Milan M. Ćirković

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto:Wikipedia

Jeste li uočili da sektaši novih postmodernističkih kultova veoma često i nametljivo koriste metanaraciju umesto naracije na zadatu temu? Tipični primeri su sledeći:

„Moramo voditi razgovor na način koji vodi računa o intersekcionalnoj prirodi društvene represije i potrebi za autentičnom kritičkom svešću o problemima.“

 „Na temeljima ovih oscilacija rađaju se metamodernističke poruke nade i poverenja koje se prelivaju u druge diskurse, van književno-umetničko-teorijskih okvira.“

„O inkluzivnosti se ne može govoriti bez uzimanja u obzir sistemskog i internalizovanog rasizma, hermeneutičke nepravde i privilegovane heteronormativnosti.“

Sa časnim izuzecima, ono što se u ovakvim slučajevima dešava jeste da se zapravo u dotičnim tekstovima problemi – u meri u kojoj postoje – uopšte ne dotiču ili se dotiču tek površno; daleko najveći deo prostora zauzet je „diskusijom o diskusiji“.

 

 

U novije vreme, ovo nije ograničeno samo na pisane tekstove u akademskim i visokoparnim izvorima, već i na dobar deo Youtube potkast scene. (Dodatni bizarni detalj specifičan za engleski jezik jeste korišćenje idiotske poštapalice me, personally, naročito od strane preplaćenih korporativnih lakeja koji po „spontanim“ YT klipovima recituju ono što im diktiraju pol-korektni gospodari iz Googla, Amazona i drugih woke društvenih delatnika iz Doline ispiranja mozga, pardon, Silicijumske doline. Kao da je i njima očigledno koliko je to što govore lažno i neautentično da stalno moraju da naglašavaju kako su to baš njihove reči, a ne propagandni diktati kojima se zarađuje influenserska apanaža.)

Ovo je vrlo karakteristična pojava koja mnogo govori o prirodi postmodernističke ideologije koja stoji u temeljima pseudonaučnog i društveno razornog besmisla kojem prisustvujemo. Međutim, razlozi za ovakve metanarativne manevre uopšte nisu očigledni i veoma često su namerno prikriveni nakaradnim žargonom i nejasnim pisanjem koje praktikuju postmoderni ideolozi. Stoga je neophodno stalno ukazivati na to i „raspakovati“ njihove maligne strategije, koristeći oprobane pristupe logike i analitike. 

Prva stvar koje se valja podsetiti jeste briljantni esej Džordža Orvela „Politika i engleski jezik“, originalno objavljen davne 1946. godine, ali je isto tako mogao biti napisan i juče. Referenca na upravo engleski jezik je irelevantna ovde, jer se podjednako može odnositi na srpski, hrvatski, francuski, ruski ili bilo koji drugi živi jezik. U ovom eseju, Orvel navodi više argumenata u prilog jasnoće i jednostavnosti pisanja na bilo koju temu.

 

 

Međutim, i to je ono na šta je autor prirodno stavljao naglasak, kada se radi o značajnim društvenim i političkim pitanjima, nejasno pisanje i opskuran stil su posebno opasne pojave – jer su nužno i neminovno u službi laži. „Veliki neprijatelj jasnog izražavanja je neiskrenost.“ Politički jezik je sam po sebi, utvrđuje Orvel, dizajniran da učini „da laž deluje istinito, a ubistvo vredno poštovanja.“ Drugim rečima, većina političkih tekstova ima za cilj osvajanje ili održanje vlasti po cenu nasilja nad najpre epistemologijom i logikom, zatim etikom, a konačno i konkretnim ljudskim bićima. 

Naravno, Orvel je svestan da postoje situacije u kojima se mora koristiti žargon ili „težak jezik“ da bi se adekvatno prenelo značenje. Tipičan primer su teme u istraživačkoj nauci sa kojima ne postoji direktan empirijski kontakt, posebno ne u domenu svakodnevnog života. Nomenklatura hemijskih jedinjenja (tzv. IUPAC nomenklatura) opisuje vrste hemijskih jedinjenja i način na koji se grade imena novih jedinjenja. Iako možemo sporiti – i hemičari to često čine – u kojoj meri je ova nomenklatura optimalna i efikasna, a posebno kako se može usavršiti (jer se autentična nauka neprekidno i večno usavršava), jasno je da nijedna hemijska nomenklatura ne može biti lišena žargona i samo-razumljiva, posebno kada shvatimo da postoje doslovce milioni hemijskih jedinjenja kojima se istraživači bave.  

Ovo je, naravno, Orvelu bilo kristalno jasno i on čini ogromne napore da pokaže kako izgleda legitimna upotreba tehničkog žargona. Potreba za specijalizovanim žargonom ne isključuje jasnoću pisanja; naravno da su veliki popularizatori nauke i veliki pedagozi poput Ričarda Fajnmena, Stivena Džej Gulda, Karla Segana, Ričarda Dokinsa i drugih koristili specijalizovani žargon, često čak i u naslovima (Sebični gen je sjajan primer). Sa druge strane, sam naslov Orvelovog eseja nam govori gde je nepotreban žargon i inherentna nejasnoća pisanja realna opasnost: politika i (engleski) jezik. Kao što ćemo videti dole, nosioci postmodernističkog opskurantizma eksplicitno priznaju i prihvataju političke, a ne istraživačke, saznajne ciljeve. Naravno, ukoliko neko prihvata nakaznu, besmislenu i štetnu mantru da je „sve politika“, onda neće ovde napraviti relevantnu razliku.

Podrži Talas donacijom

Ovo ne znači naravno da svaki totalitarni impuls mora nužno biti formulisan nejasnim i opskurnim jezikom; bilo je pojedinih totalitarnih ideologa i vođa koji su se odlikovali zapanjujućom, mada brutalnom i često kriminalnom, jasnoćom u govoru i pisanju (Lenjin pada neizbežno na pamet). Međutim, implikacija u suprotnom smeru je daleko bolje podržana: kad naiđete na opskuran tekst koji sadrži političke ključne reči, verovatnoća da iza toga stoji totalitarna propaganda teži 99%. Naročito kada je nerazumljivost smeštena iza zastora metanaracije

Ako nam je potreban još koji primer, uzmimo recimo počasnu doktorku Beogradskog univerziteta, Džudit Batler. Njeni tekstovi oličavaju ubedljivo najgore aspekte ovog problema. Dovoljna je jedna, prilično slučajno izabrana rečenica: „Performativnost, dakle, nije jedinstven ’čin’; ona je uvek ponavljanje norme ili skupa normi, a u stepenu u kojem u sadašnjosti dobija status sličan činjenju, ona prikriva ili prerušava konvencije od čijeg ponavljanja se, zapravo, sastoji.“ (Nevolje sa rodom, Karpos, Beograd, 2010, str. 28) 

Šta ovo tačno znači? Ako performativnost „nije jedinstven ’čin’“, da li to znači da (1) ona predstavlja nejedinstven ’čin’, ili (2) ona predstavlja jedinstven ne-’čin’? Čemu služe navodnici oko „čina“? Šta je norma, a šta pak konvencija? (I ne, u kontekstu okolnog teksta to nećete pronaći!) Ako se performativnost sastoji od ponavljanja konvencije, kako se to tačno razlikuje od činjenja? Konačno – i verovatno najvažnije, kad se čitava galama koju je Batlerova sama podigla oko „performativnosti teorije“ uzme u obzir – ako je performativnost neautentično ponavljanje konvencije, kako onda bilo koja teorija igde i ikada može ostvariti ne samo napredak u razumevanju, koji je valjda svrha, nego i verbalno priželjkivane promene? Da je Karl Marks kojim slučajem znao za ove „genijalne“ uvide Batlerove, sigurno bi smesta odustao od svoje 11. teze o Fojerbahu, makar i sporne kakva jeste. 

(Inače, ovo je samo specifična primena opšte antilogičke i iracionalne premise postmodernističkog diskursa na koju stalno valja podsećati. Dva suštinska postmodernistička načela, odbijanje „velikih narativa“ i verovanje da se društvo može svesti na odnos hijerarhija moći su u logičkoj koliziji. Radikalni skepticizam prema „velikim narativima“ nas mora dovesti do radikalnog skepticizma prema ideji svođenja – ili čak samo objašnjavanja – kompleksnih društvenih pojava kroz odnose moći.

O tome su detaljno i poučno pisali Helen Plakrouz i Džejms Lindzi u odličnoj knjizi Cinične teorije koju smo već predstavili u ovoj rubrici. Jedini način na koji su nešto inteligentniji postmodernistički autori – Bodrijar pada na pamet – pokušavali da se iz paradoksa izvuku jeste postuliranjem jedne vrste humorističke/klovnovske meta-doktrine u kojoj se negiranje objektivne prirode realnosti prirodno kruniše negiranjem načela logike, posebno principa isključenja trećeg. Teško je zaključiti da se radi o bilo čemu drugom sem maskirane Orvelove dvomisli, dakle zaštitnom znaku totalitarnog mišljenja.)

Međutim, uprkos svojim višestrukim „Nagradama za najgore pisanje“ koje dodeljuje ozbiljan istraživački časopis kakav je Philosophy and Literature, Batlerovu ne treba svoditi na deridijansko bulažnjenje. Kada je politički oportuno govoriti jasno, ona to itekako može. Primer su pojedini intervjui ili predavanja. Nije nužno da pri tom ima šta bogzna kako pametno ili moralno da kaže, najveći deo su isprazna opšta mesta postmodernizma, postfeminizma i tastaturnog „ratovanja“ za društvenu pravdu, ali je to svakako megaparsecima jasnije od pisanih tekstova.

Štaviše, ona u trenutku improvizacije i konflikta na konferenciji i sama priznaje: „Iz političkih razloga, izuzetno je važno koristiti upravo te termine, a ne znati kakav će njihov budući i konačni oblik biti.“ Ovo pokazuje da je opskurnost jezika svesna politička strategija i podmukla šminka, a ne autentični impuls, stvaralačka motivacija i nešto što proističe iz samog predmeta istraživanja na način na koji IUPAC nomenklatura proističe iz prirode hemijskih elemenata, jedinjenja i veza. 

Naravno, sasvim nezavisno od činjenice da je dodela počasnog doktorata Univerziteta u Beogradu Džudit Batler 2018. godine sramota na nivou dodeljivanja istog Robertu Mugabeu (1989) ili V. V. Putinu (2011), ovo zapravo nema nužno veze sa ideološkim atributima. Kada je u skorašnjoj debatnoj televizijskoj emisiji istaknuti režimski „politički analitičar“ sa podsmehom konstatovao kako su „svuda tradicije moderne dovedene u pitanje“ i kako ga fascinira „opsesija građanske Srbije modernim reformatorima“ umesto da se prilagođava postmodernizmu, on demonstrira identičan deficit razuma i prezir prema Prosvetiteljstvu kao i Batlerova i ostatak postmodernističkih kohorti.

Nacional-boljševizam koji promovišu strogo kontrolisani srpski mediji, kao i preplaćeni isprazni analitičari, takođe se odlikuje nakaznim žargonom, parolaškom demagogijom i iracionalnim metanarativima. Sadržaj ideologije je suštinski nevezan – i nevažan – za njenu totalitarnu prirodu. Teorija potkovice sija punim sjajem, jače no ikad.

Uprkos svim svojim fensi nazivima i atributima, postmodernizam u potpunosti preuzima jednu veoma, veoma staru retoričku strategiju. Korišćenje teških reči, opskurnog žargona i nerazmrsivih rečeničnih konstrukcija koje često sadrže svesne logičke greške radi sticanja finansijske ili nematerijalne koristi se od antičkog doba zove sofizam. Sokrat, Platon i drugi istinski genijalni mislioci su se protiv sofizama – i njihovih promotera, sofista – borili u ime prave potrage za istinom i ljubavi prema mudrosti.

Neki, poput Sokrata, su dali i život u ime te borbe, koja je suštinski borba za slobodu govora. Obzirom na institucionalnu moć koju današnji postmoderni sofisti uživaju, posebno u akademskim institucijama, ali i u medijskom, kulturnom i marketinškom prostoru, suprotstavljanje tom mentalnom virusu nosi sa sobom cenu koja može biti najmanje gubitak posla ili ostracizam iz profesionalne zajednice. Međutim, suprotstaviti im se i dalje jeste jedini moralan izbor. 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *