Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: UnSplash

Ovaj tekst prvi je deo serijala tekstova “Srbija i Evro”.

Početkom juna Evropska centralna banka je objavila da je Hrvatska ispunila uslove za uvođenje evra. Ulaskom u evrozonu od sledeće godine, Hrvatska će postati njena dvadeseta članica.

Još jedna susedna zemlja, Bugarska, ima nameru da takođe što je pre moguće uvede evro umesto leva, što će se desiti najverovatnije 2024. 

 

 

Pored njih, evro se u našem najbližem okruženju koristi još i u Crnoj Gori i na Kosovu, dok Bosna i Hercegovina kao i Bugarska imaju neopoziv fiksni devizni kurs prema evru. Time se postavlja pitanje: a gde je u ovim procesima Srbija? Tom pitanju pokušaću da dam odgovor kroz nekoliko narednih tekstova. U ovom uvodnom tekstu dajem pregled toga šta su monetarne unije i zašto nastaju.

 

Šta je monetarna unija?

Monetarna unija jeste situacija u kojoj više država kao zakonsko sredstvo plaćanja koristi istu, zajedničku valutu. Pitanje monetarnih unija postale je važno tek sa pojavom pojma zakonskog sredstva plaćanja (legal tender) koji je po prvi put u istoriji uveo Aleksandar Makedonski, koji je  zahtevao da se za obavljanje plaćanja na teritoriji njegove zemlje koristi isključivo novac iz njegovih kovnica, a ne i druge valute koje su do tada bile u opticaju. 

Ova ideja se ponovo primila u srednjem veku, iako je novac bio kovan od plemenitih metala (zlata i srebra) pa je vrednost novca bila određivana u odnosu na njegovu težinu kao i čistotu, jer su vladari bili vlasnici kovnica novca ili su za određeni prihod davali drugim posrednicima monopol na izradu novca, pa je institut zakonskog sredstva plaćanja bio način da se prikupi novac za vladara bez podizanja poreza. 

 

 

Sa pojavom papirnog novca i frakcionog bankarstva – u kome su banke puštale papirne novčanice u opticaju u odnosu na položene depozite u plemenitim metalima – ovaj institut dobija na značaju jer banke često puštaju više novčanica nego što imaju stvarnih depozita, računajući da neće baš svi u isto vreme poželeti da zamene novčanice za zlato, pa su zato česte bankarske krize, i državne institucije davanjem monopola nekoj banci na izdavanje novca želeli da eksplicitno kažu da ta banka nikada neće bankrotirati tj. da će uvek imati dovoljno zlata da zameni sve sopstvene novčanice. 

U takvom sistemu zlatnog standarda javlja se prva moderna monetarna unija – nekoliko zemalja odlučuje  da kuje svoj zlatni i srebrni novac na taj način da on ima istovetnu gramažu i finoću metala, pa bi njihove kovanice bile međusobno zamenljive bez ikakvih razmišljanja o deviznim kursevima. 

Tako je 1865. nastala Latinska monetarna unija, koju su činile Francuska, Italija, Belgija i Švajcarska. Uskoro su i druge zemlje počele da koriste isti kovnički sistem, pa su njihove valute bile ekvivalentne franku i liri – Peru, Venecuela, Kolumbija, ali i Srbija, Bugarska, Grčka i Rumunija, pa čak i autonomna Finska u okviru Ruskog carstva. Ukidanjem zlatnog standardna nakon Prvog svetskog rata usled ogromnog deficitarnog finansiranja ratnih troškova nestala je i ova prva monetarna unija 1927.

 

Vrste monetarnih unija

Monetarne unije mogu biti: neformalne, formalne i formalne sa zajedničkim politikama. Neformalna monetarna unije je unilateralno korišćenje valute neke druge zemlje – u našem regionu najpoznatiji primer je uvođenje nemačke marke i potom evra u Crnoj Gori, što je urađeno bez ikakvog sporazuma sa Evropskom centralnom bankom ili Evropskom unijom. Nešto niži oblik monetarne unije jeste dolarizacija: visok udeo strane valute u ukupnim transakcijama (uključujući i štednju i kredite) ali gde ta strana valuta nije postala zvanično sredstvo plaćanja. Za primer ovakve situacije ne moramo da idemo daleko od same Srbije, gde je udeo evra veoma veliki, toliko čak da se i veliki broj domaćih cena iskazuje u evrima umesto u dinarima. 

Formalna monetarna unija jeste kada postoji potpisani sporazum između zemalja o korišćenju zajedničke valute. Najčešće je slučaj da male zemlje koje već imaju probleme sa sopstvenom valutom, i stoga visok nivo dolarizacije, pređu na zvanično korišćenje valute svog najvećeg ekonomskog partnera. Kada iz nekog razloga ovo nije moguće, zemlje često pristupaju valutnom odboru: monetarniom režimu gde domaća centralna banka služi kao velika menjačnica i samo pušta u opticaj ili iz njega povlači onoliko domaće valute koliko uđe ili izađe inostrane valute u njen monetarni sistem, dok se kreira neopozivo fiksni devizni kurs. Ovo je slučaj u Bosni i Hercegovini, gde je konvertibilna marka bila vezana za nemačku marku a sada za evro u sistemu valutnog odbora. 

Podrži Talas donacijom

Formalna monetarna unija sa zajedničkim politikama je slučaj u kome se zemlje koje će koristi zajedničku valuta obavezuju i na zajedničke ekonomske politike, kao što je carinska unija prema trećim zemljama. U ovom slučaju najčešće se više zemalja odlučuje da zajedno izdaju novu valutu, umesto da prihvate neku već postojeću, kao što je bilo u slučaju Evropske unije i stvaranja evra.

 

Zašto se stvaraju monetarne unije?

Prvi razlog je eliminacija deviznog rizika – mogućnosti da se menja devizni kurs, što olakšava međunarodnu trgovinu i smanjuje finansijske troškove. Drugi, možda i najvažniji razlog, jeste zauzdavanje inflacije – zemlje koje su godinama uništavale poverenje u svoju valutu kreiranjem inflacije prevelikim štampanjem novca da bi se pokrili državni deficiti dovele su sebe u situaciju da niko nema poverenje u njenu valutu i buduće poteze centralne banke, pa je to poverenje lakše zadobiti prelaskom na korišćenje neke druge valute u čiju emisionu ustanovu postoji već visok stepen poverenja, umesto ga ponovo graditi iz početka. A stabilna valuta je jedan od važnih preduslova za održivi ekonomski rast.

Pored ovakvih čisto ekonomskih razloga, oni mogu biti i političke prirode. Na primer, kreiranje zapadnoafričkog ili centralnoafričkog franka nakon Drugog svetskog rata i njegovo zadržavanje i nakon nezavisnosti zemalja bivših francuskih kolonija u Africi bilo je motivisano željom da se održe već postojeće ekonomske i političke veze sa Francuskom. 

Bosna i Hercegovina je uvela valutni odbor prvenstveno usled nemogućnosti da se usled unutrašnjih političkih problema nakon građanskog rata uspostave funkcionalne monetarne institucije. Velika Britanija je zanimljiv primer jer pored britanske funte, Škotska izdaje sopstvenu valutu – škotsku funtu, koja je takođe sredstvo plaćanja na celokupnoj teritoriji Britanije i koja je neopozivo vezana za britansku funtu po paritetu 1:1, a na pojedinim njenim teritorijama štampaju se valute koje se ne koriste u ostatku zemlje, što je posledica dugotrajnog i drugačijeg institucionalnog režima u ovim oblastima koji su krunski posedi, i želje da se smiri škotski nacionalizam i želja za nezavisnošću.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *