Foto: UnSplash
U prethodnih par meseci sigurno ste sijaset puta čuli od raznih političara kako Srbija neće uvoditi sankcije svojim tradicionalnim prijateljima i na taj način kvariti dobre bilateralne odnose. Neki neupućeni posmatrač koji bi u ovdašnju stvarnost bio bačen poput Mister Bina verovatno bi pomislio da je naša zemlja mnogo dobar ortak i da svoje prijatelje ne ostavlja na cedilu kada im je najteže.
Onda bi pročitao vest o odluci Srbije da se delimično usaglasi sa spoljnom politikom Evropske unije i drugi put uvede sankcije Belorusiji, zemlji čiji je režim na neki svoj iracionalan način možda bio iskreniji prijatelj Beogradu od nedodirljivog ruskog cara. Tu već prestaje romantika, a počinje politika koja na srpsku odanost prijateljima baca sasvim drugačije svetlo. Znam šta će na to reći pokondireni realisti ali strpljenja, ima još da se čita.
Zajedno sa ostalim državicama krnjeg Balkana, Srbija se tiho i neupadljivo, početkom prethodnog meseca, pridružila evropskim sankcijama koje se tiču beloruskog finansijskog i saobraćajnog sektora, a zbog agresorske uloge te države u tekućem ratu, što je makar na papiru i zvaničan stav Republike Srbije. Lukašenku nije pomoglo ni to što je u jeku NATO bombardovanja posetio Srbiju, ni humanitarna pomoć koju je nam je tada uputio, niti obostrani izlivi srdačnih osećanja i nepriznavanje Kosova.
Kao prek, temperamentan i priprost, brkati komunista, beloruski predsednik je odnose sa Srbijom video u slovenofilskom i anti-zapadnjačkom ključu, slično načinu na koji mnogi Srbi razmišljaju o Rusiji. Možda smo daleko i ne znamo mnogo jedni o drugima ali delimo istu bratsku dušu, veru, strepnje, nadanja i dušmane.
Tu se Brka razlikuje od proračunatog kremaljskog realpolitičara koji bi Čečene sutra ako treba pustio na inadžijski Beograd još lakše nego na Mariupolj, a što neki među nama i priželjkuju. Lukašenko, taj Srbin među Sovjetima i čovek koji je prema ovoj zemlji ili makar njenim vođama gajio neka iskrena osećanja, našao se na meti mlitave i neiskrene države Srbije kao žrtveni jarac.
Ovde dolazimo do suštine problema srpske (spoljne) politike. Naša neutralnost i njeno očuvanje nije cilj koji je ova zemlja sebi postavila nakon što su najumnije srpske glave hladnom političkom kalkulacijom shvatile šta nam je najbolje činiti. Ona je iznuđen potez poraženog naroda bez samopouzdanja koji je lenj i kukavički odbija da preuzme bilo kakvu vrstu odgovornosti kako bi sutra ponovo mogao reći da je neko drugi kriv za bedno stanje u kome se zatekao.
Srpska (spoljna) politika služi isključivo toj svrsi, da učini sve kako ništa ne bi učinila na izlasku iz zone udobnosti koja hrani našu sebičnost i taštinu. Uvoznim rečnikom rečeno, Srbija je zemlja u mentalnom safe space-u koja će dojučerašnjem bratu i prijatelju, ako je on dovoljno mali i potrošan, zabiti nož u leđa kako bi što duže očuvala stanje vlastite inertnosti.
Taj obrazac nedoslednog ponašanja prolazio je ispod radara u uslovima relativnog mira i ekonomskog blagostanja koji su krasili dobar deo prethodne decenije ali je potpuno neprimeren ratnoj diplomatiji i ekonomiji. U takvim uslovima veliki momci na svetskoj sceni više ne prihvataju obećanja i sitne ustupke poput istresanja nad beloruskom sirotinjom, već hoće rezultate što reče jedan domaći film.
Na stranu ideološke relativizacije i krokodilske suze novokomponovanih humanista za Jemenom, rat u Ukrajini je događaj koji će ovaj svet pogoditi daleko više nego svi ostali sukobi koji se trenutno vode, pa su shodno tome prohtevi velikih sila mnogo bezobrazniji. Ne znam da li je to pravedno i šta o tome misle borci za socijalnu pravdu i egalitaristi svakakvih boja i krajnjih namera ali to je tako. Ovo je velika politička kriza naših života o kojoj će buduće generacije pripovedati, a budu li znali šta su papir, olovka i slova, sigurno naširoko i pisati.
Srpsko sedenje na više stolica u okolnostima krize takvih razmera i u neposrednoj pozadini fronta, te prevrtljivo i nedosledno, profitersko ponašanje, čiji je primer odnos prema Lukašenku, sa prezirom se posmatra i na Zapadu i u Rusiji. Osećanja na obe strane ključaju, bullshit izgovori se sve teže prihvataju i svima je jasno da imaju posla sa sebičnom, introvertnom državom koju zanima samo kako da se iz svega izvuče sa što manje troška, da sačuva neku povoljnu cenu i pristup kakvom razvojnom fondu, ne vodeći ni najmanje računa o krvi i znoju koje ovi prolivaju.
Ovde će se naravno naći neko pametan da pita, a zašto bi oni marili šta mi radimo i mislimo, neka gledaju svoja posla i ostave nas na miru, mi smo mala zemlja, itd. Na to samo mogu odgovoriti da je prava tragedija kada iskustvo i godine stučene u zadnjicu donesu samo starost i ništa više.
Bežeći od toka svetske istorije, Srbija već više decenija, uz sitne prekide tavori u mestu nastojeći da što manje čini i ništa ne menjajući, sačeka silu na pogon pravde koja će se iznenada pojaviti i rešiti sve u njenu korist. Pobornici pasivnog kukavičluka smatraju kako je trenutna situacija velika nesreća za Srbiju koja se našla između čekića i nakovnja, Scile i Haribde ili kako već glase sve te dramatične formulacije šamana balansero spoljne politike.
Ja tu zauzimam sasvim suprotan stav. Iako obližnji rat svakako smatram tragičnim na opšteljudskoj ravni, ne mislim da je dilema pred koju nas je on postavio nesreća za našu zemlju već dobrano, zasluženo sledovanje.
Izbor pred kojim se naša zemlja našla nije neočekivano mučno stanje, pritisak ili nepravda, već neminovnost života sa drugima u političkoj zajednici, u ovom slučaju međunarodnoj koja zahteva i izvesne odabire. Za razliku od pojedinačnih ljudi koji mogu da se samoinicijativno zatvore u memljiv podrum i životare na marginama društva, očekujući da se nešto promeni na bolje ili da ih Bog uzme sebi, države ne mogu večno izbegavati teške odluke koje njihovo postojanje nosi. Stoga je jedno sigurno, odlučiti se mora i mislim da tu sadašnja vlast pred sobom ima dve mogućnosti.
Srbija može da nastavi sa kukavičkom politikom zatvaranja očiju i čekanja nečega ali mora razumeti da je cena takvog ponašanja u međuvremenu naglo skočila i barabar je tu sa suncokretovim uljem i gorivom. U zadnjih par nedelja mogli smo posvedočiti ubrzanju Zapadnih napora da Kosovo progura u više međunarodnih organizacija i najave članstva u NATO savezu, ali takođe i jasnom izrazu spremnosti Rusije da unutar nekog budućeg dila, Kosovo trampi za Krim ili koje drugo parče okupirane ukrajinske teritorije.
U prevodu, ni jedni ni drugi ne računaju na nas, nismo im saveznici i spremni su da se prebijaju preko naših leđa. Alternativa čekanju da nas ponese stihija događaja je mogućnost da država Srbija napravi rez i konačno odluči šta hoće te uvede sankcije Rusiji i svrsta se uz Evropu, ako je to njen izbor ili pak otvoreno i bespogovorno podrži Rusiju kao svoju saveznicu.
Smatram da je svrstavanje bolja odluka za Srbiju. Iako bi ona bila bolna u samom početku, pružila bi nam priliku da najzad budemo krojači svoje sudbine i uštedimo dragoceno vreme i snagu koje bi inače gubili samozavaravanjem da je bajata spoljna politika balansiranja i tapkanja u mestu i dalje moguća. Drugim rečima, pred sobom bi imali jasan put i shodno tome bi ova zemlja mogla da formuliše svoje ciljeve i prioritete unutar postojanog i poznatog okvira, umesto da stalno biva uhvaćena u raskoraku i razrokog pogleda. Pošto sada nemamo takav okvir, niti ikakav jasno formulisan nacionalni cilj kome smo posvećeni svim srcem, ova promena bila bi u najmanju ruku osvežavajuća.
Svrstavanjem bi predupredili i neumitni ishod kukavičke opcije, gubitak strpljenja za srpska prenemaganja i nećkanja među sukobljenim stranama ili makar jednoj od njih. Nema sumnje da je strpljenje Zapada ograničeno, što nam njihovi ambasadori i ostali zvaničnici daju do znanja svakodnevno. Primetno je takođe i to da nam i Rusi sve češće lupaju packe.
Setimo se samo komentara Marije Zaharove na račun predsednika Vučića ili afere ruski špijun. U slučaju da bilo koja od ovih strana, a to je verovatnije Zapad, izgubi razumevanje za ponašanje Srbije, uslediće neprijatni koraci sa njihove strane koji će našu zemlju ponovo dovesti u situaciju da povlači iznuđene, reaktivne poteze mimo svoje volje. Razmislite, možete li se setiti jednog primera u zadnjih trideset godina kada su iznuđeni potezi doneli išta dobro našoj zemlji?
Za mene nije sporno ni to šta bi Srbija trebalo da odabere, čisto da ne pomislite da sam neutralan i protivrečim samom sebi. Svrstavanje naše zemlje uz Evropu i uvođenje sankcija Rusiji nije samo stvar bolje ekonomske računice već i vrednosnog suda. Život u putinističkoj diktaturi i izolaciji nije ono što Srbiji treba, niti ono što bilo ko može iskreno poželeti svojoj otadžbini ako je zaista voli.
Mi nismo dužni da budemo Putinovi advokati i da ga branimo od ostatka sveta koji je listom osudio njegov rat, niti da budemo ruski nosač aviona u korist vlastite štete. Opredeljenje Srbije mora biti slobodarsko, a odluke koje donosimo bi trebalo da za krajnji cilj imaju, makar na duge staze, uspostavljanje liberalne demokratije na korist i ponos ovom narodu. Sve ostalo je avanturizam, a ja sam previše ziceraš za te vratolomije i verujem da sam u većini.
Neću se usuditi da prognoziram šta će učiniti srpska vlast jer mislim da uopšte nije toliko izvesno. Svrstavanje uz Evropu je očigledno najbolji izbor i iz brojnih predsednikovih izjava se jasno nazire da i on to razume. Sa kakvim otporima je suočen i kako oni utiču na njegov lični osećaj bezbednosti i percepciju držanja svega pod kontrolom, zaista ne znam ali verujem da od toga zavisi hoće li čovek neupitne lične popularnosti povući potez dostojan državnika ili kukavice. Evo prilike da akumulacija političke moći bez presedana u savremenoj istoriji Srbije konačno posluži valjanoj svrsi umesto politikantskim ujdurmama. Pa da vidimo najzad vodi li nas De Gol ili Del Boj.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Master politikolog