Boban Stojanović

Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Canva

Neposredno pre izbora 2020. godine koje je najveći deo opozicije bojkotovao, izborni prag (u daljem tekstu cenzus) snižen je sa 5 na 3%. Cenzus od 5% je bio na snazi od 1992. godine i to je bilo prvi put da se menja ovaj element izbornog sistema od tada i pored velikog broja ideja u različitim predlozima izbornih reformi o snižavanju ili stepenovanju izbornog praga. 

 

 

Izborni prag predstavlja veštačku prepreku koju izborne liste treba da preskoče kako bi učestvovale u raspodeli mandata. U uporednoj praksi postoje različiti primeri visine izbornog praga – od previsokih 10% u Turskoj, preko najčešćih 3% ili 5%, do država u kojima izborni prag nije propisan zakonom, kada tu ulogu na sebe preuzima veličina izborne jedinice – broj poslanika koji se u jedinici bira (u  Severnoj Makedoniji npr. nema cenzusa, ali bez 4% osvojenih glasova u izbornoj jediinici ne možete da očekujete osvajanje mandata). Cilj zakonom utvrđenog cenzusa je da spreči potpunu fragmentaciju parlamenta, a od njegove visine /i veličine izbornih jedinica/ zavisi koliko će proporcionalan biti izborni sistem koji se primenjuje.

Iako je snižavanje izbornog cenzusa na 3% od “dežurnih“ analitičara bilo pravdano povećanjem reprezentativnosti Narodne skupštine, od samog početka bilo je očito da je namera samo jedna – da se s obzirom na najavljen bojkot najvećeg dela opozicije jedan deo partija predomisli i “uvuče“ u izbornu trku, a da uvećanje izborne ponude dovede i do ulaska neke izborne liste u parlament čime bi se stvorio privid partijskog pluralizma.

 

 

Ovakav reformski potez nije iznenađujuć i zapravo je potpuno očekivan u hibridnim režimima. U takvim režimima reformski podsticaj je dvostruk. Pored očuvanja i obezbeđenja kontrole nad parlamentom i političkim institucijama, režim otvaranjem prostora za opoziciju stvara privid demokratskog legitimiteta i ojačava poljuljanu međunarodnu reputaciju. Pojednostavljeno, cilj reforme je osigurati dovoljno, ali ne i previše pluralizma koji režim ne bi mogao da podnese. 

Osim cenzusa i uvećanja udela predstavnika manje zastupljenog pola na izbornim listama na 40%, promenjen je još jedan izborni institut. Naime, u pravne akte koji regulišu izbore na nacionalnom, pokrajinskom i lokalnom nivou, uneta je odredba nepoznata u uporednoj praksi, kojom se izborni količnici manjinskih lista u postupku raspodele mandata uvećavaju za 35%. U praksi, ova promena znači da se broj glasova manjinskih lista veštački uvećava za 35%. 

 

Šta je cenzus od 3% doneo 2020. godine? 

S obzirom na cilj snižavanja cenzusa, može se reći da je ovaj manevar sa izbornim pravilima doživeo gotovo pa potpuni fijasko za SNS na izborima 2020. godine. Praktično, njegov efekat se može meriti u 11 narodnih poslanika SPAS-a (3.83%) koji su uspeli da preskoče ovaj sniženi cenzus i osvoje mesta u parlamentu.

 

Podrži Talas donacijom

 

Niko od drugih političkih subjekata za koje je Vučić želeo da uđu u parlament nije bio blizu ni ovog sniženog cenzusa od 3% osim POKS-a sa 2.67% (Suverenisti – 2.30%; Metla 2022 – 2.24%; SRS – 2.05%; PSG – 1.58%). Promena koja se odnosila na manjinske liste bila je “efikasnija“ (tri manjinske liste osvojile su po jedan mandat više, a SVM dva mandata više, zahvaljujući izmenama)

 

Šta je cenzus od 3% doneo 2022. godine?

Neko će reći da je cenzus ostao 5% da bismo imali različite izborne liste, da bi se određeni politički subjekti grupisali i zajedno nastupili kako bi preskočili cenzus od 5%, ali to ne mora da znači samo po sebi. Setimo se npr. da su na izborima 2014. godine samo četiri izborne liste preskočile cenzus i ušle u parlament, a da je šest izbornih listi bilo između 2 i 5%. Sa druge strane, na izborima 2016. godine je sedam izbornih listi prešlo cenzus i osvojilo poslanička mesta, a niko nije imao rezultat između 2 i 5%.

Ipak, ako pretpostavimo da bi izborne liste bile iste i da je cenzus ostao na 5% – onda dolazimo do toga da je najveći gubitnik sniženog cenzusa upravo SNS. I ne samo u vezi sa rezultatima republičkih izbora, nego i gradskih (gde imaju minimalnu odborničku većinu sa SPS-om sa 56 mandata od 110) izbora u Beogradu jer je cenzus iz istog razloga većeg pluralizma u lokalnim skupštinama snižen i na lokalnom nivou. 

 

Simulacija raspodele mandata 2022. godine da je cenzus ostao na 5% vrlo jasno govori o tome. 

 

Tabela 1. Broj mandata na republičkim izborima sa 3 i 5% cenzusom

ListaBroj mandata (cenzus 3%)Broj mandata (cenzus 5%)Razlika sa 5% u odnosu na 3%
Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve120141+21
Ujedinjena opozicija za pobedu Srbije3844+6
Socijalistička partija Srbije3137+6
Nada za Srbiju1517+ 2
Moramo130– 13
Zavetnici100– 10
Dveri – POKS100– 10
Manjine1311– 2

 

Kao što vidimo iz tabele, da je cenzus ostao 5%, Srpska napredna stranka bi imala za šestinu više mandata, odnosno umesto 120 koliko su sada osvojili – imali bi 141. Dodatno, sve liste preko 5% bi imale više mandata u skladu sa rezultatima (Ujedinjeni i SPS po šest mandata više, a NADA dva mandata više), a manjine bez ponderisanja njihovih rezultata bi imale dva mandata manje. 

Od 35 mandata koji bi se delili listama preko 5% (od ove tri izborne liste koje su imale između 3 i 5% plus ponderisani rezultati za manjine), čak 21 bi otišao SNS-u, odnosno tačno 3/5. Sa ulaskom ovih listi u parlament zbog sniženog cenzusa – SNS je ostao kratak za upravo toliko (21) mandata.  

Sada pogledajmo preraspodelu mandata u Beogradu sa cenzusima od 3 i 5%. 

 

Tabela 1. Broj mandata na gradskim izborima u Beogradu sa 3 i 5% cenzusom

ListaBroj mandata (cenzus 3%)Broj mandata (cenzus 5%)Razlika sa 5% u odnosu na 3%
Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve4851+3
Ujedinjeni za pobedu Beograda2628+2
Socijalistička partija Srbije89+1
Nada za Srbiju78+ 1
Moramo1314+1
Zavetnici40– 4
Dveri – POKS40– 4
Manjine00/

 

Tek nakon ponovljenih izbora na četiri biračka mesta i sa rezultatima na 100% biračkog tela i biračkih mesta, odnos vlasti (SNS i SPS) i opozicije (svih ostalih) u broju mandata je 56:54 u korist vlasti. Iako su na kraju uspeli da osvoje većinu odborničkih mandata (56), da je cenzus ostao 5% ova većina uopšte ne bi bila dovedena u pitanje.

Od osam mandata koji su se raspodelili na Zavetnike i Dveri-POKS (3.50 i 3.37% osvojenih glasova), da je cenzus bio 5% – tri mandata bi dodatno otišla SNS-u, dva mandata više bi uzeli Ujedinjeni za pobedu Beograda, a po jedan mandat više preostale tri liste. Vlast (SNS i SPS) bi u ovom slučaju imala ipak značajno jaču većinu u skupštini grada sa 60 mandata. 

Iako je sa snižavanjem cenzusa Aleksandar Vučić želeo da umanji efekte bojkota 2020. godine, možemo reći da je upravo on najviše izgubio egzibicionizmom u izmenama delova izbornog sistema. Čak 21 narodni poslanik manje (što je rezultiralo da imaju manje od polovine narodnih poslanika) i minimalna odbornička većina u skupštini grada Beograda sa SPS-om (56 mandata) umesto ipak lagodne većine sa 60 mandata su političke posledice tog egzibicionizma. 

Zbog toga ne treba da nas iznenadi ukoliko u narednim mesecima isti oni “dežurni“ analitičari s početka ovog teksta započnu misiju objašnjavanja o tome kako je vraćanje cenzusa na 5% neophodno kako bi se sprečila preterana fragmentacija parlamenta. A nama ostaje da se nadamo da će u njihovim egzibicijama ostati barem malo prostora za ozbiljnje razgovore o temeljnoj i sistemskoj reformi srpskog izbornog sistema.

 

Autori: Boban Stojanović, politikolog i doktorand na Fakultetu političkih nauka i Dušan Vučićević, politikolog i docent na Fakultetu političkih nauka

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *