Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: UnSplash

Nedavno je svaki punoletni državljanin Srbije imao priliku da direktno učestvuje u odabiru predsednika, a indirektno narodnih poslanika. Rezultati izbora će imati značajne posledice po njegov život. Pošto je glasao za kandidata i stranku za koju smatra da promovišu politiku koja će imati najbolje posledice po njegov svakodnevni život, možemo očekivati da će se javiti određene strepnje u vezi spremnosti kandidata da ispune svoja predizborna obećanja. Dobre vesti su što nema razloga da se plaši neispunjenih predizbornih obećanja. Nažalost, loše vesti su da je ono čega zapravo treba da se plaši zapravo ispunjenje tih obećanja.

Prvi strah je odraz uverenja da se neuspeh demokratskih procesa ogleda u tome da nakon što kandidati dođu na vlast oni okrenu leđa svojim glasačima i do sledećeg izbornog ciklusa vode potpuno drugačiju politiku od one koju su obećali. Drugi strah je subverzivnije prirode i počiva na ideji da ljudi imaju sklonost ka glasanju za političare koji zagovaraju politike koje su suprotstavljene njihovim interesima.

 

Mudrost gomile

Pozabavimo se prvim strahom, na prvi pogled je začuđujuće kako uopšte demokratija može funkcionisati. Problemi koje kandidati obećavaju da će rešiti su obično kompleksne prirode i da bi se razumeli zahtevaju obimno znanje ekonomije, politike, prava itd. Ako pogledamo samo na primeru Srbije, skoro 50% stanovništva ima samo srednju školu, oko 16% ima završenu višu školu ili fakultet, ostatak čine oni koji imaju završenu osnovnu školu ili samo nekoliko razreda, a nešto preko 2% nema završen ni jedan razred osnovne škole.

 

[newsletter_form form=”1″]

 

Većina stanovnika Srbije nema obrazovanje koje je potrebno da bi uopšte razumeli probleme za koje političari tvrde da je njihovo rešenje najbolje. Nije ni iznenađujuće da su filozofi većim delom istorije smatrali demokratiju naivnom idejom. Mišljenje koje se nastavilo i u liberalnim demokratskim društvima, vrednovanje demokratije kao civilizacijskog uspeha, ali takođe i uviđanje neuspeha kojima je tako često vodila izaziva kognitivnu disonancu kod velikog broja ljudi. Sa većim ili manjim uspehom, ona je razrešena Čerčilovim citatom “Demokratija je najgori oblik vladavine osim svih ostalih koji su bili isprobani s vremena na vreme“.

Dokaz da demokratija može funkcionisati uprkos neinformisanosti većine stanovništva, ponudio je viktorijanski polimata Frensis Galton. Sam princip mudrosti gomile koji će posle biti korišćen da opravda uspešno funkcionisanje demokratije uprkos neinformisanoj većini pronašao je na krajnje neobičnom mestu. 

Jednom prilikom prisustvovao je vašarskoj igri gde su učesnici imali zadatak da pogode težinu bika koji je stajao na bini, svaki takmičar je na cedulji napisao težinu za koju on misli da je tačna i stavio je u sanduče, a onaj koji je došao najbliže stvarnoj težini bika bio je proglašen pobednikom. Nakon takmičenja, Galton je od organizatora zatražio da mu daju sve cedulje i na osnovu njih izračunao prosečnu vrednost odgovora, sa pretpostavkom da će pokazati koliko su gomile naivne u donošenju odluka, međutim njegova konzervativna viktorijanska slika sveta je srušena kada je uvideo da  prosečan odgovor odstupa samo pola kilograma od prave težine bika.

Na takmičenju je bilo skoro 800 učesnika, od kojih većina nije posedovala znanje koje je potrebno da proceni težinu bika. Kako je onda moguće da je prosečan odgovor toliko blizak stvarnoj težini bika? Upravo se u tom neznanju i krije odgovor.

 

 

Većina učesnika igre nisu posedovali znanja na osnovu kojih bi mogli bazirati svoj odgovor. Tako da su njihovi odgovori bili nasumična nagađanja bez nekih pravilnosti, neki su precenjivali težinu, a neki je potcenjivali na takav način da su jedni drugima poništavali glas, što je dovelo do toga da su samo nagađanja onih informisanih nosila težinu u finalnom rezultatu. 

Šta nam onda ovaj princip mudrosti gomile govori o demokratskim procesima?

Zamislimo situaciju gde svaki glasač bira između dva kandidata od kojih, neka jedan bude bukvalno Hitler ili Staljin, a drugi Vaš omiljeni političar za koga smatrate da bi svaka pametna, obrazovana i savesna osoba glasala (pod pretpostavkom i nadom da to nije Hitler ili Staljin). 

Ako je cela populacija neinformisana, u toj meri da prvi put čuju za imena kandidata kada ih vide na izbornom listiću, u 50% slučajeva pobeđuje Hitler ili Staljin. Između prosperiteta i propasti nas deli ista verovatnoća, kao i kod pogađanja ishoda bacanja novčića. 

Pogledajmo jedu malo bolju situaciju, sada je 90% glasača neinformisano dok ostalih 10% čine politički eksperti. Od njih 45% glasa za naše zlikovce, a 45% za njima suprotstavljenog kandidata, plus još 10% informisanih glasača. Krajnji rezultat je 45% za Hitlera, a 55% za našeg političkog heroja.  Ovaj princip važi sve dok postoji barem jedna mala grupa informisanih glasača. 

U čemu je onda problem, zar nije ovim dokazano da demokratija ipak funkcioniše uprkos neinformisanosti većine?

 

Sistemske pristrasnosti

Problem se javlja kada gomila nije neinformisana kao u gore navedenim primerima, već postoje pristrasnosti na nivou populacije koje “vuku“ odgovore na određenu stranu. Tako da umesto da odgovori neinformisanih anuliraju jedni druge, oni poseduju određenu vrednost koja može nadjačati eksperte.

Podrži Talas donacijom

Politika je upravo jedna od tih oblasti unutar koje su pristrasnosti izražene. Glasač koji jako malo zna o nekom problemu će intuitivno osećati kako je jedno rešenje bolje od drugog. Ovo samo po sebi ne mora biti loše. Logički je sasvim moguće da se njegova intuicija poklapa sa mišljenjem eksperata. No, iskustvo nam govori da ipak nije tako. Brajan Kaplan je u svojoj studiji “Mit o racionalnom glasaču“ naveo četiri najizraženije pristrasnosti koje se suprotstavljaju naučnim saznanjima.

 

Protiv tržišna pristrasnost

Pristrasnost protiv tržišta se ogleda u sklonosti da se potcene ekonomski benefiti mehanizama slobodnog tržišta.

Gde god se pojavilo slobodno tržište za njime je dolazio i rast životnog standarda. Problem je u sklonosti ljudi da vide samo sebično traganje firmi za profitom, misleći da slobodno tržište vodi ka visokim cenama i lošem kvalitetu robe, dok ostaju potpuno slepi na činjenicu da na slobodnom tržištu postoji nadmetanje između firmi koje obuzdava sebične motive. Najbolji način da se obogatite na slobodnom tržištu je da proizvedete što bolji proizvod po što nižoj ceni.

Pristrasnost protiv inostrane trgovine

Donald Tramp je 2016. pobedio na izborima zbog obećanja da će izgraditi zid sa Meksikom i prekinuti slobodnu trgovinu sa Kinom. Ovakvu politiku, koju može raskrinkati bilo koji student koji je odslušao “Uvod u ekonomiju“ podržalo je skoro 63 miliona ljudi.

Ekonomisti se još od Adama Smita slažu da kada dve države trguju jedna sa drugom obe imaju koristi od toga. Ipak, među laičkom populacijom postoji jaka tendencija da se potcene benefiti saradnje sa strancima. 

Poslovični čovek sa pijace smatra da je Srbija na gubitku kada kupujemo uvezenu robu. Interesantno je da se ovaj stav javlja samo kad su u pitanju stranci, pošto ako se izmeni kontekst ova pristrasnost potpuno nestaje. Potpuno mu je očigledno da trgovina između  Srbije i Kine čini Srbiju siromašnijom, ali će smatrati blesavim da trgovina Novosađana sa Beograđanima čini Novosađane siromašnijim.

 

Pristrasnost ka stvaranju poslova

Ako političari vole nešto da rade to je da se hvale sa brojem radnih mesta koja su stvorili. Imaju i dobre osnove da to rade, glasači obožavaju da čuju koliko novih radnih mesta je otvoreno, pogrešno izjednačavajući rast broja zaposlenih sa ekonomskim rastom.

Zamislimo neki drugi resurs na primer čelik. Šta je bolje potrošiti pet ili deset tona čelika da bi se dobio jedan proizvod? Svi bi se složili da je naravno bolje pet, ali ako pitate da li je bolje zaposliti pet ili deset ljudi većina bi rekla da je naravno bolje da je svih deset ljudi zaposleno. Kao i čelik rad je resurs ograničene količine koji je potrebno pažljivo iskoristiti. Stvaranje poslova putem subvencija ili zapošljavanja u javnom sektoru samo da bi se povećala zaposlenost je veliko traćenje resursa.

Ljudi opravdano imaju poteškoća da gledaju na ljudski rad kao samo još jedan od resursa. Posao je neophodan da bi oni i njihovi sugrađani obezbedili sebi egzistenciju, ali ako su plaćeni da bi samo sedeli i igrali se s palčevima, posledice će dugoročno biti pogubne.

 

Pristrasnost ka pesimizmu

Životni standard nikada nije bio viši. Proteklih dvesta godina svedoči o astronomskom rastu svakog zamislivog parametra životnog standarda. Po svemu sudeći, istorija se zaista kreće ka boljem, nekad brže nekad sporije, ali uvek u istom pravcu. 

Naravno, činjenica da trend ide u jednom pravcu ne znači da će se tako i nastaviti, ali svakako bi bilo opravdanije očekivati svetliju budućnost. Međutim, ono što vidimo su vekovi pesimističkih predviđanja o propasti sveta, za koje se, kada se ispostavi da nisu bila tačna, prelazi na druga i tako već vekovima,  dok u pozadini svega toga vidimo sve pravedniji i bogatiji svet.

 

Kakva je onda sudbina demokratije?

Uzete zajedno, navedene pristrasnosti slikaju dobro poznatu sliku ksenofobnih političara koji obećavaju kako više nećemo kupovati robu od „neprijateljskih“ država, naslovnih strana novina na kojima je slika korumpiranih političara kako seku crvenu traku ispred neke fabrike ili pak demagoški govori o dekadenciji savremenog doba.

Teško je za prihvatiti da ove scene nisu produkt pokvarenih političara koji su zamađijali svoju publiku i kad bi ih samo nekako sklonili sa političke scene dočekalo bi nas zlatno doba politike. Naprotiv, oni su popularni baš zato što su odraz onoga šta glasači žele.

Sve ovo ne znači da bi se trebali u potpunosti odreći ideala demokratije, ali ispred nas je postavljen problem kako uskladiti ove negativne težnje sa slobodnim demokratskim društvom. U suprotnom ćemo biti osuđeni da nikada do kraja ne ostvarimo potencijal naše države.

 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *