Foto:UnSplash
U SAD-u već neko vreme postoji problem s snabdevanjem bebi formule: roditelji su često prinuđeni da obilaze prodavnice po celom gradu ne bi li je pronašli, a onda kada je konačno pronađu pokupuju koliko mogu, što onda problem nestašice čini još akutnijim.
Ovde u pitanju nije nestašica neke kašice koju roditelji mogu sami da naprave od svežih sastojaka, već bebi formula služi za dohranu odojčadi, dakle nešto što se ne može zameniti. U naročito lošoj situaciji su one porodice gde majka iz bilo kog razloga ne može da proizvede dovoljno mleka za odojče. Zato je i toliko važno da sva deca kojoj je potrebna imaju i pristup bebi formuli. Ali nje trenutno jednostavno nema dovoljno. Šta se desilo?
Sve je počelo u februaru povlačenjem sa tržišta tri najkorišćenijih marki bebi formule iz fabrike u Mičigenu, usled potencijalne kontaminacije ovih proizvoda bakterijama. Nakon toga je ova fabrika u gradu Abot čak i zatvorena na nekoliko nedelja da bi prošla kroz strogu kontrolu i nadzor federalne državne agencije za bezbednost hrane (Food and Drugs Agency, FDA). Ali kako je moguće da je privremeno zatvaranje samo jedne fabrike moglo da dovede do ovolike nestašice? Tu na scenu stupa državna administracija.
Kada je opravdano da država uskoči na tržište?
Jedan od standardnih motiva današnjice jeste da tržište nije nepogrešivo i da često dolazi do tržišnih grešaka. U takvim retkim slučajevima država ne samo da ima pravo nego i obavezu da uskoči i da tako reši problem. Ovo stanovište nije nešto što se nalazi u levičarskoj literaturi, već postoji u svim standardnim udžbenicima ekonomije, samo što se tamo spominju malo stručniji izrazi kao što su ’’maksimizacija društvenog blagostanja’’.
Stoga većina ekonomista uopšte nisu tržišni fundamentalisti, čak naprotiv – značajan deo ekonomista boluje od ’’kletve znanja’’ jer im ovakve ideje odgovaraju. Ko će biti stručnjaci koji će da odlučuju o tim ekonomskim i socijalnim politikama, ako ne baš oni kao akademski ekonomisti?
Realnost je mnogo komplikovanija od ovog crno-belog narativa u kome je tržište loše a državna intervencija dobra. Postoji niz slučajeva u kojima državna intervencija postojeći problem pogorša umesto da ga reši, ili ga napravi tamo gde ga ranije nije ni bilo. Jedan akutni primer toga je nedostatak hrane za decu u SAD.
Više problema nego koristi od državne regulacije
Ovo je knjiški problem pada domaće proizvodnje koja se ne može brzo oporaviti, za šta postoji jedno relativno prosto rešenje: uvoz ovog proizvoda iz inostranstva. Ali tu na scenu stupaju FDA pravila koja uvoz praktično onemogućavaju.
U SAD-u je bebi formula jedna od najrigoroznije regulisanih proizvoda. To možda ima smisla imajući u vidu da je namenjena bebama i da potencijalno svaki problem može da ima i nesagledive posledice po zdravlje dece. FDA određuje tačnu vrednost nutritijenata i vitamina u formulama, kao i način njihove proizvodnje i distribucije, pa čak i izgled pakovanja.
Ovo ide toliko daleko da je zabranjeno (i kažnjivo) kupovati bebi formule koje nemaju odobrenje FDA, čak iako su potpuno neškodljive i već odobrene za korišćenje u drugim razvijenim zemljama. U SAD-u se zato ’’na crno’’ kupuje bebi formula iz Evrope, prvenstveno Irske i Nemačke, jer postoji percepcija da su ovi proizvodi kvalitetniji od američkih ili zato što postoji diferencija proizvoda koja ne postoji u SAD-u, kao što je to da se formula pravi od kozjeg mleka ili od mleka krava na slobodnoj ispaši. Da ovo nije nešto što se tek tako toleriše jeste i slučaj hapšenja trgovaca u Filadelfiji u aprilu prošle godine koji su imali za prodaju 588 kutija hrane za decu, što teško da je neki veliki krijumčarski lanac.
Ako verujete u tvrdnje FDA da je sve ovo samo zbog brige za dečijim zdravljem, ostaje nejasno zašto u tom slučaju nisu izuzeti proizvodi koji su odobreni u drugim država koje imaju ista ili čak stroža pravila o bezbednosti hrane za decu, kao što je upravo pomenuta Nemačka ili druge zemlje EU.
Zapravo, mogli bi da tvrdimo da je evropska bebi formula zdravija od američke, jer iako dolazi do značajnog preklapanja o zahtevanim sastojcima bebi formule, u EU se zahteva da formula sadrži omega 3 masne kiseline što se u SAD-u ne zahteva. Usled toga američke formule ne mogu da prođu evropsku regulativu, pa bi trebalo da znači da su evropski ekvivalenti ovog proizvoda višeg kvaliteta. Trenutno jedina marka formule iz SAD-a koja bi mogla da prođe EU standarde jeste Bobbie. Jedna nedavna medicinska studija je upravo poredila američke i evropske formule, i pokazala da nema nekih odstupanja između njih.
To da je razlog za ovakva pravila protekcionistička politika, a ne nekakva briga za dečijim zdravljem, govori nam činjenica da SAD istovremeno imaju i visoku carinu od čak 17,5% na uvoz bebi formule (one koja uspe nekako da se provuče kroz FDA standarde).
Stoga više izgleda da su ovakvi pravilnici napravljeni da bi zaštitili domaće proizvođače garantujući im prodaju i profit, a na uštrb porodica sa malom decom. Trampova administracija je u svom ratu sa Kinom stvar još pogoršala pošto je prilikom novih pregovora oko trgovinskog sporazuma NAFTA sa Kanadom i Meksikom (sada se taj sporazum zove USCMA) tražila (a i dobila) kvote za izvoz bebi formule iz Kanade.
Drugim rečima, pored plaćanja same carine, Amerikancima je onemogućeno da uopšte uvezu bebi formulu iz Kanade iznad postavljenog limita. Cilj ove mere bilo je da se u okviru trgovinskog rata Kinezima uništi velika investicija u novu fabriku bebi formule koja bi koristila jeftino obrano kanadsko mleko, jer se kanadska mlečna industrija bazira na proizvodnji putera i sireva usled čega im ostaje dosta obranog mleka.
Socijalna politika i osifikacija tržišta
Socijalna politika je dovela do oligopolizacije tržišta – program kojima se daju bonovi za bebi formulu (Special Supplemental Nutrition Program for Women, Infants and Children) porodicama sa ispodprosečnim primanjima učinio je da najveći pojedinačni kupac bebi formule bude Ministarstvo poljoprivrede SAD-a koje kupuje gotovo polovinu celokupne količine bebi formule u toj zemlji.
Kompanije koje uspeju da na javnom nadmetanju upadnu u ovaj program (naravno, nudeći najmanju cenu za zahtevane količine) iz toga mogu da izvuku veliku korist, čak i ako ne zarade ništa na samoj prodaji federalnim vlastima.
Porodice nikada ne dobiju tačno onoliko bonova koliko im treba, pa će uvek dokupiti neku dodatnu količinu formule i naravno da će se odlučiti za onu na koju im se dete već naviklo. Naravno, ako ne uspete da se ubacite u ovaj državni program, čekaju vas teški dani. Zato u SAD-u trenutno samo četiri proizvođača ovog proizvoda drže gotovo celokupno tržište: to su već pomenuti Abot (Abbot), Mid Džonsom (Mead Johnson), Nestle i Perigo (Perrigo).
Ovakva koncentracija tržišta znači da su male mogućnosti da se na kratak rok poveća količina formule jer kompanije imaju već popunjene proizvodne kapacitete i nema podsticaja da se pojave novi takmaci na tržištu – ovo je kapitalno intenzivna delatnost i na kratak rok ne mogu da zarade dovoljno da bi opravdali investicije u opremu, a već za par meseci će se stanje vratiti u normalu.
Propao argument sigurnosti snabdevanja
Jedan od omiljenih argumenata svih protekcionista jeste da neki ’’strateški’’ proizvod moramo da proizvodimo mi sami kod kuće, umesto da ga uvozimo, jer time dobijamo sigurnost snabdevanja. Ako dođe do nekog eksternog šoka – na primer rata u Ukrajini, dobro je da imamo domaću proizvodnju žitarica jer nećemo zavisiti od nesigurnog uvoza iz ratom zahvaćenog područja pa ćemo barem imati hrane.
Ali u slučaju bebi formule u SAD-u vidimo da problem može da leži upravo u prevelikom oslanjanju na domaću proizvodnju, jer to jeste eliminisalo rizik od pojave inostranih ali je istovremeno osnažilo efekat u slučaju pojave domaćih šokova. Stoga je pojava domaćeg šoka u vidu izbacivanja iz stroja jedne fabrike na samo nekoliko nedelja izazvala tako teške posledice.
Kada se sve sabere i oduzme, državna intervencija u socijalnoj sferi kreirala je osifikovano tržište proizvodnje bebi formule u kome dominira nekoliko proizvođača i gde nema interesa za pojavom novih usled visoko postavljenih (i skupih) proizvodnih standarda; a regulacija je praktično onemogućila uvoz formule iz inostranstva kada se javila njena nestašica, na šta se nadovezala i visoka carina, što je onemogućilo da se problem izbegne interventnim uvozom.
Izbacivanjem jedne velike fabrike iz proizvodnje bi svakako došlo do poremećaja u snabdevanju, ali je državna intervencija učinila da ovaj problem bude mnogo veći nego što bi to u njenom odsustvu bio. A sve je započelo dobrim namerama – zaštitom domaćeg tržišta, povećanjem sigurnosti snabdevanja, i brigom za zdravlje odojčadi. Ili je tako bilo barem deklarativno.