Foto:UnSplash
Da mi je pre samo par meseci neko rekao da će Nemačka najaviti istorijsko povećanje svojih vojnih izdataka, a Holandija snabdevati Ukrajinu samohodnim haubicama simpatičnog imena Panzerhaubitze, verovatno bih se slatko nasmejao. Onda bih možda pustio mašti na volju i pokušao da zamislim šta je to što bi moglo da se dogodi i izazove ovakve reakcije inače dosadnih država.
Pitanje je koliko bi i tada bio kadar da predvidim istorijske razmere događaja koji su usledili i još uvek se odvijaju. Rat u Ukrajini prekretnica je u evropskoj politici jer je Zapadne zemlje ohrabrio i ujedinio na način koji je do skora delovao nezamislivo čak i tamošnjim analitičarima, a o našim kafanskim stručnjacima za geopolitiku da ne govorimo.
Novootkriveno jedinstvo za sada deluje prilično čvrsto i kao da daje sasvim nov elan Evropskoj uniji i NATO savezu na čijem, Đekna nije umrla raspadu i promeni geopolitičkih okolnosti koje samo što nisu, još od kraja 80-ih tavori konvencionalna politička mudrost u Srba, a bogami i dugoročna nacionalna politika.
Ali da stvar po srpske mudrosti bude još gora (tim gore po stvar) rat u Ukrajini uneo je pravu pometnju u redove onih zdravih snaga na evropskom kontinentu koje imaju simpatija za našu vekovnu borbu. Evropska desnica zatečena je ratom u Ukrajini spuštenih pantalona i još uvek ne može da razume kakva joj uloga pripada u novim okolnostima. Drugim rečima, ne da nam u dogledno vreme neće vratiti Kosovo nego preti opasnost da će se još i raspasti u paramparčad oko teme koja sa njihovim nacionalnim državama i ljubomorno čuvanim suverenitetom nema mnogo veze. No krenimo redom.
Pre samog rata u Ukrajini evropska desnica odavala je utisak jedinstva i uzajamne solidarnosti. Zato su mnogi koristili kišobran termine kada bi govorili o ovoj ideološkoj grupaciji, obično je određujući epitetima poput populističke, radikalne ili suverenističke.
Nisu ovi nazivi uvek bili najsrećnije upotrebljavani ali su služili svrsi, da grupišu i ideološki približnije odrede one političke snage koje su delile istovetne stavove po pitanju briselske birokratije, postojećih imigracionih zakona i globalizacije u celosti. Ovaj poslednji, antiglobalistički naboj unutar evropske desnice od posebnog je značaja za našu temu jer u njemu se krije klica razdora koji sa ukrajinskom krizom dolazi do izražaja. Naime, iako nominalno antiglobalisti desničari nisu ništa manje skloni uzajamnom deljenju ideja, retorike i operativnih rešenja, od svojih liberalnih i levičarskih takmaca.
Suština globalizma je, između ostalog i u slobodnom protoku ideja, pa se tako u poslednjih dvadesetak godina, evropska desnica globalizuje pod snažnim uticajem ličnosti i grupa, pre svega iz SAD, Rusije i Ukrajine gde se, usled specifičnih okolnosti stvaraju narativi i izvlače pouke o oblicima (para)političkog organizovanja koje valja usvojiti.
Američki uticaj zasijao je zajedno sa zvezdom Donalda Trampa koja se doduše ugasila veoma brzo posle njegovog izbornog poraza i sada živi kroz ostatke internet alt-right kulture. Međutim, strujanja ruskog i ukrajinskog uticaja na evropsku desnicu daleko su trajnija i konsekventnija i na ovoj ravni se savremena evropska desnica račva na dva dela.
Jedan deo evropskih desničara inspirisan je ukrajinskom jedinicom Azov, koja je od grupe ultranacionalističkih dobrovoljaca avanzovala u legalnu jedinicu. Opsesija Azovom počiva u činjenici da je ovo najbolje ustrojena i jedina dobro naoružana desničarska paravojska na kontinentu. Iz tih razloga, ona ima veliki ugled među neonacistima i nacionalistima širom evropskog kontinenta koji u do zuba naoružanoj druzji koju država toleriše jer joj se ne može suprotstaviti vide organizacioni ideal. Pomenimo i to da u ovim krugovima nekadašnji Arkanovi tigrovi uživaju slično poštovanje.
Pored toga, Azov je pružio priliku mnogim evropskim desničarima da u Ukrajini steknu neku vrstu vojničke obuke i da se vrate nazad u svoje zemlje što je tamošnjim policijama zadavalo glavobolje. Privlačnost Azova se, možda i nadasve, može objasniti njegovim revolucionarnim potencijalom jer on obično šarmira one koji zauzimaju izrazitije antisistemske stavove o političkoj borbi, tj. avangardno, revolucionarno tkivo desnog političkog pola koje pripada mahom podzemlju.
Ovakvih pojedinaca i organizacija u Srbiji nema ili ih je jako malo ali nam je zato druga grupa mnogo poznatija. Ona obuhvata poštovaoce lika i dela Vladimira Putina, što je stanje koje kod nas već poprima razmere faraonskog kulta kome nedostaju samo hramovi sa redovima korintskih stubova. U Evropi je taj odnos ipak nešto umereniji i nema mističnu dimenziju.
Ipak, nemali broj tamošnjih desničara veruje da Putinova Rusija pruža uzor političke i društvene organizacije kakav bi trebalo primeniti u njihovim zemljama, što bi naposletku rešilo probleme vezane za imigraciju i ostale socijalno liberalne devijacije. Ova grupa politički je bolje organizovana i deluje u okvirima postojećeg parlamentarnog i demokratskog sistema u vidu stranaka poput Alternative za Nemačku ili francuskog Nacionalnog saveza, ex-fronta.
Opsesija putinizmom u dobrom delu evropske mejnstrim desnice i Rusijom kao modelom koji treba slediti dovela je ove partije u položaj sličan gore pomenutim poklonicima Azova. Zagledani u nedostižni ideal na istoku, revolucionarna avangardna sa jedne i mejnstrim sistemska desnica sa druge strane dovele su sebe u podređen, gotovo satelitski položaj.
Tu je dabome dosta teže drugoj grupi, političkim partijama od kojih se, zbog prirode njihove javne uloge, očekuju odgovori i zauzimanje stava. Njihova reakcija bila je dvojaka, od nemušte i trapave zbunjenosti Alternative za Nemačku koja ne može da poveže dve koherentne misli, do osude Rusije od strane Marin Le Pen čiju je iskrenost u TV debati, zbog činjenice da joj Putin kreditira kampanju, uspešno doveo u pitanje novi stari predsednik Makron.
Tu dolazimo do srži problema. Ako je postojeća evropska mejnstrim desnica u rebusu jer ne može da zauzme jasan ili iskren stav o situaciji čije razmere rastu i već sada imaju istorijski značaj, onda je ona utoliko u opasnosti od razvodnjavanja unutrašnjeg jedinstva usled gubitka kredibiliteta. Članstvo ovih stranaka naviklo je na omnipotentnost desnice i njenu sposobnost da daje jasne odgovore i nudi jednostavne solucije tamo gde liberali zamuckuju.
Do sada su ti jasni odgovori podrazumevali upiranje prstom u Putina kao rešenje do te mere da je Mateo Slavini, duče italijanske Lege, nosio majicu sa njegovim likom po evropskim institucijama kao kakav beogradski srednjoškolac na ekskurziji. U međuvremenu je Salvini neke od tih slika uklonio sa Fejsbuka ali ga to nije poštedelo uvreda i zvižduka na poljsko – ukrajinskoj granici prilikom posete izbeglicama.
Možda bi bilo pretenciozno prognozirati raspad mejnstrim desničarskih stranaka usled trenutne smušenosti ali nekakva prekompozicija njihovog članstva i fragmentacija je sada izvesnija usled znakova jasne slabosti i neiskrenosti koji prvi put dolaze do izražaja.
Sledstveno tome, ne bi me iznenadilo i ako bi se pojedine grupe iz redova tzv. revolucionarne desnice osmelile da u zategnutim uslovima, na krilima popularne antiputinovske retorike otmu deo kolača mejnstrim desnici i steknu sistemski status. Biti protivu Putina je u političkom smislu vrlo isplativ potez u trenutnim evropskim okolnostima i za razliku od političkih partija u Srbiji, prilično sam siguran da na kontinentu postoje oni koji to razumeju.
Između mejnstrim i revolucionarne desnice nema značajnijih idejnih razilaženja. Politički stavovi obe grupe identični su i na obema stranama nalaze se ljudi sličnog kova čije su vizije srećne budućnosti podudarne. Razlike se tiču simbolike i političkih metoda ali možda i najvažnije, odanosti različitim nacionalističkim kultovima.
Ovde leži najveća, fatalna slabost desnice, njena nesposobnost da se suoči sa ratom kao potencijalnim krajnjim ishodom tzv. suverenističke politike koju zastupa, a koja je eufemizam za nacionalističku realpolitiku. Time je bačena senka na koncept Evrope suverenih nacija koje žive u miru i slozi bez briselske političke integracije, a koji su nam desničari, zagrljeni i razdrljenih belih košulja prodavali sve ove godine kao alternativu Evropskoj uniji.
Danas se prvi put vidi da oni nisu sposobni da se jedinstveno i uverljivo postave protiv rata kao takvog, a kamoli da stvore nadnacionalni mehanizam sprečavanja sukoba što je od samog početka bila najprimamljivija funkcija evropskih integracija. No, to je već tema za naredno čitanje.