Foto: Canva
Iza nas je još jedna dramatična epizoda iz hronike nesrećne srpske neutralnosti. Planiranu posetu ruskog popečitelja inostranih dela Lavrova Beogradu sprečili su, ako verujete navodima u štampi, ni manje ni više Bugari koji su zabranili ministarski prelet.
Ovakav razvoj događaja bacio je srpsku javnost u stanje delirijuma. Većinska Srbija proklinjala je tradicionalne zabadače kame u naša leđa, dok je manjinska zahvaljivala susedima na spasenoj časti Srbije. Karikaturalne reakcije na stranu, istina je da Bugari nisu doneli ad hoc odluku da zabrane Rusima prelet, već da je njihovo nebo, usled sankcija EU, već mesecima svakako zatvoreno za ruske avione i da su to znale i Tute i Lavrov, pa čak i ptičice, samo Srbima niko nije rekao ili nisu želeli da čuju kao deo zvanične politike zatvaranja očiju i pretvaranja da smo mrtvi.
Stoga je lako zaključiti da Lavrov verovatno i nije imao nameru da dođe i da je sve od samog početka bio ruski propagandni manevar namenjen domaćoj upotrebi dokazivanja zlih namera Zapada spram Rusije, pri čemu je on i Zapadu dobro došao kao prilika za demonstriranje vlastite nepokolebljivosti. Ova farsična situacija poslužila je i srpskom predsedniku koji je opet narodu mogao da se prikaže kao nemoćan i nevin pred alama svetske politike, te da su stvari apsolutno van naše kontrole, da mi tu ništa ne možemo, itd. Nije državnički ali je dobar advertajzing.
Umesto molbe Rusima da se (samo)poziv Lavrova u nevreme otkaže, pa čak i javnog negodovanja što će braća valjda razumeti jer nam ta poseta nikako nije u interesu (Zorana Mihajlović je doduše nešto izustila o tome), Srbija je odabrala liniju manjeg otpora ćutanja i trpnje, šibana vetrovima.
To je ona pozicija pasivnog kukavičluka o kojoj sam pisao u prethodnom tekstu, čiji je metod da se ništa ne uradi kako bi se svaka negativna posledica mogla pripisati, obično zlonamernom dejstvu spoljnih činilaca. Takva objašnjenja provereno dobro prolaze u našoj javnosti. Ljudi su naučeni da veruju da je sve što im se dešava, a uglavnom je loše, posledica spoljnog mešanja, nikada vlastite ili neodgovornosti naših vođa i zašto bi bilo koja vlast čija je krivica unapred isključena išta tu dirala, što reče Čola.
Teško je ljude drznuti iz ovog letargičnog stanja koje je decenijama unazad ohrabrivano sa političkog vrha. Potrebni su debeli razlozi i otuda ne bi trebalo da čudi što, u vezi sa pritiscima na Srbiju da se odredi prema ratu na Istoku Evrope eufemistički rečeno, celu vertikalu srpskog društva najviše muči pitanje šta bi Srbija dobila izborom? Drugim rečima, umesto da znamo šta je naš stav jer imamo nekakvo strateško opredeljenje, mi se pitamo šta nam nudi Zapad, a šta Rusi i ko je spreman više da nam plati. Pri čemu tu imaginarnu ponudu treba shvatiti kao materijalne koristi i precizno određene datume koji bi našem veličanstvu bili servirani na tacni. Do tog trenutka, Srbija u svetu koji je okružuje, a koji na ovakav naš stav gleda prezrivo, ostaje samo fizički prisutna.
Problem ovog, suštinski profiterskog razmišljanja je višestruk. Za početak, mislim da je on zasnovan na pogrešnom utisku važnosti Srbije kao zemlje na raskršću interesa oko koje se svi otimaju i koja može sebi da priušti luksuz pogodbe i izbora najlepšeg đuvegije. Dolazak Lavrova i Šolca, te izjave evropskih zvaničnika i američkog ambasadora neretko upućuju na zaključak da je predstavnicima dotičnih sila mnogo stalo da ih Srbija podrži. Oni bi naravno takvo šta voleli, zato nas i obilaze i bio bi to za njih zgodan spoljnopolitički plus ali Srbija nije ni izbliza centralna tema, niti objekat duboke čežnje velikih sila iako iz naše perspektive to ume tako da izgleda.
Primera radi, u stranim medijima o nama se ne piše intenzivno, niti se mnogo vodi računa o tome šta misli predsednik Srbije, javnost, analitičari, itd. Pomenu nas tu i tamo, vrlo često samo uzgredno, nekada se nešto konkretno i napiše kao sad oko Lavrova ali Srbija nikada nije u samoj žiži interesovanja. Čak je i sve strožiji stav Evropske unije po pitanju sankcija i Kosova, u uslovima smanjene podrške evropskim integracijama u našoj zemlji, samo još jedan signal da je mnogima u Uniji prilično svejedno hoće li Srbija postati član ili ne, da polako gube strpljenje za igrice Beograda i da su sve bliže tome da nas oteraju dođavola. Može im se jer će oni bez nas preteći, a suprotno je već diskutabilno. Samo da rata ne bude, a ti Srbine jedi pomije.
Iz lažne slike o veličini proizilazi i uverenje da su velike zverke dužne da nam nešto ponude kako bi se mi opredelili, tj. da nas namame famoznom šargarepom. Na našu veliku žalost, to se neće desiti. Razlog je vrlo praktičan. Da se ne razbacujemo ciframa, recimo romantičarski to da je Golubačka tvrđava u zadnje dve godine jedno od mesta gde naši građani najviše vole da se šepure pred objektivom kamere, a obnovljena je u potpunosti sredstvima EU. Navodim ovo kao upečatljiv primer jer tušta je i tma škola, bolnica, kuća i ostalih objekata koji su obnovljeni ili izgrađeni pomoću sredstava EU. Plave table na kojima to piše su svuda okolo, dovoljno su velike da izbiju oči i ne vidi ih samo ko neće.
Očekivati od Evropljana još, pored dosadašnje pomoći iz pretpristupnih fondova, je traženje hleba preko pogače koje nam čak ni razmetljiva EU neće dati ali nam zato može oduzeti ono na šta smo već toliko navikli da i ne primećujemo, a milijarde su u pitanju. Od Rusa se pak ničemu ne treba nadati, njihov teški dinar mi do sada nismo videli, sa izuzetkom donacija oružja što je vrlo indikativno, dok je najpovoljniji gas u Evropi do sada bio samo mit. Razumem ih i podržavam, ionako ovde sve dobijaju mufte pa zašto bi drešili kesu. Od toga vajde koliko i od ulaganja u vaterpolo.
Neminovni izbor pred našom zemljom, posmatrano strogo ekonomski, ne bi trebalo tumačiti u duhu licitacije velikih sila koje se ponudama nadmeću za naklonost Srbije, već kao težak odabir zasnovan na proceni potencijalne štete. Iz ove perspektive teško je tačno predvideti kakve će te štete biti jer ne znamo da li su i na kakve odmazde EU ili Rusija spremni u slučaju srpskog opredeljenja za jednu od strana ali to je već zadatak države da dokona. Ipak, kao privreda tesno vezana uz EU što pokazuju relevantni podaci poput onog da tamo izvozimo oko 2/3 robe proizvedene u Srbiji ili da iz EU dolazi čak 70% stranih direktnih investicija u vidu famoznih fabrika koje predsednik Vučić revnosno otvara i u kojima radi više stotina hiljada ljudi koji hrane još toliko članova svojih porodica, jasno je da bi razvod od EU ovu zemlju ekonomski obogaljio. Ne bi ni razlaz sa Rusima bio bezbolan ali bi se pare za gas nekako našle.
Naravno, odgovor jednih ili drugih ne bi morao nužno biti radikalan i voditi potpunom raskidu i uzvratnim sankcijama. Mišljenja sam da verovatno i ne bi, makar u početku. Rusi na kraju krajeva i dalje prodaju gas Evropljanima, a ovi ga kupuju pa ne vidim ni zašto bi Srbija zbog toga imala besane noći.
Međutim, u nekoj daljoj perspektivi posledice bi bivale sve teže jer kriza u odnosima Zapada i Rusije neće biti skoro rešena, a Evropa je već započela proces osamostaljenja od ruskih energenata koji će negde tokom ove decenije biti završen. Kada se to dogodi, neće biti teško zamisliti evropski embargo i potpuno zaustavljanje protoka ruskih energenata kroz teritoriju EU što bi za nas u totalnom okruženju bio game over koji bi politiku oslanjanja na Rusiju iz “energetskih razloga” učinio promašenom i nemogućom.
Srbija je više od dvadeset godina bila strateški opredeljena za evropske integracije, shodno tome se politički ponašala i s tim u vidu svoju je privredu vezala uz Evropu pa bi nagli rikverc te strategije u okolnostima sankcija i kontinentalnog proksi rata bio verovatno najgori mogući tajming za takvu odluku čije očekivane posledice se kreću od crnih ka crnjim. Bio bi to gubitak poslednje dve decenije razvoja u našoj zemlji koji je bio takav kakav je bio ali je ipak doveo do toga da na ono što se dešavalo pre 2001. godine gledamo kao na zlu uspomenu.
Toliko o ekonomiji i kontroli štete. Sigurno je da i Rusija može vrlo da nam naškodi povećanjem cene gasa ili zabranom uvoza srpskih poljoprivrednih proizvoda ali mimo tih problema koje nije nemoguće rešiti, ona nema potencijal da nam nanese tako dalekosežnu štetu kao Evropa. Verujem da će se čitalac ovde dosetiti Kosova i ruskog glasa u UN-u kao ultimativnog političkog argumenta, ako već nije ali mislim da je očekivanje ruskog priznanja Kosova iz osvete naivno.
Uprkos mnogim Putinovim brljotinama u zadnje vreme, Rusija ipak ne vodi istu reaktivnu spoljnu politiku kao Srbija i njeno nepriznavanje Kosova deo je dugoročne političke računice, a ne usluga koju čine Srbima iz ljubavi i koju će povući jer smo im slomili srce. Drugim rečima, sve i da Srbija prizna Kosovo, uopšte nije izvesno da bi to automatski učinila i Rusija, što verovatno važi za još neke države poput Španije koje Kosovo ne priznaju zbog sebe, a ne zbog nas. Ne treba zaboraviti ni to da glede Kosova, Srbija uživa podršku Kine koja je istorijski, kudikamo bila pouzdanija od ruske, pa sve i da Putin odluči da se ponaša kao povređena tinejdžerka, imamo još jedan veto u rukavu.
Dotaknimo se i moralne argumentacije za kraj jer se ona vrlo lako i cinično prenebregava u hladnim cost-benefit analizama toga šta je Srbiji činiti. Odricanje važnosti moralnih razloga zašto bi Srbija trebalo da uradi jedno ili drugo i strogi fokus na ekonomske koristi i štete pogrešan je pristup utoliko jer pokazuje da je naša zemlja u raskoraku sa vlastitom spoljnopolitičkom strategijom. Niko Vučića nije vukao za uši da bude Evropejac, što je pozicija koja zahteva usvajanje mnogih etičkih stavova i da evrointegracije postavi kao spoljnopolitički prioritet Srbije ali ako je to već učinio i na takvoj političkoj platformi dobio glasove (i stranu podršku) onda on nema prostora za relativizaciju moralne dimenzije izbora koji je pred nama.
Pravoslavni Grci nisu ništa manji rusofili od Srba i tamošnja podrška Putinu je na visokom nivou pa je Grčka opet, ne samo uvela sankcije Rusiji već i snabdeva Ukrajinu naoružanjem zajedno sa još nekim članicama NATO-a i niko se oko toga mnogo ne potresa. A setimo se da su Grci te iste saveznike odbili da slede 1999. godine, nas radi, na vrhuncu Pax Americane! Ergo, neki moralni principi postoje i u međunarodnoj politici i Srbija bi morala i do njih da drži ako ovo isticanje zastava EU pred Vučićem još uvek ima ikakvog smisla, što je sve neizvesnije. Ako nema onda dobro. Kome nije do morala neka ide u Evroazijsku uniju.
U kratkim crtama, Srbija se ne treba nadati izravnom pozitivnom saldu u vidu nečega što bi joj Rusi ili Evropljani dali kao nagradu za njenu naklonost jer u celom ovom, još uvek evropskom karambolu niko neće izaći kao dobitnik, pa ni mi. Potrebno je napraviti procenu koristi koje u odnosima sa suprotstavljenim stranama već uživamo i štete koje bi distanciranje od njih moglo prouzrokovati, te delovati na osnovu dobijenih rezultata.
Pri tome, to što činimo treba biti u saglasju sa onim što je naša deklarisana i nedvosmislena spoljnopolitička strategija, tj. cilj koji smo sebi postavili jer tumaranje bez cilja poput guske u magli vodi samo u neprijatna iznenađenja. U najkraćem, Srbija bi već jednom trebalo da počne da se ponaša kao država.