i fiskalne transfere između onih zemalja kojima odgovara monetarna politika koju vodi zajednička centralna banka i onih kojima ona ne odgovara. Ovo je politički veoma obojena tema imajući u vidu da bi podrazumevala prebacivanje velikog dela suvereniteta sa demokratski izabranih institucija na udaljene bezimene tehnokrate, da ne pominjemo ozbiljne probleme u načinu kako bi ovaj sistem funkcionisao. 

Na primer, u okviru jedne države moguće su velike ekonomske razlike – dok razvijeniji sever Italije prati istu putanju kao i nemačka privreda sa kojom je duboko ekonomski povezan, to nije slučaj sa jugom Italije. Ovakvi transferi bi dakle trebalo da se realizuju ne na nivou država već subnacionalnih regiona. Slične velike regionalne razlike vide se i unutar Španije (u odnosu na Madrid, Baskiju i Kataloniju) pa čak i same Nemačke (zapad i jug u odnosu na istok zemlje). 

Ali ne treba zaboraviti da se privrede protokom vremena menjaju, ako neke privrede danas nisu deo istog ekonomskog ciklusa ne znači da će tako nastaviti da bude i u budućnosti. Ali takođe postoje i neki prirodni privredni tokovi koji se ne mogu poništiti političkim dekretima kojim se uvodi zajednička valuta. Da bi monetarna unija bila stabilna bitno je da ona radi u korist svih zemalja koje tu zajedničku monetu i koriste, za šta je preduslov da ove zemlje čine optimalno valutno područje.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *