Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: UnSplash

Od govora predsednika Francuske na obeležavanju Dana Evrope 9. maja, preko izjava predsednika Evropskog Saveta, pa sve do najnovijeg “non pejpera“ Austrije za koji šira javnost saznaje ovih dana – sve više se govori o različitim viđenjima novog koncepta Evropske Unije, odnosno njenog širenja.

Austrijski “non pejper“  o susedskoj politici i proširenju EU prosleđen je, kako saznajemo iz medija, članicama EU uoči predstojećeg samita posvećenog Zapadnom Balkanu koji je zakazan za 23 jun.

 

 

Ova nezvanična diplomatska nota ministra spoljnih poslova Austrije Aleksandera Šalenberga i ministarke za evropska pitanja Karoline Edštadler podrazumeva da bi kandidati, pre punopravnog članstva trebalo da budu integrisani u institucije i fondove EU, kako bi građani još za vreme pristupnog procesa osetili koristi budućeg članstva. Pozitivne reakcije u odnosu na dokument došle su iz više zemalja članice unije.

Šef austrijske diplomatije Šalenberg posetio je u utorak Beograd gde se sastao sa srpskim zvaničnicima. Šalenberg je tokom posete istakao da je Evropska unija ključni pokretač za saradnju i stabilnost, kao i da su napori na izgradnji regionalnog tržišta posebno važni u tom kontekstu.

 

Pozadina Makronove ideje o Evropskoj Političkoj Zajednici

Evropski Parlament je još 2020. započeo sa dvogodišnjim projektom sakupljanja informacija, analiza i mišljenja o tome kako će izgledati Evropska Unija  budućnosti. Cilj ovog projekta jeste da se otvori široka javna debata i da se na osnovu toga započne sa procesom reformi kako bi EU mogla da bolje odgovori postojećim i budućim izazovima. 

Iz Makronovog govora (jer za sada ne postoji nijedan zvanični dokument o tome) može se zaključiti da bi ovo bila posebna institucija ili ugovorni odnos EU sa drugim evropskim zemljama koje nisu njene članice ali sa kojima treba da postoji visok stepen međusobne saradnje, od ekonomskih politika i kretanja radne snage do spoljne i bezbednosne politike. Ovde se prepoznaju prvo naravno Ukrajina, ali i Moldavija i Gruzija, uz zemlje Zapadnog Balkana, a možda i zemlje EFTA i Velika Britanija. 

Ovakva inicijativa samo na prvi pogled deluje kao potpuno novi način razmišljanja koji će da zameni dosadašnju praksu pretpristupnih pregovora, od statusa zemlje kandidata do punopravnog članstva. 

Sličan model političke saradnje je predlagao još 1989. francuski predsednik Fransoa Miteran, s tim što je tadašnje institucionalno okruženje bilo znatno drugačije: tada još uvek nije bila postojala EU (nastala je tek 1993) već je evropska integracija bila prvenstveno ekonomska kroz Evropsku ekonomsku zajednicu, ali ne i politička. Ova Makronova ideja deluje kao neka utešna nagrada zemljama koje žele da budu članice EU ali koje to usled ’’objektivnih teškoća i subjektivnih slabosti’’ to još uvek ne mogu da postanu. 

 

 

Sama Ukrajina koja je sada u žiži evropske pažnje usled ruske invazije na njenu teritoriju neće postati članica EU jer ’’taj će proces trajati mnogo godina, čak decenijama’’ kako je to rekao sam Makron. Tako da ovo predloženo rešenje nije nužno loše jer niko od relevantnih aktera još nije Ukrajini i pored svih mera pomoći ozbiljno ponudio ubrzano članstvo u EU bez barem deklarativnog ispunjavanja postavljenih standarda. A oni teško da će da biti ispunjeni u zemlji kojom vladaju oligarsi, gde pored izborne demokratije ima ogromnih problema sa korupcijom i vladavinom prava.

 

Uticaj na Srbiju i region

Ovakvo rešenje možda bi moglo da pogura i evropske integracije celog regiona, uključujući i Srbiju. Jer one za sada deluju kao da su zaglavljene u mestu godinama, a to je najvidljivije u slučaju Severne Makedonije koja je čak menjala svoj Ustav i ime (da bi rešila spor sa Grčkom i tako otvorila evrointegracije koje su bile zamrznute). 

Pune evrointegracije trajaće po svemu sudeći još godinama, čak i ako dođe do nekog političkog preokreta kojim bi se ovaj proces ubrzao da bi se suzbio geopolitički uticaj Rusije ili Kine iako zemlje regiona nisu ispunile svoje obaveze, kao što je to bio slučaj sa Rumunijom i Bugarskom prilikom njihovog pristupanja EU 2007.

Ovakva politička afilijacija podrazumevala bi nekakvo ’’mestimično’’ članstvo u EU – na primer, u domenu transporta, trgovinske politike, obrazovanja i nauke, dala bi mogućnost slobodnog putovanja, nastanjivanja i rada, ali zemlje članice ne bi imale mogućnost glasanja u političkim institucijama EU, niti bi uplaćivale sredstva u EU budžet ali verovatno ne bi ni povlačila puno sredstava iz njega kroz evropske fondove. 

Ovakvo rešenje dosta liči na već ranije predloženu reformu procesa pristupanja EU, koja je usvojena upravo na insistiranje predsednika Makrona, koja upravo predviđa kreiranje klastera pregovaračkih poglavlja i brže evrointegracije takvim ’’mestimičnim’’ ulaskom u EU država kandidata po odabranim sektorima u kojima su ove zemlje ispunile evropske standarde i pravila.      

Takođe liči i na Evropski Ekonomski Prostor, kojem pored EU pripadaju još i Norveška, Island i Lihtenštajn, koji u ekonomskom domenu primenjuju već sva evropska pravila i zakone, osim u domenu poljoprivrede i ribarstva, ali nemaju mogućnost političkog odlučivanja u okviru EU koja ova pravila donosi.

 

Da li će do ovoga zaista doći?

Ideja o Evropskoj Političkoj Zajednici nadovezuje se na ranije pozive Francuske da se izvrši revizija osnivačkog sporazuma EU, čime bi došlo do sveobuhvatne reforme zajedničkih evropskih institucija. Ovakav politički proces bio bi dugotrajan i zahtevao bi mnogo političke energije, što zapravo znači da nekoliko godina niko ne bi imao ni vremena ni volje da se bavi pridruživanjem novih zemalja članica dok se ’’ne sredi stanje u kući’’. 

Za sada su reakcije evropskih lidera bile prilično uzdržane i diplomatske, naročito od Nemačke bez koji nije moguće ni pomišljati na ovakve poteze. Ali zemlje sa Istoka EU bile su prilično protiv bilo kakvih promena osnivačkih dokumenata. 

Podrži Talas donacijom

Što se tiče baš našeg regiona, nemački kancelar Olaf Šolc izjavio je posle Makronovog govora da ’’zemlje Zapadnog Balkana treba nagraditi nakon hrabrih koraka koje su sprovele’’ što verovatno upućuje na potrebu da se proces evrointegracija pomeri sa mrtve tačke, bilo otvaranjem novih i zatvaranjem starih pregovaračkih poglavlja (Srbija, Albanija, Crna Gora) ili otvaranjem pretpristupnih pregovora (Severna Makedonija). Ne zaboravimo da je još u januaru Makron govorio da je zemljama Zapadnog Balkana potrebno dati neki okvirni datum za članstvo u EU. Pri nedavno završenoj poseti Beogradu, kancelar Šolc nije komentarisao ove reformske predloge potekle iz Francuske. 

Usled toga, za sada deluje da nema puno šansi da ovakva ideja bude usvojena. Ali jeste interesantno što se ovakva ideja ’’nepunog članstva u EU’’ za druge zemlje ponovo pojavljuje, jer to verovatno ukazuje na to da trenutni pristup sa punim članstvom ne daje baš najbolje rezultate, kako usled političkih problema u samoj EU tako i usled neispunjavanja standarda u samim zemljama kandidatima. 

Možda još nije došlo vreme za primenu ovakve ideje, ali neki njeni obrisi već počinju da se usvajaju. Na primer, ideja o tome da bi nove zemlje članice trebalo prvo neko vreme i nakon pristupanja da nemaju pravo veta u okviru zajedničkih EU institucija (ovo se u dokumentima naziva ’’staged EU accession’’), ili da treba nastaviti pratiti razvoj njihovih demokratskih institucija, što prvenstveno govori kako evropski političari ne žele da imaju još jedan slučaj Poljske ili Mađarske koje su nakon pristupanja EU uspele da putem veta blokiraju veliki broj evropskih inicijativa ili da zapravo unazade ranije postignut nivo demokratskih standarda. Ovo je nešto o čemu ozbiljno treba da porazmisle domaći politički akteri da bi iz ovakve političke situacije uspeli da povuku najbolje poteze koje se tiču članstva Srbije u EU.

 

Dva puta Srbije ka EU i osam koraka za integracije

Kao što smo naveli na početku, non pejper navodi postupno uključivanje zemalja Zapadnog Balkana u EU kroz integraciju u institucije i fondove, kako bi se još za vreme pristupnog procesa osetile dobre strane integracija. 

Šalenbergov predlog podrazumeva osam tačaka: integraciju u zajedničko tržište, učešće u energetskoj i klimatskoj politici, u programima obrazovanja, kao i zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici, te i zajedničkoj odbrambenoj politici EU, do učešća u mehanizmima o zaštiti od krize, te i agencijama EU.

Novi način razmišljanja po pitanju našeg regiona koji bi podrazumeva fazno članstvo odnosno postepenu integrisanost već smo razmatrali u tekstu “Dva puta Srbije ka EU” autorke Aleksandre Popović.

Ovaj proces, kako autorka navodi, ide ruku pod ruku sa procesom pregovora naših zemalja za članstvo. 

Pored ovog prvog puta – faznog, odnosno postepenog integrisanja po oblastima (koji je verovatno u pozadini i koncepta Evropske političke zajednice) postoji i drugi put – preko Otvorenog Balkana. Ovaj model podrazumevao bi integrisanje budućeg zajedničkog regionalnog tržišta sa jedinstvenim tržištem EU kao najvišim stepenom ekonomske integracije. Koji od ova dva modela će biti politički prihvatljiviji možda ćemo saznati posle samita sa liderima Zapadnog Balkana 23. juna. Svakako ćemo nastaviti da se bavimo ovom temom i u narednom periodu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *