Foto:Canva
Od objavljivanja rezultata beogradskih izbora održanih 3. aprila, u javnosti se spekuliše o brojci od više od devet hiljada nestalih izbornih listića. Radi se o tome da je broj birača izašlih na izbore značajno nadmašio ukupan broj listića ubačenih u kutije. Naši propisi dozvoljavaju glasačima da rade šta žele sa svojim izbornim materijalom, tako da deo njih zaista i ne ubaci listić u kutiju, već ga iznesu sa birališta – ali broj takvih slučajeva je obično nekoliko desetina puta manji od sada zatečenih devet hiljada.
Logično, to je odmah izazvalo veliko uznemirenje u (bar onom opozicionom) delu javnog mnjenja. Deo opozicije je odmah doveo rezultate u sumnju, te optužio da se radi o izbornoj prevari. Pojedini analitičari su spekulisali sa razlozima koji bi podstakli čak devet hiljada beogradskih glasača da ponesu listić kući. Misterija je trajala do pre nekoliko dana, kada se neko setio da zaista pogleda zapisnike sa spornih biračkih mesta.
Šta se (nije) desilo?
Taj neko je novinar portala N1 koji je pronašao uzrok razlike: naime, ne radi se o izbornoj krađi ili prevari, već o činjenici da su na 11 biračkih mesta članovi biračkih odbora pogrešno popunili zapisnike – u polje predviđeno za broj izašlih birača, upisali su ukupan broj upisanih u spisak na tom biračkom mestu. Logično, zbir glasova za sve liste je bio značajno manji, stoga se javila diskrepancija između dve brojke, koja kada se sabere svih 11 spornih biračkih mesta, iznosi preko devet hiljada.
Još neobičnije je što su takvi zapisnici prošli i kroz Gradsku izbornu komisiju i niko nije primetio problem. Da izbegnemo “joj Srbijo najgora si“ narativ, pomenimo da se greške dešavaju i u drugim izbornim sistemima: recimo na nedavno završenim izborima u Sloveniji, centralno izborno telo pogrešno je obračunalo mandate za čak šest poslanika i gotovo nedelju dana niko nije primetio grešku.
Ipak, broj brljotina koje se na ovom nivou dešavaju na izborima u Srbiji postao je evidentan pre nekoliko godina, kada je Republička izborna komisija, zarad povećanja transparentnosti, počela da objavljuje zapisnike sa svih biračkih mesta na svom sajtu. To je pokazalo svu manjkavost procesa i potvrdilo da izbore na biračkim mestima sprovode mahom nestručni i nedovoljno obučeni ljudi.
Tako u zapisnicima mogu da se vide: pogrešno sabrane brojke i to do komičnog nivoa grešaka prilikom sabiranja dvocifrenih brojeva; škrabotine, ispravljani i prepravljani podaci; dupli potpisi; istovetni potpisi, tj. jedan rukopis koji potpisuje i sve ostale članove biračkog odbora; predaja biračkog materijala neovlašćenim osobama uredno upisana u zapisnik; kao i upisivanje brojeva u pogrešna polja.
Iako zbog urođenog i nasleđenog nepoverenja u političke procese većina građana pretpostavlja da se radi o izbornoj krađi, ogromna većina ovih problema može se pripisati pukoj nesposobnosti i neorganizaciji, a koja dolazi iz načina formiranja i funkcionisanja ovih tela – činjenice da naše izbore ne sprovodi profesionalna administracija. I Republička izborna komisija, i gradske i opštinske komisije su ad hok privremena tela, koja nemaju sopstvenu administraciju, značajan budžet i celogodišnje aktivnosti.
Naime, kao posledica modela sprovođenja izbora iz vremena kada je opozicija bila organizaciono jaka a građani motivisaniji (devedesete) i kada je imalo smisla da u biračkim telima postoji ravnoteža predstavnika stranaka koje se međusobno kontrolišu, dobili smo današnji paradoks ad hok stranačkog tela.
To je danas dovelo do toga da za preko osam hiljada biračkih odbora širom Srbije samo jedna ili dve vladajuće stranke mogu da obezbede svoje aktiviste, dok opozicija ne može da pronađe ljude za sve.
Uostalom, znate li ko na Vašem izbornom mestu kontroliše izbore?
Vladajuće stranke na izborni dan obično sposobnijim ljudima daju odgovornije zadatke (izvlačenje glasača, praćenje biračkog spiska, baze podataka i slično), dok manje oštre alatke idu u biračke odbore. Kombinujte taj ograničen socijalni kapital naših stranaka sa nemogućnošću opozicije da nađe ljude pa na biračko mesto pošalju “malog kumića dobar je on“ da odsedi ceo dan tamo i uzme dve crvene za taj posao, i dobili ste katastrofu.
Danas je opozicija suzbijena na nekoliko velikih gradskih centara, a iz primera devet hiljada navodno nestalih listića u Beogradu vidimo da i tamo imaju problem bazičnog pronalaženja i obuke kadrova za biračke odbore (i to na Zvezdari, Paliluli, Vračaru), tj. nesposobnosti da se kvalitetno isprati izborni proces i uoči problem. Šta onda očekivati u delovima zemlje gde nemaju nikakvu organizacionu strukturu?
Prevare se ipak dešavaju
Međutim, treba reći da su problemi u zapisnicima i generalno na izbornim mestima ponegde zaista rezultat ilegalnih radnji, tj. izborne prevare.
Postoje mnoge metode za čiju primenu smo videli u Srbiji. Možda i najizvikaniji je tzv. “bugarski voz“ – koji se svodi na to da prvi glasač koga koordinator voza pošalje na biračko mesto iznese svoj listić (jer je glasačima dozvoljeno da iznesu birački materijal), koordinator voza ga zaokruži, daje sledećem glasaču u nizu koji ubacuje unapred zaokružen i iznosi prazan listić, i tako ukrug. Ovaj sistem više služi koordinatoru voza da se uveri da su svi u koloni glasali za “pravu“ stranku, tj. tehnički ne zalazi u izbornu volju drugih glasača, osim onih koji su privučeni, plaćeni ili ucenjeni da “sednu u voz“.
Na to se nadovezuju i razne metode vođenja paralelnih biračkih spiskova, pritisaka, plaćanja glasača, slikanja listića itd.
Neretko čujemo i priče o članovima biračkih odbora koji prilikom prebrojavanja glasova, listiće koji su “glasali pogrešno“ pretvaraju u nevažeće, zaokruživanjem neke dodatne opcije. Na taj način se političkom protivniku smanjuje saldo glasova. Naravno, ovo je moguće postići ukoliko ne postoji stranačka ravnoteža unutar biračkog odbora.
Što se tiče konkretne manipulacije koju možemo videti u zapisnicima, u poslednje vreme rasprostranjena je epidemija glasanja van biračkog mesta. Naime, propisi omogućavaju da se glasači koji nisu sposobni da dođu na biralište posete od strane članova biračkog odbora i glasaju u svojim domovima. Često se radi o starijim osobama kojima je popustio vid ili razum, pa naročito agilni članovi biračkog odbora mogu da ih ubede za koga da glasaju, posebno ako u komisiji koja obilazi glasače van biračkog mesta nema predstavnika opozicije.
Najzad, možda i najrasprostranjenija prevara je glasanje onih koji nisu izašli na izbore. Često se spekuliše o “glasanju mrtvih“. Iako je od pre nekoliko godina birački spisak direktno povezan sa matičnom knjigom umrlih, pa se preminuli automatski brišu, ostaje pitanje češljanja i brisanja ranijih slučajeva. Ipak, najveći rezervoar za ovu vrstu prevare su glasači koji su trajnije odsutni.
I to uglavnom bolje funkcioniše u manjim sredinama. Zašto? Pa zato što u manjim mestima stranački aktivisti odlično znaju ko od njihovih komšija je u Nemačkoj, ko radi na kruzeru, i ko je preminuo pre deset godina a ostao na spisku – dakle ko se sigurno neće pojaviti na biralištu.
I onda mogu bez problema, po zatvaranju biračkog mesta, da zaokruže te ljude u biračkom spisku, prikažu da su glasali i ubace listiće umesto njih.
Jedina prepreka za tako nešto je prisustvo opozicionih kontrolora.
—
Neki od prikazanih problema mogu se rešiti izmenom propisa – zabranom glasanja van biračkog mesta (preživećemo bez tih par promila glasova, uz dužno poštovanje) i zabranom iznošenja materijala van biračkog mesta. Na ovome bi opozicija morala da insistira u narednom periodu – a mislim da bi i vladajućim strankama ovo dalo na demokratskom kredibilitetu, bez značajnijeg gubitka u pogledu glasova.
U nešto širem smislu, nedostaje nam profesionalni RIK, tj. izborna administracija koja bi postojala kao stalna institucija i koja bi period između dva ciklusa mogla da posveti podizanju kapaciteta za poboljšanje izbornog procesa širom zemlje.
Najzad, deo odgovornosti je na samoj opoziciji – da formira mreže obučenih i motivisanih kontrolora koji mogu da pokriju celu zemlju. Nažalost, na primeru devet hiljada listića smo videli da kontrola ne funkcioniše ni u centru Beograda, tamo gde je opozicija najorganizovanija.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Istraživač na Institutu za političke studije