Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 5 minuta

 

Nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok decidno je poručila da će Nemačka do kraja ove godine potpuno prestati da uvozi naftu iz Rusije, dok će do kraja leta to biti prepolovljeno. Ovome će, kako je, navela, da usledi i slična politika po pitanju gasa.

Prekid uvoza ruskih energenata u vidu nafte i gasa bi verovatno bio dovoljno jak udar po ruski budžet da promeni stvari, ali to bi značilo i zaustavljanje evropske industrije, ogroman rast cene struje i hladne radijatore tokom grejne sezone. Najglasnije u ovim zahtevima one zemlje koje ne uvoze puno nafte i gasa iz Rusije i koje te količine mogu da nabave na drugim tržištima; tako su SAD zabranile uvoz ruskih energenata (što je činilo manje od 1% njihovog uvoza energije).

 

 

Zapadne sankcije protiv Rusije trenutno su uglavnom i dalje vezane za poslovanje sa ruskim državnim firmama i ograniče su ne pojedine industrijske sektore, kao što je upravo energetika. Na primer, evropskim kompanijama je zabranjeno da ruskim državnim kompanijama iz oblasti energetike sarađuju na razvoju novih projekata, čak i van teritorije Rusije.

Pored toga, mnoge privatne kompanije su samoinicijativno rešile da prekinu ili privremeno zaustave svoje poslovanje u Rusiji. Trenutne prognoze daju projekcije da će ruska privreda pasti u duboku recesiju ove godine, od preko 10% , što je mnogo veće smanjenje ekonomske aktivnosti nego što je to bio slučaj tokom ruske finansijske krize 1998, globalne finansijske krize 2008/9, ili tokom pandemije korone.

 

Zavisnost ruske privrede od uvoza

Na prvi pogled delovalo je da zapadne sankcije Rusiji neće imati neki značajniji uticaj na rusku privredu. Prvo, ruska privreda je velika – ona je 11. najveća privreda sveta mereno BDP-om koji je pred pandemiju iznosio gotovo 1,700 milijardi USD. A ovako velike privrede usled ekonomije obima imaju nižu otvorenost u međunarodnoj trgovini (mereno zbirom uvoza i izvoza).

Drugo, ruska privreda dominantno izvozi samo primarne proizvode, prvenstveno energente koji zajedno uzeto (ugalj, prirodni gas, sirova nafta i naftni derivati) čine više od polovine ruskog izvoza, a na to treba dodati još metale (bazne i obojene) kao i poljoprivredne proizvode, a za njima vlada velika tražnja sa otvaranjem privreda nakon pandemijskog zatvaranja.

Treće, ruska industrija nije postala deo važnih globalnih lanaca proizvodnje (uglavnom iz istorijskih razloga), kao na primer, kineska, pa samim tim prekidi u trgovini ili njeno otežavanje neće imati toliko jake posledice niz takve lance proizvodnje.

Ali ono što se u ovakvoj analizi zaboravlja jeste promena strukture trgovine tokom prethodne tri decenije. Tačno je da Rusija nije važan deo globalnih lanaca snabdevanja, ali više nije ni tačno da se ruski proizvodi u potpunosti proizvode od ruskih inputa, kao što je to bio slučaj za vreme planske privrede SSSR-a.

Većina ruskih preduzeća barem deo svoje proizvodnje bazira na uvozu dela sirovina i poluproizvoda iz inostranstva. A prekidi ovakvog snabdevanja mogu biti veoma značajni, što nam pokazuje i nedavni primer proizvođača automobila Avtovaz (koji je 2/3 u vlasništvu francuskog Renoa), i koji je verovatno najpoznatiji po modelima lada.

 

 

Zbog nedostatka uvoznih komponenti, Avtovaz je prvo tokom marta prestao sa radom, da bi proizvodnju tek nedavno ponovo pokrenuo. Ali bez važnih uvoznih delova, menadžment je rešio da proizvodnju nastavi i bez njih. Tako sada nove lade grante neće imati sitnice kao što su vazdušni jastuci ili ABS kočioni sistemi. Kada dođe do nedostatak nekih od ovakvih delova, oni se moraju zameniti suboptimalnim rešenjima, koja su uvek skuplja i lošijeg kvaliteta, ako se do njih uopšte i može doći.

Važnost uvoznih komponenti u ruskoj industriji može se videti iz podataka o trgovini pomoću dodate vrednosti. Samo praćenje uvoza i izvoza nam ne daje jasne informacije o tome. Ovo je najjasnije iz našeg primera Fijata u Kragujevcu: on je godinama bio naš najveći izvoznik, ali je ova fabrika automobila istovremeno bila i jedan od najvećih uvoznika, jer se najveći deo delova za ovaj model uvozio iz drugih fabrika po Evropi, dok se u Kragujevcu uglavnom samo sklapao.

Doprinos Fiatove fabrike srpskoj industriji i privredi nije bio njegov ukupan izvoz, nego razlika između izvozne i uvozne komponente, što je dodata vrednost. Slično je i sa brojnim ruskim industrijskim granama, imajući u vidu da je udeo inostranih komponenti iz uvoza u dodatoj vrednosti ruske privrede oko 20%. A polovina ove uvozne komponente dolazi iz zemalja koje su Rusiji nedavno uvele sankcije.

 

Udeo uvozne komponente u dodatoj vrednosti ruske privrede, po sektorima. Izvor: OECD, Trade in Value Added database.

 

Kao što podaci pokazuju, nekoliko važnih industrijskih sektora nalazi se u posebnom riziku od eskalacije trgovinskih odnosa: u pitanju su farmaceutska industrija, proizvodnja automobila, proizvodnja od plastike i gume te električnih i hemijskih proizvoda, u kojima je udeo inostrane komponente u ukupnoj bruto dodatoj vrednosti preko 20% iz onih zemalja koje su Rusiji uvele sankcije.

Naročito na kratak rok gotovo je nemoguće pronaći adekvatne zamene za postojeće komponente i materijale, a to će sa sobom doneti i rast cena inputa, te moguće logističke probleme vezane za njihov transport sa novih geografskih destinacija. Takođe, najveći deo uvozne komponente među zemljama koje nisu uvele sankcije Rusiji dolazi iz Kine, ali to je uglavnom slučaj u tehnološki mane zahtevnim granama, kao što su tekstil i elektronika. Kina za sada još uvek nema tehnologiju koja može lako (a ponekada čak ni teško) da zameni kompanije iz SAD ili EU u pojedinim visokotehnološkim oblastima.

Postavlja se pitanje i da li bi takav razvoj događaja rusku privredu još više učinio ranjivom jer bi se povećala njena zavisnost od samo jednog trgovinskog partnera, sa kojim za sada nema loše političke odnose, ali se i to može promeniti. Kina je ekonomski i politički preveliki partner da bi Rusija mogla da u njihovom odnosu igra bilo kakvu osim sekundarne uloge, što nije nimalo lagodno naslednici nekadašnje globalne sile koja se već godinama upinje da povrati deo svoje globalne relevantnosti.

 

Podrži Talas donacijom

 

Ni supstitucija uvoza – podrška proizvodnji nedostajućih delova i materijala kod kuće nije sjajna politika – Rusija se ozbiljno bavi ovom politikom već oko jedne decenije i zabeležila je i mnogo dobrih i mnogo loših poteza. Problem je što ovakve industrije zaštićene carinama i subvencijama iz budžeta često ostaju nekonkurentne jer nemaju podsticaje da unapređuju svoju proizvodnju (pošto su od inostrane konkurencije zaštićene), pa su njihovi proizvodi skuplji ili lošijeg kvaliteta, što onda posledice dalje niz proizvodni lanac. Osim toga, i za ovakvu politiku potrebno je dosta vremena – fabrika čipova za mobilne telefone ne može da nikne preko noći, ne samo da je treba izgraditi nego treba pronaći i obučiti radnike i inženjere koji bi u njoj radili, a kojih sada nema.

Zbog svega ovoga će uticaj sankcija na rusku privredu biti mnogo značajniji nego što se to prethodno mislilo, čak i u onim oblastima gde je uvozna komponenta po vrednosti jako niska, ako su u pitanju tehnologije koje praktično nemaju zamenu.

To je slučaj sa opremom za naftne i gasne bušotine: uvozna komponenta iz zemalja koje su Rusiji uvele sankcije u celokupnoj industriji nafte i gasa je manja od 5%, ali iz ovih zemalja dolaze specijalizovane mašine koje se nigde drugde ne proizvode i bez kojih je održavanje postojećih ili otvaranje novih nalazišta teško zamislivo ili uopšte moguće.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *