Milan M. Ćirković

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 7 minuta

Foto: UnSplash

Koliko smo puta slušali kako navodno ne treba ulagati u naseljavanje, pa čak i samo istraživanje, svemira “dok ne rešimo sve probleme na Zemlji“? Zvuči prilično čudno kad se prisetimo da je sam budući opstanak čoveka kao vrste na Zemlji na duge staze nemoguć bez svemirske tehnologije i svemirskih resursa. Kada tu jednostavnu istinu predstavi neko ko je i inače “sumnjiv“ (uglavnom idiotima iz – bez iznenađenja ovde! – idiotskih razloga) kao što je Ilon Mask, onda se propali mediji glavnog toka tome podsmevaju.

Kada doslovce isto to utvrdi nesporni autoritet i mega-genije kakav je bio profesor Stiven Hoking, onda se to prigodno prećutkuje. Budaletine poput Sema Krisa, (ne)uglednog autora nekad smislenog magazina The Atlantic – koji je, svojevremeno, čisto da se podsetimo lepših dana, aplaudirao veličanstvenom podvigu Armstronga, Oldrina i svih drugih učesnika programa Apolo – ovih godina vrlo eksplicitno povezuju svemirsko putovanje sa kapitalizmom kao navodno negativnim/problematičnim i upućuju nas da “gledamo u tle“ i bavimo se lokalnim problemima. 

 

 

Od Jacobin-a (ne, neću ga ovde linkovati!) do Esquire-a samozvani “svemirski skeptici su se pomolili iz mišjih rupa da nam objasne kako “mi moramo” da rešavamo “zemaljske probleme“, umesto da “maštamo“ o naseljavanju Marsa i drugih nebeskih tela. Jer, to je jedino Dobro, Društveno, Pravedno, Društveno Pravedno, Jednako, Visokooporezovano – i jesam li već pomenuo Pravedno?

Naravno, u realnosti nema “zemaljskih problema“ kao nekakve čiste i dobro definisane kategorije. Čak je i rimska Inkvizicija (!) na suđenju Galileju 1633. godine to priznavala: na osnovu sholastičke retorike istaknutih teologa tog doba poput kardinala Belarmina, inkvizitori su bili spremni da priznaju kako je za potrebe objašnjenja nekih “zemaljskih“ fenomena poput pomračenja Sunca i Meseca i za različite “zemaljske“ koristi poput navigacije korisno pretpostaviti da se Zemlja kreće oko Sunca, a ne obratno.

Jedino što su oni negirali da ta astronomska pretpostavka mora biti istina, jer je rimokatolička doktrina propisivala da Prava Istina mora dolaziti iz Crkve. Ali svojim instrumentalističkim i pragmatičnim stavom, inkvizitori su nužno priznavali da nema strogog razdvajanja “nebeskih“ od “zemaljskih“ fenomena. Današnji samoproklamovani “svemirski skeptici“ su tu lekciju u školi očigledno preskočili. Što ne znači da su im baš sve osobine Inkvizicije potpuno strane.

Ostavimo za moment na stranu činjenicu da su “zemaljski problemi“ nedovoljno dobro definisana kategorija (npr. klimatske promene eminentno nisu samo zemaljski problem, kao što je još veliki Milutin Milanković pre stotinak godina pokazao na primeru ledenih doba). Takođe ostavimo na stranu činjenicu da se percepcija “zemaljskih problema“ dramatično promenila kroz istoriju; pre samo nekoliko vekova se verovalo, na primer, da Zemlja miruje u centru vasione, da je papa nepogrešiv i da je metafizička nevladina organizacija za trgovinu oproštajima greha poput Rimokatoličke crkve izvor svekolike istine o životu i svetu.

Glavni “zemaljski problemi“ tog doba bili su suzbijanje jeretika i šizmatika, organizacija krstaških ratova protiv nevernika, održavanje feudalne hijerarhije ugrožene usponom građanskog društva i građanskih vrednosti, cenzura racionalne filozofske i naučne misli, prikrivanje endemske pedofilije, te drugi poduhvati sumnjivog smisla i moralnog opravdanja. Logično je upitati se zašto bi jedna u toj meri epistemički rastegljiva i moralno upitna kategorija kakvi su “zemaljski problemi“ trebalo da uživa išta veće poštovanje danas, a posebno zašto bi se na osnovu nje donosile odluke koje će uticati na sudbinu čovečanstva na vremenskim skalama potencijalno daleko dužim od onih koje dele, recimo, suđenje Galileju od današnjeg dana.

 

 

Čak i ako prihvatimo krajnje sumnjivu egocentričnu, kratkovidu i uskogrudu ideju da, za razliku od bilo koje druge generacije, mi Danas Znamo Šta Su Pravi „zemaljski problemi“, rasuđivanje koje iz toga izvlači negativne posledice po istraživanje/ naseljavanje/ kolonizaciju svemira je kako logički, tako i etički neodrživo.

Zamislimo za trenutak kako bi svet izgledao kada bi se identični standard primenjivao i drugde. Ne možete da učite strane jezike dok ne naučite sve reči i sva pravila maternjeg jezika. Ne možete da pređete na diferencijalni i integralni račun dok ne rešite sve probleme koji zahtevaju samo elementarnu aritmetiku i algebru. Nema smisli ići kod kardiologa sve dok lekar opšte prakse ne pregleda, dijagnostikuje i ne reši bubuljice, alergije, kratkovidost i sve drugo što vam može zasmetati na nivou opšte medicine. Ne možete tražiti novi posao dok niste završili sve što ima da se radi na postojećem. Ne možete ispunjavati obaveze van kuće sve dok niste završili sa obavezama u kući. Itakodaljeitomeslično. 

Pored besmisla na nivou praktične mudrosti, ovde postoji i dublji besmisao koji je, na izvestan perverzan način, istorijski utemeljen. Tražiti “rešavanje svih zemaljskih problema“ pre nego što odemo korak napred slično je insistiranju, u svetu naših paleolitskih predaka, da se obradi svo kamenje na planeti pre nego što se izađe iz kamenog doba. 

Slično idiotskom “smatranju“ pojedinih lobista fosilnih goriva da valja da prvo potrošimo svu ili većinu jeftine energije iz uglja i nafte pre nego što pređemo na održive izvore kao što su nuklearna ili solarna energija, zahtev za “rešavanje zemaljskih problema“ se često licemerno opravdava nekakvom brigom za društvenu pravdu. Za razliku od potonjeg termina, “rešavanje zemaljskih problema“ ne nosi očigledni ideološki prtljag; ko bi pri zdravoj pameti mogao biti protiv rešavanja problema generalno, pa samim tim i „zemaljskih problema“?

Dakle, stvar je marketinški trik i sofizam, isto kao što su marketinški trikovi i sofizmi manevri političara kada obećavaju “socijalno odgovornu vladu“ ili sličnu floskulu; da neće možda javno da priznaju da će formirati “socijalno neodgovornu vladu“ (bez obzira što znamo da je upravo to najčešći realni ishod)? Kad shvatimo da je u pitanju retorička taktika, pravo pitanje postaje da li se njom uopšte vredi baviti. Na kraju krajeva, ko još ozbiljno veruje da je, na primer, “naučno dokazano da Ariel uklanja uporne mrlje 2,5 puta bolje od drugih deterdženata“? Nažalost, u ovom dobu kratkog raspona pažnje i minimalne koncentracije, čak i ova vrsta primitivne manipulacije uspeva – statistički govoreći – dovoljno često da se investicija manipulatora isplati. Isto je i u slučaju “rešavanja zemaljskih problema“.

Podrži Talas donacijom

Sasvim je očigledno da se “svi zemaljski problemi“ nikada neće rešiti. Konceptualni prostor te utopijske floskule je dovoljno neodređen da se ona može proizvoljno rastezati (slično drugim postmodernističkim floskulama poput društvene pravde ili jednakosti ishoda). Rešavanje jednih problema gotovo uvek otvara nove. Problem gladi je u najvećem delu sveta rešen (a vrlo uskoro biće potpuno rešen na nivou planete) razvojem veštačkih đubriva, pesticida i genetski modifikovanih organizama – što je otvorilo probleme poput zagađenja koje nastaje u hemijskoj industriji, ali i “moralnosti“ genetskih modifikacija.

Elektronski mediji rešili su problem dostupnosti informacija stanovništvu koje živi daleko od političkih i kulturnih centara – i otvorili desetine novih problema vezanih za medijsku manipulaciju, indoktrinaciju, populizam i sl. Ovakvih primera ima na hiljade. Očekivati da se svi problemi reše – čak i u pojedinačnoj, razumno definisanoj oblasti – je neutemeljeni optimizam, originalna Morova u-topija (= nema takvog mesta).

Uočiti subjektivistički, pa čak i magijski način konstruisanja “zemaljskih problema“. Gotovo niko pod tim terminom ne podrazumeva, recimo, metafizičke/metaetičke probleme koje su postavili još veliki antički grčki mislioci: Odakle potiče materijalni svet? Ima li vreme početak i kraj? Postoji li jedan ili mnogo univerzuma? Šta je vrlina? Šta je smisao života? Ovo bi odista moglo biti nešto što bi se u (paralelnom) racionalnom univerzumu moglo opravdano nazvati zemaljskim problemima – u racionalnom smislu najznačajnijih pitanja postavljenih na planeti Zemlji.

Oni su nužno postavljeni na Zemlji – jer je naša vrsta tu evoluirala, to je kontingentna istorijska činjenica – ali su po svojoj prirodi univerzalni i logički nezavisni od planete, baš kao što je i tablica množenja (kao što je odavno primetio Anton Pavlovič Čehov) nezavisna od porekla i nacionalnosti onog ko je koristi. Gle čuda, to nećete pročitati od Velikih Umova medijske sfere, od Informera do Jacobina i obratno. 

I tu dolazimo do značajnih pitanja vezanih za motivaciju onih koji svoj skepticizam prema istraživanju i naseljavanju svemira zasnivaju na navodnom odsustvu “rešavanja zemaljskih problema“. Teško da baš svi, ili čak većina zagovornika ovog stava nisu svesni svega gore rečenog; inteligentniji podskup je itekako svestan da svi zemaljski problemi nikada neće biti rešeni. Čemu onda takva argumentacija? Pa, ili (1) je strategija potpuno i bez ostatka retorička i služi za prikrivanje skepticizma i otpora prema svemirskim aktivnostima koji je u potpunosti iracionalan, ili (2) se pak radi o tome da treba da prvo rešimo govornikove omiljene zemaljske probleme. Tertium non datur, što bi rekli Latini.

A nije teško ni naslutiti koji su to problemi, bar kad se o nekim glasnim govornicima radi. Uzmimo recimo Problem “sigurnih prostora“ na univerzitetskim kampusima, ali i u savremenim woke korporacijama. Ili Problem Transrodnih Toaleta. Ili Problem Odgovarajućih Zamenica za svih 7.614.028 rodova koje postmodernistički ideolozi današnjice priznaju. Zar to nisu Dovoljno Veliki Zemaljski Problemi, zbog kojih treba žrtvovati budućnost ljudskih vrednosti?

Naravno, ne zaostaju previše ni Pravi NacionalniTM Problemi poput Problema Zlih Migranata, makar i Pravi RasniTM Problemi malo pali u zapećak; važno je da Pravi VerskiTM Problemi ne gube na sjaju. Sav taj ideološki guano i desnice i levice mora da se očisti – a koliko ga ima, to je odista herkulovski zadatak – da bi se realnost uopšte pomolila ispod naslaga orvelovske dvomisli i “virtualne stvarnosti“. A ta realnost je vrlo jasna: stvarno ozbiljni problemi, poput energetskih ili klimatskih problema, te dugoročnog opstanka civilizacije i ljudskih vrednosti, nerešivi su ako se ograničimo samo na Zemlju.

Naravno, medijskim budalašima koji se danas ističu u kritikovanju svemirskih programa nije smetalo ništa u godinama i decenijama u kojima su samo NASA i sestrinski vojno-državni konglomerati poput Roskosmosa, ESA, kineske svemirske agencije i ostalih “državotvornih“ aktera traćili novac poreskih obveznika na militarističke, marketinške i druge neefikasne i moralno upitne projekte. I inače im sve mnogo manje smeta kad je u pitanju NŠJDOD (Nešto Što Je Država Odlučila Duradi).

Ali im naravno smeta i priželjkuju orijentaciju na “zemaljske probleme“ kad je u pitanju privatna inicijativa u kosmičkoj industriji – mada se u potonjem slučaju može govoriti o potpuno nepristojnom raspolaganju tuđim novcem. Naravno, ovo nije tek koincidencija. Pošto je sve bilo skupo kad se originalno pojavilo, o čemu smo u ovoj rubrici već detaljno govorili, uključujući i točak, parnu mašinu i sve druge inovacije, nema razloga za sumnjati da će isto biti slučaj sa svemirskim letovima. A put do pojeftinjenja, kao i kod svih tih ostalih primera, leži u privatnoj inicijativi i tržišnoj konkurenciji koje će ultimativno učiniti svemirski let jeftinom i masovnom pojavom, baš kao što je danas slučaj sa avionskim letovima.

I tu upravo leži srž problema: protivljenje širenju čovečanstva kroz svemir, naročito kada je histerično, odražava dublje, temeljnije patologije. Sigmund Frojd, Oto Rank i brojni docniji psihoanalitičari bi ovo pripisali traumi rađanja. Konstantin Ciolkovski je onomad predivno napisao “Zemlja je kolevka razuma, ali ko još želi da čitav život provede u kolevci?“

Samo mali korak dalje od Ciolkovskog je vizija Zemlje ne kao kolevke, nego kao majke i materice nove, izranjajuće kosmičke civilizacije. Napuštanje materice je traumatično i nasilno. Nikakvo čudo da su mnogi – naročito kolektivističke kukavice kojima su raznolikost i individualizam tuđi – užasnuti i traumatizovani ovom perspektivom. Oni priželjkuju da do rođenja ne dođe.

Poput španskih fašista sa njihovom monstruoznom parolom ¡Viva la muerte! (“Živela smrt!“), verovatno najzločinačkijom porukom ikada javno izrečenom u bilo kom kontekstu, protivnici naseljavanja svemira zapravo veličaju neumitno izumiranje ljudske vrste na Zemlji. Ta duboko antihumanistička poruka je uznemirujuća i opasna na mnogo različitih nivoa.

Ona treba da se stavi u kontrast sa plemenitim snovima velikih vizionara istorije sveta, genija poput Fjodorova, Stejpldona, Ciolkovskog, Tesle, Bakminstera Fulera, Klarka, Dajsona, Lema, O’Nila, Segana, Kurcvajla, Maska – kao i neznanih vođa migracija naših predaka iz istočne Afrike. Ova čudesna planeta je previše sićušna da bi se na nju ograničili plemeniti snovi koji odista pripadaju čitavom univerzumu. 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *