Novinarka dnevnog lista "Danas"

Društvo,Vruće teme |
July 1, 2022
Vreme čitanja: 7 minuta

Foto:UnSplash

Ne, u Sjedinjenim Američkim Državama nije (još uvek) potpuno zabranjen abortus kao što su neki protumačili površno prateći dešavanja. Ali načinjen je opasan korak u tom pravcu koji nas ponovo vraća na debate i bitke koje smo mislile da smo izborile. 

Dakle, Vrhovni sud SAD preinačio je 50 godina staru presudu u slučaju “Roe v. Wade“ na osnovu koje je legalizovan abortus širom SAD. Vrhovni sud je ovime “samo“ dao novo tumačenje – da Ustav SAD “ne daje pravo na abortus”, čime se dalje pitanje prekida trudnoće, u svim okolnostima, vraća na odlučivanje, kako Sud kaže “narodu i njihovim izabranim predstavnicima”. Odnosno svaka od 50 saveznih država pojedinačno će odlučivati za sebe kako će tretirati ovo pitanje, da li će zakonom biti dozvoljene prakse koje su bile na snazi do sada. 

 

 

Prema sadašnjim procenama, manje od polovine, tačnije 22 od 50 saveznih država imaju važeće zakonodavstvo koje štiti pravo na abortus u svim slučajevima i pretpostavlja se da u njima neće dolaziti do značajnijih promena. Ostalih 28 država ili već imaju na snazi potpune zabrane abortusa ili imaju pripremljene zakone kojima će se ove zabrane uvesti za razlitičite slučajeve. 

Dakle, za njih ovo nije pitanje od juče, neke od ovih država već duže se spremaju, već duže lobiraju za to da se abortus kao pravo ospori. I sada su dobile svoj momentum. 

Svako ko posmatra ova dešavanja, bez obzira na kojoj je strani rasprave, može se složiti da je ponovo otvoren, globalno veliki, prostor za debatu između “pro-life“ i “pro-choice“ stanovišta. Prvi to dočekuju sa oduševljenjem, drugi sa strahom. 

Oni koji su se (iz)borili za pravo na izbor, reći će i da su ovo potpuno retrogradne tendencije, da se vraćamo decenijama (u konkretnom slučaju oko pet decenija) unazad, i zapitaće se – a šta sada možemo novo da kažemo na datu temu? Nismo li već sve “pro-life“ argumente oborili? 

 

Argument br. 1 – kolektivni interes

Prvo pitanje koje se postavlja na strani “pro-choice“ opcije jeste zašto se ovo sada dešava? Zašto neko želi da oduzme slobode oko kojih smo (nekako) uspeli da se dogovorimo i koje su, kako god to posmatrali, pitanje individue – i njenog prava na odlučivanje o svom životu, i eventualno još jednom životu ako bi se i uvažio deo argumentacije “pro-life“ stanovišta, ali nikako o pitanjima kolektiviteta. 

Zar nije pitanje planiranja porodice i rađanja nešto što se tiče prvenstveno žene, eventualno njenog partnera, pa i partnerke, a ne društva, zajednice, države, crkve. Jer ipak ne živimo u svetu gde “celo selo“ odgaja dete. Ako se rodi, ono je konačno obaveza i samo svojih roditelja. 

 

 

Oni koji se protive ovakvom gledištu zagovaraće čak stav da uz zabranu abortusa, žena odnosno roditelji, i dalje može da se , kada donese dete na svet, odrekne tih obaveza, da ga na usvajanje i ono onda postaje obaveza države. 

Kada ih pitate – a šta će onda država da radi sa svom tom, izvinite ali, neželjenom decom – nastavak rasprave gubi na snazi. Gubi i bez pominjanja svih onih zdravstveno problematčnih slučajeva koje je ovde izlišno i pominjati.

 

Argument br. 2 – autonomija fetusa 

Uz prethodno pomenute “debatere“ će stati oni koji sada iznose “zanimljive“ tvrdnje da fetus zapravo i nije deo tela majke – jer on zapravo ima svoje ovojnice, nego eto samo devet meseci obitava u telu žene, hrani se svime što ona jede, može da joj napravi zdravstvene probleme, može i da je ubije nakon tih devet meseci, ali fetus je individua. I on ima svoja prava. 

 

Nije najjasnije iz njihove argumentacije kako onda posmatraju embrion i da li u embrionalnoj fazi (do osme nedelje razvića) podržavaju pravo žene da odlučuje ili kako gledaju na još raniji status zigota i njegova prava (odnosno šta misle o upotrebi “pilula za dan posle“) s ozbirom da i među prolajferima postoje različiti stupnjevi razvoja i zagovaranja rešanja koja (ne)prihvataju. 

Ipak, bojim se da bi svako dalje uplitanje u debatu sa ovim kompleksnijim nijansama i pitanjima – za zagovornike ove teorije bila izgubljena bitka. 

Argumentacija o embrionu kao zasebnom organizmu zapravo se čini novim dodatkom na sve prethodne tvrdnje i rasprave o pravu na izbor. 

Podrži Talas donacijom

U slučaju da su oni koji koriste ovu argumentaciju, možda nekako i u pravu, zar ne bi bilo onda najbolje njima prepustiti sve obaveze, i pre isteka tih devet meseci – da brinu o fetusu, donesu ga na svet kako znaju i umeju, jer u krajnoj liniji, žena u čijem je telu slučajno, eto, nastao, ga i ne želi i ona je samim tim loša majka, iliti “nemajka“. 

 

Argument nad agrumentima – moral

Pitanje moralnosti najstarije je središte svih argumenata onih koji zagovaraju viđenje da se pitanje abortusa zaista vrti oko jednog potpuno ili delimično autonomnog života, individue koja ima svoja prava, ili može da ih stekne, te da zbog toga niko drugi ne treba da donosi odluke o njenom postojanju. 

To su vam oni koji kažu jednostavno “abortus je ubistvo“ i šta god vi kažete dalje, koje god specifične slučajeve navedete, oni se vraćaju na ovaj argument. Pa makar i pomenuli najradikalnije slučajeve kada zapravo embrion ili fetus, zbog različitih zdrastvenih komplikacija, može da ubije telo koje ga nosi, oni će vas nazivati nemoralnim zbog zagovaranja ubistva jednog potencijalnog života. 

Moral je njihovo najjače uporište, zato što je najneopipljivije, najmanje kodifikovan, promenljiv kroz vreme i različite društvene zajednice.  

Ako bismo i prihvatili premisu da je abortus “nemoralan“, možemo li postaviti pitanje – koje su posledice tog nemorala? Nije li onda to “ubistvo“ samo i isključivo “greh“ onoga ko ga je počinio i ukoliko on, tj. ona može živeti sa tim “grehom“, zašto joj jednostavno to ne dopustimo? 

Ko smo mi ostali – država, zakonodavac, društvo, nacija, religijska zajednica – da brinemo o duši i gresima onoga ko takav čin i odluku preuzima na sebe?

Neko bi ovde pokušao da kontrira tezom da u tom slučaju treba da pustimo da se sva ubistva – i prekidi života – dešavaju, kad već abortus prepuštamo savesti pojedinca. 

Ali u tom slučaju vraćamo se na raspravu o tome šta je život a šta “potencijalni“ život. 

I dolazimo do rasprave o životu koji je sposoban da izrazi svoju volju – kao što žena izražava da li želi ili ne želi da rodi dete, ili kao što bilo koja jedinka izražava da li želi ili ne želi da živi. 

Naš odgovor je lak – ne može se isto tretirati oduzimanje života koji je već faktički postojao, koji je svoju autonomnu egzistenciju i individuu ostvario u zajednici i koji je imao mogućnost da izrazi svoju volju, kao onaj koji je isključivo skup ćelija u nečijem telu. 

E tu ćemo se vratiti na početak rasprave o tome da li je zigot, embrion ili fetus autonoman ili kada to postaje. Za to nauka već ima odgovore ali neki ne žele da ih čuju. 

 

Šta nedostaje u raspravi o abortusu?

 

Spirala borbe za pravo na izbor

Ovakva rasprava čini se kao “začarani“ krug uzavrlih strasti i stavova a ne činjenica i u njoj nema ama baš ništa novo da se čuje, iznese, i ponudi rešenje i izlaz iz tog kruga. 

Taj krug je ipak, kada ga posmatramo istorijski, spirala koja je imala neku izlaznu putanju – od rasprava, do osvajanja nekih prava, liberalizacije, uz napredak nauke i činjenica koje nam mogu olakšati rasuđivanje, do povremenog vraćanja na stare probleme i neopiljiva pitanja – moralnosti, autonomije, kolekitiviteta. 

Dakle, imamo red zabrana, pa red protesta, javnih rasprava, debata, demokratije – izbora i izglasavanja odluka u parlamentima i kongresima, pa red poništavanja tih odluka i nekih starih, nekih novih argumenata bez uporišta a sa mnogo emocija. 

Sada smo nažalost u nekom silaznom delu spirale. To ipak ne znači da je sve izgubljeno. 

 

Šta sada može da se uradi? 

Kao što se već održavaju i najavljuju masovni i radikalni protesti širom Amerike zbog mogućnosti da pojedinačne države menjaju svoje regulative i poglede na abortus, tako je moguće razmišljati o ovim i drugim vidovima organizovanja za odbranu prava na izbor. 

Prava na izbor – jer ovde nije pitanje samo da li ćemo odbraniti pravo na nužne procedure pobačaja u medicinski opravdanim slučajevima ili slučajevima silovanja i sličnih teških okolnosti začetka, ovde je pitanje da li žena može da raspolaže svojim telom, uvek, svuda, u svim okolnostima, bez preispitivanja i uslovaljavanja. Odnosno da li ima izbor i pravo da odlučuje kada želi ili ne želi da postane majka. To je glavno pitanje. 

Za ove prve “izuzetne“ slučajeve verujem da će se građanke i građani SAD, kao i drugih država u svetu – izboriti, ali za one druge koji su čisto pitanje želja i planova za život, sopstveni ili neki novi, bojim se da će morati više da se debatuje. 

Za takve vrste debata trebalo bi da posluže institucije u kojima se predstavnici građana dogovaraju o zakonima i praksama koje služe na dobrobit građana. To postaje pitanje čiste demokratije. Ne one u kojoj većina donosi odluku, već one u kojoj svaki glas može i mora da se čuje. A glasovi žena moraju dobiti megafon u tom procesu. I možemo pretpostaviti da će ti glasovi da se čuju i u onim drugim zemljama, u kojima nemaju većinu, da će se na njih ugledati, da će se na njih pozivati svi koji žele ista i veća prava na izbor. 

Nažalost, možemo pretpostaviti i da će u nekim zemljama (bilo saveznim državama SAD bilo drugim širom sveta) ostati na snazi zabrane, a da će građani i građanke koji žele ove zabrane da zaobiđu odlaziti u one druge liberalnije. Ne samo da žive, već na primer, kako se već govori širom SAD, da će odlaziti da obave abortus u onim državama u kojima je to legalno, što će opet biti jasan pokazatelj da se ničija volja i pravo na izbor ne može apsolutno ograničiti već samo otežati u ostvarenju. Na još veću žalost, možemo da zamislimo i situaciju obavljanja nelegalnih abortusa i sve štetne posledice koje to sa sobom nosi. 

 

Ako glasovi koji zagovaraju izbor budu dovoljno jaki i ubedljivi, razmere tih posledica mogu se lako sprečiti – ostavljanjem izbora za sve. 

 

Stavovi izneti u ovom tekstu su lični stav autorke i ne predstavljaju stavove dnevnog lista Danas. 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autorke, a ne stavove uredništva Talasa.