Foto:UnSplash
Srbija, kao i ostale zemlje Zapadnog Balkana, bez obzira na njihov status za prijem u članstvo u EU, nalaze se pred istorijskom prilikom i na raskrsnici dva puta – od kojih svaki vodi u Evropu – i pitanje je samo da li će naše države, i njihova rukovodstva, preduzeti prave korake u bilo kom od tih pravaca.
Jedan od tih puteva vodi nas postupno u EU, drugi dovodi odmah EU na naše tlo, i oni se međusobodno prate, prožimaju i dopunjuju, a što je najvažnije pokreću proces proširenja sa mrtve tačke.
Nova kretanja na geopolitičkoj karti sveta, uslovljena pre svega agresijom Rusije na Ukrajinu, neminovno zahvataju i Balkan. Umesto strahovanja da će to oživeti, ne tako davne, ratne traume na ovom prostoru, za Zapadni Balkan ovo bi zapravo mogla biti istorijska šansa za napredak i prihvatanje u “veliko“ društvo.
Pravila igre i trenutak odluke – da li ste deo ekipe?
U prilog tome da se stvari pomeraju ka jasnijem određenju Srbije na putu ka Evropskoj uniji, govori sva diplomatska aktivnost koju možemo da vidimo prethodnih dana u oblilju u medijima. Od ranijeg niza poseta predstavnika SAD Srbiji i regionu, do niza “turneja“ evropskih zvaničnika po Zapadnom Balkanu, i sa druge strane više događaja – od Foruma jadransko jonske-inicijative do Davosa, šalju se jasne i nedvosmislene poruke.
Srbija, kao i ceo Zapadni Balkan mora da se odluči na čijoj je strani.
To je glavna poruka, i ona nije ni pritisak ni ucena, već jednostavno opisivanje aktuelnog društvenog trenutka u kome je svet polarizovan i u kome je neophodno izraziti na čijoj ste strani.
Ako su to uradile jedna Švedska (posle viševekovne neutralnosti) i jedna Finska, zašto bismo očekivali da ne moramo mi.
A ovde, na Zapadnom Balkanu i posebno u Srbiji, na stolu i nisu tako “teška“ pitanja kao što je neutralnost u vojnom smislu, već samo ona koja se tiču neutralnosti u vrednosnom smislu.
Ne možete biti neutralni po pitanju agresije, ne možete biti neutralni po pitanju kršenja ljudskih prava i međunarodnog prava, ne možete biti neutralni po pitanju toga da li želite demokratiju i vladavinu prava, da li želite slobodno kretanje ljudi, robe i kapitala i u kom prostoru želite da se to kretanje vrši. Da li vam je dovoljna saradnja tri zemlje u okviru inicijative Otvoreni Balkan, ili ćete učiniti sve što je u vašoj (političkoj) moći da tu saradnju unapređujete? Da li će ta saradnja značiti lakšu razmenu sa razvijenijim zemljama Evrope? Posledično, da li želite da budete deo iste takve, samo još šire i formalnije, zone slobode na evropskom tlu?
Da li želite u Evropsku uniju?
Ukoliko su odgovori naroda, pre svega građana ovih država koje čine Zapadni Balkan, a zatim i političkih elita koje ih predvode, potvrdni, onda se njima nameću jasni i logični koraci.
Ne možete biti deo Unije ako se ne usaglašavate sa njom.
Da li to znači i usaglašavanje sa spoljnom i bezbednosnom politikom? Da li to znači usaglašavanje i sa sankcijama Rusiji? Da. I to nije ni pritisak ni ucena, to je jasno definisanje pravila. Dobra stvar je što se sada, više nego ikada ranije, nagoveštava koje su moguće dobiti od svakog tog usaglašavanja.
Osim što je pripadnost jednoj takvoj zoni slobode dobit sama po sebi – u ekonomskom, privrednom, za građane praktičnom smislu, ona je i politička dobit. Cinici bi možda i nazvali ovo političkim “ratnim profiterstvom“ a odgovor njima može biti jedino da se radi o prepoznavanju istorijskog i političkog trenutka za delovanje i sklapanje saveza.
Jedan put, dva saveza za novi model pristupanja EU
Jedan od tih saveza opisan je u ideji postupnog pridruživanja EU i formiranju Evropske geopolitičke zajednice, što su procesi koji bi išli ruku pod ruku, a koji bi postojeći model proširenja EU i pregovora naših zemalja za članstvo pokrenuli sa mrtvih tačaka na kojima se nalazimo godinama unazad.
Organizacije koje se bave evrointegracijama na našem tlu oduševljeno su dočekale pomen ovog modela “postepenog pridruživanja“ od strane najviših evropskih zvaničnika, recimo predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela tokom njegovog nedavnog boravka u Beogradu, jer je to upravo onaj model faznog pristupanja koje su one godinama unazad već zagovarale, ali sa nešto manje sluha i povratne reakcije.
Sada se upravo taj model koristi kao nada, kao ponuda balkanskim zemljama koje imaju status kandidata za članstvo, kako bi se ubrzala njihova integracija, kako bi one osetile nove benefite od tog procesa, sada i odmah.
Paralelno sa njim pominje se i nova forma “Evropske političke zajednice“, kako ju je nazvao francuski predsednik Emanuel Makron, ili “Evropske geopolitičke zajednice“ kako ju je kasnije formulisao Šarl Mišel. Ova vrsta saveza, prema shvatanjima i tumačenjima koja do sada imamo, bila bi nešto labavija forma od punopravnog članstva u EU, bila bi izraz usaglašavanja spoljne politike i izraz prijateljstva izmešu zemalja koje možda ni nisu kandidati za EU, ili koje su tek na početku ovog puta, ali ih je potrebno jasnije i zaštiti i zadržati na ovoj, zapadnoj strani linije podele.
Postepeno pridruživanje i EGZ nisu međusobno isključivi nivoi udruživanja, niti je drugi zamena i uteha za prvi, već različiti nivoi saradnje i dobro je da ih ima što više.
Ujedno, ni prvi ni drugi koncept nisu zamena za ono što se već dešava na Zapadnom Balkanu – za udruživanje na jednom trećem, regionalnom i nešto nižem a dubljem nivou – za koncept savezništva kroz inicijtivu Otvoreni Balkan.
Otvoreni Balkan – slobodni Balkan
Drugi put u EU vodi preko Otvorenog Balkana – inicijative za formiranje “male“ EU, odnosno prostora slobodnog protoka ljudi, robe, kapitala i usluga na tlu Zapadnog Balkana koji za sada već grade Srbija, Albanija i Severna Makedonija. Najnoviji pozitivni signali iz Crne Gore nagoveštavaju da bi i ona mogla da krene ovim putem, a onda preostaju samo Bosna i Hercegovina i Kosovo za kompletiranje zapadno-balkanske šestorke.
Posvećenost Zapada ovoj ideji očitava se kroz ove, na početku pomenute diplomatske aktivnosti SAD u Srbiji, i širom regije. A kada SAD nečemu pokaže posvećenost, onda je to “osuđeno“ na uspeh. Sada samo od nas zavisi možemo li da ponesemo taj uspeh.
Ako već nismo spremni i nismo dokazali da imamo pune kapacitete za saradnju kakva je neophodna u EU, ako nismo ispunili sve obaveze iz procesa pristupanja i dokazali da možemo da igramo po pravilima te igre, nije li zgodno da pokažemo i dokažemo da smo sposobni makar da sarađujemo sa komšijama? Da pokažemo, svi zajedno, kolike su mogućnosti ovog našeg tržišta, da ono može biti jedinstveno i da može biti atraktivan partner i za tu EU. Možda nas onda i prime u društvo. Ali prvo moramo pokazati da smo sposobni da počistimo u svom dvorištu.
Ukoliko pokažemo da roba slobodno putuje iz Crne Gore u Srbiju recimo, da je to isplativ put za privredu i da otvara nova tržišta, zašto ne bi, recimo, Italijani koji izvoze u Crnu Goru povećali svoju privrednu aktivnost i u Srbiji? Isto to mogu da urade i drugi susedi Otvorenog Balkana, a svi oni su deo jednog velikog dvorišta koje se zove Evropska unija.
Nismo li onda, kada uspostavimo takve kontakte, i ista pravila na ovom terenu kao ona koja imaju Francuzi, Nemci, Holanđani… jednostavno prirodno poželjni saveznici, partneri, a sutra i članovi? Zato je neopravdana bojazan da je Otvoreni Balkan nekakva zamena ili utešna nagrada za nedostižno članstvo u EU.
Samo je potrebno da to shvate i političke elite ovih naših zemalja, a onda neće biti problema i prepreka da to shvate i građani.
Put tapkanja u mestu
Ako naši narodi, i njihovi predstavnici izaberu onu najgoru – treću opciju – da stoje u mestu, uslovljavaju, igraju igru velikih pregovarača, da ne iskoristimo čak teže reči kao što je “politička ucena“, mogle bi nepovratno da izgube priliku koja se sada pojavljuje, a vrata zapadnog sveta da ostanu zatvorena za nepojmljivo dug period. I to nije ultimatum već jednostavan princip postupaka i posledica koje oni nose.
Sa druge strane, nikakva kapija Istoka, niti primamljiva ponuda, neće se pojaviti, ni otvoriti niti ponuditi bilo šta što može da nadomesti propušteno. Na toj istočnoj, nama jako dalekoj strani, trenutno divlja rat, razjedinjenost i otuđenost. I tu, na našu sreću ako uspemo tako da sagledamo, nema mesta za nas.
*Stavovi izneti u ovom tekstu su lični stav autorke i ne predstavljaju stavove dnevnog lista Danas.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.