Boban Stojanović

Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto:Flickr.com

Ova tema zaboravljena je u javnosti u prethodnim godinama, a iako gradska vlast u Beogradu nije formalno formirana “preletanjem“ odbornika, slučaj sada samostalnog odbornika Vuka Stanića je trebalo možda ponovo da pokrene debatu o ovome. 

Pod pretpostavkom da aktuelnoj vlasti u skorijem vremenu ne odgovara da menja izborni sistem u delovima kandidovanja (izborne liste) i izbora odbornika sa izbornih listi (zatvorena izborna lista), onda moramo ponovo da se osvrnemo na pitanja “Čiji je mandat?“, “Kako se on osvaja?“ i “Ko je za koga glasao?“ U tekstu se bavimo i pitanjem mandata narodnih poslanika, ali i odbornika u jedinicama lokalnim samoupravama.

 

Slobodan mandat i “blanko ostavke“

Tokom 2000-ih godina pitanje tzv. “blanko ostavki“ je često bilo na dnevnom redu političkih sukoba, odnosa u političkim partijama i odnosima među poslanicima/odbornicima vladajuće većine. Sve do 2011. godine, odnosno do odluke Ustavnog suda iz 2010. godine i izmena Zakona o izboru narodnih poslanika i Zakona o lokalnim izborima, postojao je institut “blanko ostavki“, odnosno svi izabrani narodni poslanici i odbornici su potpisivali “blanko ostavke“ na te funkcije koje je po pravilu čuvao predsednik političke partije, koji je u slučaju sukoba poslanika/odbornika sa rukovodstvom stranke ili preletanjem u neke druge stranke tu blanko ostavku mogao da aktivira i da toj osobi oduzme poslanički ili odbornički mandat. 

 

 

Ovaj mehanizam je čuvao političke partije na uštrb slobode izabranih poslanika i odbornika. Možda i najbolji primer kako funkcionišu blanko ostavke u kontra smeru jeste ocepljenje Nikolića i Vučića iz SRS-a, kada su napravili novu političku organizaciju (SNS) i zadržali mandate zato što su blanko ostavke bile kod predsednika (u ovom slučaju zamenika) stranke. 

Ipak, da se vratimo na formalno pravno definisanje ove teme. Ustav Republike Srbije iz 2006. godine je definisao: “Narodni poslanik je slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika.“ Ova definicija je bila u skladu sa prethodnom praksom blanko ostavki. Nakon mnogobrojnih primera aktiviranja blanko ostavki, ali i pomenutog slučaja radikala i naprednjaka iz 2008/2009. godine, Ustavni sud je 2010. godine doneo odluku prema kojoj funkcija odbornika ili poslanika može prestati voljom njenog nosioca, ali tako da ta volja odgovara stvarnoj volji poslanika/odbornika i da bude slobodno izražena. Kako se navodi: “U situaciji kada podnosilac izborne liste samostalno odlučuje da li će i kada “aktivirati“ unapred potpisanu blanko ostavku, Sud smatra da takva ostavka ne predstavlja čin slobodne volje odbornika.“

Izmene i dopune zakona koji se bave izborom narodnih poslanika i odbornika uskladili su svoje odredbe sa ovom odlukom Ustavnog suda i formalno je ukinut mehanizam “blanko ostavki“. Ovo je trebalo da dovede do veće samostalnosti izabranih predstavnika građana, do većeg integriteta i autonomije, do jačanja unutar-partijske demokratije (smanjenja uticaja šefa i rukovodstva partije na izabrane narodne predstavnike) i da narodni poslanici i odbornici u političkom sistemu dobiju centralne pozicije. U onim tipovima političkih režima koji su makar minimalne demokratije, pitanje slobodnog u odnosu na partijski mandat ne postoji i podrazumeva se. Međutim, do čega je to dovelo u Srbiji?

 

Preletači kao trgovina mandatima

Kao posledica  ukidanja “blanko ostavki“ javio se novi biznis na političkom nebu Srbije, a to su tzv. “preletanja“, gde poslanici ili odbornici izabrani sa jedne izborne liste po dobijanju slobodnog mandata (mandata koji pripada njima, a ne partiji) odmah ili u toku mandata menjaju svoje partijske boje, često menjaju i vlast ili utiču na promene vlasti. Ovo je najviše bilo izraženo na lokalnom nivou u periodu od 2012. do 2016. godine, a posebno nakon parlamentarnih izbora 2014. godine. 

 

 

Upravo jedan ovakav primer je i Vuk Stanić, izabrani odbornik na listi NADA za Beograd (DSS i deo POKS-a) na lokalnim izborima u Beogradu 2022. godine. Osvojio je mandat na ovoj izbornoj listi, odmah se na konstitutivnoj sednici odvojio iz partije i liste na kojoj je bio izabran i postao samostalni odbornik koji je glasao za izbor predsednika skupštine grada, a kasnije i za izbor gradonačelnika. 

Kao što sam naveo, SNS i SPS su svakako imali većinu sa 56 odbornika, ali da je situacija bila egal – da je bilo 55–55 u broju mandata između vlasti i opozicije, ovaj odbornik je s obzirom na slobodan mandat mogao da direktno utiče na formiranje većine u gradskoj skupštini i to svakako ne u skladu sa interesima partije na čijoj je listi izabran, a siguran sam ni u skladu sa željama birača koji su tu izbornu listu podržali.

 

U čemu je u stvari problem?

Iako smatram da bi (naravno) izabrani odbornici i poslanici trebalo da imaju slobodan mandat, s obzirom na način kandidovanja i način izbora poslanika i odbornika postavljam pitanje koliko je to pravedno i na osnovu čega je mandat slobodan? 

Da li je bilo ko glasao za Vuka Stanića ili bilo kog drugog izabranog odbornika (osim za nekoliko najpoznatijih predstavnika izbornih listi)? Na čemu se bazira “sloboda“ bilo kog narodnog poslanika ili odbornika (osim predsednika partija i nekoliko najpoznatijih kandidata)? Sa kojim pravom neko ko je izabran sa bilo koje izborne liste, na osnovu glasova za tu izbornu listu ima pravo da smatra da je mandat njegov i da ga je on osvojio na izborima? Koje birače bilo koji poslanik ili odbornik predstavlja? Ko mu daje legitimitet? Ko je glasao za njega i ko mu je dao mandat?

Podrži Talas donacijom

Ili je suštinski izabran zato što je bio na izbornoj listi određene stranke/koalicije za koju su glasali birači? A birači su glasali ili za samu stranku ili za njenog lidera, a ne za ko zna kog po redu odbornika na toj listi. Možda su za njega glasali prijatelji, kumovi i rođaci, ali to svakako ne bi bilo dovoljno za mandat. Mandat svakog od izabranih poslanika i odbornika je osvojen isključivo zato što ih je politička partija stavila na prolazno mesto na toj izbornoj listi. 

Sa kojim pravom onda izabrani odbornik sa npr. konzervativne izborne liste, deklarisano opozicione može odmah posle izbora da se priključi npr. vladajućoj većini socijaldemokratske ili liberalne orijentacije? Da li je iko ko je glasao za tu izbornu listu preko koje je osvojio mandat – glasao za to? Odakle onda legitimitet da neko tvrdi da je mandat njegov i da može slobodno da izražava volju birača? Kojih birača?

 

I šta sa tim?

Ovo su samo neka od otvorenih pitanja. Za samostalnost izabranih narodnih predstavnika na bilo kom nivou od ključne važnosti je da imaju slobodan mandat. Ali sa kojim pravom neko može imati slobodan mandat kada niko nije glasao za njega, već je glasao za partiju odnosno izbornu listu? Sa kojim pravom taj neko barata svojim mandatom i pod izgovorom slobodnog mandata sutra odmah izneveri sve one koji su za njega glasali? 

Neophodne su nam hitne izmene izbornog zakona koji će da personalizuje izbor odbornika i da stvori vezu između birača i poslanika/odbornika. Jer ne zna se šta je gore – slobodan mandat narodnog predstavnika kojeg niko nije direktno birao ili mehanizam “blanko ostavki“ koji narodnog predstavnika smešta u džep predsednika partije. 

 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *