Aleksandar Popović

Diplomirani pravnik i novinar

Vreme čitanja: 7 minuta

Foto: UnSplash

Državljani Srbije pod raznim izgovorima odlaze na ratišta u svetu. Ne obaziru se na zaprećene kazne pošto niko do sada nije osuđen na zatvorsku kaznu. U tome veliku ulogu igraju mediji svojim senzacionalističkim pristupom i glorifikacijom pojedinih zaraćenih strana. Bez primena mera socijalne politike, pravosuđe će i dalje biti nemoćno da se suoči sa ovim problemom.

Krivični zakonik u članu 386a inkriminiše učestvovanje u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi. Koliko je ova zakonska norma efektivna u zaštiti dobara zbog kojih je uvedena, kada postoje snažni faktori koji utiču na prihvatanje ovih vrednosti u društvu?  

 

 

Iako se kao sankcija za ovo krivično delo predviđa kazna zatvora od šest meseci do pet godina, a ukoliko je krivično delo učinjeno u sastavu grupe od jedne do osam godina, sudije se odlučuju za blaže sankcionisanje prestupnika. 

Prema podacima iz Viših javnih tužilaštava i Viših sudova širom Srbije do kojih smo došli, u sva 34 krivična postupka (koliko je vođeno) je postignut sporazum o priznanju krivičnog dela.  Na osnovu potvrđenih sporazuma, čak 30 učinilaca ovog krivičnog dela je osuđeno na uslovne kazne (sa različitim vremenom proveravanja, a ne dužim od pet godina), dok su preostala četiri kaznu zatvora u trajanju od šest meseci izdržavala u tzv. kućnom pritvoru. 

 

Sporazumi o priznanju krivičnog dela po gradovima

Kao razlog zbog čega se ovo krivično delo našlo u Krivičnom zakoniku, predlagač u obrazloženju navodi sprečavanje propagandnog delovanja i podsticanja drugih lica na učešće u ratnim ili oružanim sukobima u drugim državama, te uticaj na potencijalne izvršioce navedenih krivičnih dela da ih ubuduće ne vrše, čime se ostvaruje generalna prevencija kao cilj krivičnog zakonodavstva. Vrednosti koje se ovim putem štite nisu eksplicitno navedene.

Rasprava u Skupštini nije, takođe, dala odgovor na ovo pitanje, naslućuje se da je u pitanju mir i opšta bezbednost. Međutim, dok bi eventualno ugrožavanje ovih dobara nastalo po povratku boraca u Srbiju, gde sve počinje i kako se odlazi u inostranstvo kako bi se učestvovalo u ratu?

 

Odlazak na ratište 

Predrag Petrović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku za Talas objašnjava proceduru odlaska u inostranstvo na ratište.

„Uobičajeno je da regrutacija stranih boraca počinje na društvenim mrežama. Postoje i direktni, otvoreni pozivi ljudima da se pridruže paravojnim jedinicama, što je danas, na primer, svojstveno za rat u Ukrajini. Onda sledi organizovanje odlazaka u vidu pripreme informacija u vezi sa rutama a u nekim slučajevima i kupovina karata, što ide preko različitih organizacija – omladinskih, političkih, humanitarnih i sl. 

 

 

Strani borci najčešće putuju pod izgovorom da idu na studije – slučaj rata u Siriji, rad na određeno vreme – u Ukrajini  i turizma. Strani borci su išli u Siriju preko Turske avionom ili autobusom, odnosno sopstvenim prevozom, da bi onda kod gradića Kilis prelazili u Siriju. 

U Ukrajinu su strani borci najčešće putovali avionom preko Moskve, odakle su išli u otcepljene Republike Donjeck i Lugansk. Neki od stranih boraca su se već nalazili na tom području kada je oružani sukob u Ukrajini izbio, jer su radili kao građevinci, što je bio slučaj sa Dejanom Berićem (prim.aut. snajperista), te su bili značajni inspiratori za druge ljude da se priključe vojnim jedinicama“.

I Nikola Jović je put Ukrajine krenuo uz pomoć prijatelja preko društvene mreže. Tamo je bio od februara do maja 2015. godine. 

„Sa drugarom sam se dopisivao, otišao sam u Moskvu, tamo sam se javio čoveku koji je bio zadužen za slanje ljudi dole, otišao sam tamo, prošao sam sve procedure na granici. On je bio tamo kontakt i veza. Ne postoji tajna mreža kanala, da se ti javiš nekome, pa te neko proverava neko vreme. Jednostavno je za odlazak u smislu koraka, ali sam ja između tih koraka morao da čekam. Postoji sigurna veza, to  se završava sa četiri čoveka. Čekalo se na provere, a ne na izvršavanje. Dosta vremena mi je oduzelo prikupljanje novca za kartu i čekanje dok se oformi grupa. 

U Rusiji je poznata kozačka organizacija, koja ima preko 600.000 članova i predstavništva širom Rusije. Oni su bili glavni i preko njih su ljudi išli. Oni imaju svoje centre u svim većim gradovima u Rusiji. Druga mogućnost je preko navijača. Dosta naših klubova su u bratstvu sa ruskim klubovima. To nije bauk jer postoji sa obe strane. Ko hoće nađe način. Za neke mnogo ozbiljnije priče poput Sirije i Libije bi isto mogla da se nađe veza lako. Postoje razrađene šeme koje variraju u dostupnosti i tajnovitosti“

Motivi Nikole Jovića nisu bili uobičajeni:

 „Ja nisam išao a priori da bih učestvovao u borbama. Nisam ni bežao od toga. Hteo sam da budem na licu mesta i vidim šta se dešava, da se stavim na raspolaganje tim ljudima i pomognem na koji način mogu. Što se tiče vrednosnog stanovišta – video sam da se sa Rusima u Ukrajini radi ono što se radilo sa Srbima u bliskoj prošlosti u regionu. Prepoznao sam iste šablone, hteo sam da svojim entuzijazmom pomognem. Naglašavam da nisam otišao da delim pravdu i da ubijam, već da budem neko ko će da se, po potrebi, žrtvuje. Živim po hrišćanskim načelima.“

Sledeći bitan faktor u kreiranju uverenja i vrednosti među stanovništvom su mediji. Željko Bodrožić, predsednik NUNS-a, ističe da se u poslednje vreme odstupa od podsticanja proruske atmosfere u medijima, pa samim tim i odnos prema učestvovanju u ratu iz dnevnopolitičkih razloga. 

Bodrožić uočava razliku pri izveštavanju, u zavisnosti od ratišta o kom se izveštava: „Mi imamo slučaj da od 2014. godine, kada je dosta naših državljana učestvovalo u sukobima u Donbasu, oni su u našim medijima bili glorifikovani i predstavljani kao junaci koji su otišli da pomognu ruskoj braći, a istovremeno su naši sugrađani koji su išli u Siriju da se bore bili doživljavani kao teroristi i tako su i predstavljani. Sada, od početka agresije na Ukrajinu, država pazi da niko ne ide da se bori na ruskoj strani, da to ne bi pokvarilo ionako loš položaj naše zemlje na zapadu. Još nemamo konzistentnu politiku vlasti i njihovih medija prema učešću naših državljana u ratnim sukobima u Ukrajini.“

Nakon toga, predsednik NUNS-a objašnjava na koji način treba izveštavati kako bi se po ovom pitanju promenio stav javnog mnjenja.

„Mediji mogu svašta da promene”, kaže Bodrožić. ,,Mediji sa razumnom uređivačkom politikom i emisijama u kojima bi se otvoreno i realno govorilo o ratu u Ukrajini, ruskoj poziciji, ukrajinskoj poziciji, našoj poziciji, sigurno bi doprineli da se situacija kod nas popusti i da ne budemo naoštreni zbog toga što navijamo za jednu ili drugu stranu. Mi smo oguglali na stradanja i ljudske tragedije, pa bi bilo delotvorno da se stvar vrati u normalu, dok većina medija doliva ulje na vatru.“

 

Stanje stvari danas

Razliku između odnosa prema dobrovoljcima 2015. godine i danas objašnjava Nikola Jović, po struci politikolog i istoričar: 

„Ruska država ne vrši regrutaciju po ambasadama. Naprotiv, Rusija je do 24.02.2022. godine, štaviše “prala rukeʻ od Donbasa, nego što ih je pomagala. Nisu ih ni pustili niz vodu. Imali su ambivalentan stav i zbog Minskih pregovora, zbog želje da održe Ukrajinu pod proširenom kontrolom, zbog zapada, sankcija… Nije tajna da su ih pomagali, slali svoje ljude kako ne bi bili pregaženi i primorani da svi pobegnu u Rusiju. Ali ih nisu hrabrili da idu u ofanzive i dovode do eskalacije situacije, već su ih smirivali i držali pod kontrolom, koliko su to mogli. Nema potrebe za tim dobrovoljcima danas, pošto je tamo ruska vojska. Tad su se tamo ljudi sami organizovali i svaka pomoć je bila dobrodošla. Mi smo otišli kada nije bilo namere ni želje ruskog rukovodstva da se direktno uključi u taj rat. Sad je tamo ruska vojska i sve se radi mnogo ozbiljnije nego tad.“

Podrži Talas donacijom

O odnosu prema sankciji nakon krivičnog postupka, Jović govori sasvim otvoreno.

„Nisam se ja pokajao zato što me je neko kaznio, kao dete kad dobije ćušku. Naprotiv, ja sam znao da će tako da bude jer je zakon donesen u oktobru 2014. godine, a ja sam otišao u februaru 2015. godine. To je diskrepanca od pola godine. Bio sam svestan i zločina i kazne i nije mi to predstavljalo problem.“ 

Što se tiče atmosfere među povratnicima sa ratišta u vezi sa eventualnim ponovnim odlaskom u Donbas, Jović se nadovezuje na analizu trenutne situacije na terenu. 

„Većina se ne bi vratila jer su to prošli i videli. Samo onaj kome je rat počeo 24. februara 2022. godine može da misli da je taj rat tad i stvarno počeo. Nama koji smo bili tamo ovo je finalizacija, a ne početak. Nema potrebe za tim danas, pošto je tamo ruska vojska. Tad su se tamo ljudi sami organizovali i svaka pomoć je bila dobrodošla. Mi smo otišli kada nije bilo namere ni želje ruskog rukovodstva da se direktno uključi u taj rat. Sad je tamo ruska vojska i sve se radi mnogo ozbiljnije nego tad. Svi koji su bili tamo su verovali da će ruska vojska da dođe i ovo je samo ispunjenje zacrtanog cilja.“

Na donošenje odluke o odlasku i eventualnom povratku iz rata u stranoj državi, utiče efikasnost zakonskog rešenja kojim se ovo delo inkriminiše. Naime, učesnicima u oružanom sukobu su poznate zaprećene kazne, ali i njihov opseg koji se izriče.  Iz Viših sudova i Viših javnih tužilaštava Talas nije dobio ni jedan podatak da je neko osuđen na kaznu zatvora za ovo delo. Razlog za to je širi od dnevne politike.

Profesor krivičnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu  Igor Vuković u svom radu „Prilagođavanje srpskog krivičnog zakonodavstva međunarodnim standardima u pogledu plaćenika u oružanim sukobima“ primećuje da je krivično delo stupanja u vojnu službu stranih država u uporednom pravu praktično dekriminalizovano višedecenijskim neprimenjivanjem zbog zastupanog koncepta neutralnosti. Dodatnim protokolom Ženevskih konvencija predviđeno je da bi trebalo da vlasti u najvećoj meri amnestiraju lica koja su učestvovala u vojnom sukobu ili koja su u vezi sa tim lišena slobode. 

Analizirajući srodna rešenja u uporednom pozitivnom pravu, Dr Igor Vuković navodi nekoliko primera. Francuski Krivični zakonik koji inkriminiše učestvovanje (a i pokušaj učestvovanja) u oružanom sukobu, a kao uslov je propisano plaćeništvo. Učiniocu ovog krivičnog dela preti zatvorska kazna do pet godina ili novčana kazna do 75.000 evra. Američkim zakonikom je predviđeno da se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri godine sankcioniše slično definisan prestup. Ruski krivični zakonik za slično krivično delo propisuje kaznu zatvora od tri do sedam godina. 

 

Rasponi kazne

Ovo pitanje je široko. Pravo ne može i ne bi trebalo da pokuša da ga obuhvati, bar ne samo i bez drugih faktora. Jedan dodatni faktor bi mogao da bude i adekvatan program resocijalizacije, koji bi udružen sa zakonskom normom davao daleko šire efekte. 

Međutim, kako se navodi u dokumentu koji smo dobili od direktorke Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu Zorice Pavlović, „u Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu se ne primenjuju nikakvi programi resocijalizacije povratnika iz rata. Primenjuju se propisi iz oblasti socijalne i porodično pravne zaštite, kojim se regulišu prava i obaveze koje pojedinci, uključujući i učesnike rata, mogu da ostvare u zakonom uređenom postupku“. 

Iako nije u pitanju samo njihovo lično pravo, nego se tim putem ostvaruje generalna prevencija koju zakonodavac pokušava da sprovede, socijalna politika je ta na kojoj mora da se radi, kako bi ova norma ostvarila svoj pun potencijal. Samo u sadejstvu svih ovih faktora se može očekivati promena na širem društvenom nivou.

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *