Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto:UnSplash

Zapadne zemlje uvele su brojne ekonomske sankcije Rusiji sa ciljem da oslabe Putinov režim. Kroz ovaj poduhvat one nastoje da smanje mogućnost Rusije da vodi rat u Ukrajini, jer je za tako nešto potrebno mnogo sredstava.

Ukoliko ne mogu brzo da zaustave rat, kakav će tačno efekat imati ove sankcije na trajanje sukoba? Koliko je potrebno da prođe vremena da Putinova Rusija prepozna veće troškove ovog rata koji je povela od potencijalnih političkih koristi koje režim može da ima? 

 

Efekti po rusku privredu biće značajni

Efekti po rusku privredu nesumnjivo će biti značajni. Oni koji tvrde da će iz njih Rusija izaći sa malo štete imaju ozbiljan problem sa realnošću. Ekonomske projekcije lista “The Economist” kažu da će se ruska privreda tokom ove godine kontraktovati za nešto više od 10%, što potvrđuju i analize Svetske banke. Do toga će doći prvenstveno usled ekonomskih sankcija zbog kojih će se smanjiti izvoz, ali i domaća proizvodnja.

 

 

Detaljniji efekti po nivo nezaposlenosti i životni standard još nisu poznati, ali će oni svakako biti značajni, u skladu sa datim ekonomskim kretanjima. Ovako duboka recesija u Rusiji može se porediti samo sa ekonomskim šokovima sa početka 1990-ih – i kriza izazvana pandemijom virusa korona, i globalna finansijska kriza 2008, rat u Čečeniji, pa čak i finansijska kriza u samoj Rusiji 1998. tokom koje je došlo do kolapsa finansijskog sistema, biće zapamćene kao ’’dobra stara vremena’’ u odnosu na ovakva ekonomska kretanja. 

Ono što Rusiji dosta olakšava stanje jeste to što je u ovu krizu ušla barem koliko-toliko ekonomski pripremljena, i u trenutku kada je već došlo do oporavka cena nafte i naftnih derivata na međunarodnom tržištu, sa ekonomskim oporavkom nakon pandemije korona virusa. Ovo znači i dalje visoke prihode od izvoza energenata, koji zajedno čine najveći deo ruskog izvoza. 

Na duže staze, ekonomski efekti ovih sankcija mogu biti mnogo značajniji po rusku privredu od kratkoročnih. Prvenstveno ako EU nastavi sa razvijanjem drugačije energetske politike, koja će težiti umanjenju kupovine ruskih energenata po svaku cenu (većim ulaganjima u obnovljive izvore energije, povratkom nuklearnim kapacitetima i sporijem izbacivanju uglja iz energetskog miksa, kao i nabavkom gasa i nafte iz alternativnih izvora) što će značiti velike probleme za rusku privredu. 

Energenti su berzanska roba, i oni mogu da nađu svoje kupce i u drugim zemljama, ali se postavlja pitanje transporta do njih (a izgradnja neophodne infrastrukture kao što su cevovodi ili postrojenja za tečni naftni gas zahteva i vremena i novca) kao i cene na konačnom odredištu. Danas SAD imaju velike rezerve gasa koji se dobija iz škriljaca, ali se značajan deo njih ne koristi jer je ekonomska cena ovog gasa (računajući tu i proces pretvaranja u LNG, i nazad u gasovito stanje) veća od berzanske cene; ovako nešto može da snađe i Rusiju. 

Drugi problem je pitanje tehnologije u rafinerijama, pošto se one specijalizuju za neku posebnu mešavinu. Nije isto prerađivati ruske mešavine nafte kao ural (mešavina nafte iz oblasti Urala i Volge), Siberian Light (mešavina iz Zapadnog Sibira) ili ESPO (Istočni Sibir), a to važi i za naftu tipa brent, WTI (West Texas Intermediate) ili Dubai. Rafinerije se ne mogu lako i brzo prebaciti sa jednog na drugi tip nafte, već to isto zahteva vremena i novca za tehnološke procese. 

 

Ruska privreda je velika – teže je pogoditi je sankcijama

Mala privreda mora biti visoko specijalizovana pa zavisi od uvoza velikog broja važnih proizvoda – od goriva i energenata, preko vozila i mašina do hrane ili lekova, jer je teško organizovati konkurentnu proizvodnju plejade proizvoda na malom tržištu. Ovo se u praksi ogleda u tome što velike privrede imaju niži stepen ekonomske otvorenosti, što se meri ukupnom vrednošću uvoza i izvoza. Dok male privrede često imaju vrednost ovog pokazatelja iznad 100% BDP-a, u SAD kao najvećoj svetskoj privredi on iznosi 26,3% a u Ruskoj Federaciji 49,4%.

Ali ovo takođe znači da i Rusija može da uzvrati svojim sankcijama. Ako bi neka mala privreda poput Srbije uvela sankcije Evropskoj uniji ili SAD to ne bi bilo ni statistički zabeleženo u podacima jer bi uticaj takvog događaja bio manji od greške u merenju; ali stvar je malo drugačija kada je u pitanju mnogo veća privreda. Privreda Rusije je manja od privrede Južne Koreje – u pitanju dakle nije neki posebni ekonomski džin, ali ipak značajna u globalnim odnosima.

 

 

Na primer, ruska zabrana uvoza poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda iz EU nakon 2014. je do sada dovela do ekonomske štete u vidu smanjenog izvoza u vrednosti od 47-95 milijardi USD (Smutka, Abrham, 2022) za preduzeća i poljoprivrednike iz ovog bloka. Mnogo važnije, Rusija je veliki proizvođač velikog broja važnih primarnih proizvoda, prvenstveno energenata ali i iz sektora rudarstva. Prema podacima Atlasa ekonomske kompleksnosti, Rusija čini 8,7% svetskog izvoza minerala, 3,4% metala, 2,4% kamena i 1,2% hrane. Zabrana izvoza nekih od ovih proizvoda koju je Rusija već uvela pogodiće veliki broj industrija iz zapadnih zemalja koje će sada morati da računaju sa nestašicama sirovina ili sa njihovim većim cenama. 

 

Sankcije ne menjaju nedemokratske režime

Istorijski primeri nam govore kako su ekonomske sankcije prilično neuspešan mehanizam za promenu režima u nedemokratskim zemljama, ili za veliku promenu u njihovoj unutrašnjoj ili spoljnoj politici. Najbolji primer ovoga jeste možda Kuba, prema kojoj su SAD uvele trgovinski embargo još 1961. a da to nije sprečilo Fidela Kastra da napravi rigidni socijalistički režim na ovom ostrvu.

Ni sankcije prema režimima u Iranu i Severnoj Koreji nisu obeshrabrili ove režime u njihovim naporima da razvijaju svoje domaće nukelarne programe (ili čak balističke rakete). U našem istorijskom iskustvu imamo i sankcije uvedene prema SRJ zbog podrške ratnim dejstvima u Bosni i Hercegovini uvedene 1992. ali se uprkos njima Slobodan Milošević održao na vlasti sve do oktobra 2000. Istorija nam daje i primere kako ekonomske sankcije umesto da ’’smire’’ autokratski režim koji ima želje za ekspanzivnom teritorijalnom politikom upravo dovedu do eskalacije sukoba. 

To je slučaj sa Japanom tokom Drugog svetskog rata – politička i vojna elita Japana se odlučila na ulazak u rat protiv SAD i zapadnih saveznika (Velike Britanije, Francuske i Holandije) onda kada su im SAD uvele embargo na izvoz nafte. Japan nije imao svoje izvore nafte, i mogao je do nafte doći samo osvajanjem bušotina u Jugoistočnoj Aziji u holandskim i britanskim kolonijama.

Sankcije ’’ne rade’’ u autokratskim režimima, iako bi možda radile u demokratskim. Sankcije smanjuju životni standard najvećeg dela stanovnika, pa se podrazumeva da će to dovesti do velikog nezadovoljstva na ulici, a time i do masovnih demonstracija ili sličnih dešavanja koje bi oslabile režim na unutrašnjem planu ili čak dovele do njegove smene. 

Međutim, u autokatskim režimima nema smene režima na izborima – izbori su strogo kontrolisan politički proces: oni postje i u Iranu, Venecueli, Rusiji ili Azerbejdžanu, ali je njihov pobednik unapred poznat jer vladajuća garnitura upravlja svih državnim resursima, poseduje medijsku moć, i onemogućava funkcionisanje opozicionih političkih partija, a po potrebi i ubija političke protivnike ili ih bez pardona šalje u zatvor samo zbog političkog delovanja.

U ovakvom okruženju teško se organizuju masovni politički protesti, režimski mediji kreiraju drugačiju sliku realnosti svojom propagandom među velikim delom stanovnika (u našoj izvedbi 1990-ih možemo se podsetiti izjava tipa ’’krivi smo samo zato što smo Srbi pa nas zato bombarduju’’ što je narativ koji je direktno građen od strane režimskih medija, da bi se sklonila pažnja sa dugotrajnog sukoba sa Zapadom usled učešća u ratovima koji su pratili raspad Jugoslavije, a naročito korišćenje prekomerne sile u gušenju oružane pobune na Kosovu, koja je uključivala i masovne zločine nad civilima). 

 

Ali sankcije možda mogu da skrate rat

’’Za rat su potrebne tri stvari: novac, potom novac, i na kraju, novac.’’ Ova maksima pripisuje se Napoleonu, koji je kao slavom ovenčani vojskovođa verovatno znao o čemu govori. Ako sankcije pogode rusku privredu dovoljno snažno, Putin neće imati dovoljno novca da finansira dugotrajni rat iscrpljivanja, u šta rat u Ukrajini može lako da se pretvori imajući u vidu neočekivano snažan otpor na koji su naišle ruske snage.

Podrži Talas donacijom

Dovoljno je da rat potraje nekoliko meseci (a ne godina) pa da njegova ekonomska cena za Rusiju bude prevelika u odnosu na očekivane političke koristi, što jeste zamisliv scenario uz vojnu i ekonomsku pomoć Zapada Ukrajini. Ovo ne znači nužno vojni poraz Rusije, imajući u vidu da nedemokratski režimi gube podršku nakon ratnih poraza, pa su zato životno zainteresovani da po bilo koju cenu pobede u ratu, već pre kreiranje ambijenta za postizanje neke vrste političkog sporazuma kojim bi se zaustavio rat. 

Zapadne sankcije svakako će obogaljiti rusku privredu. Ali one u ovakvom obimu nisu dovoljno snažne da nateraju Putina za pregovarački sto – on potencijalno ima previše da izgubi (u nedemokratskim režimima se smenom vlasti često ne gubi samo politička moć, nego i život), i ne može dozvoliti da pregovara iz pozicije slabosti, kad već ne može iz pozicije jasnog pobednika.

Prave sankcije koje bi bile pravi ekonomski udar po rusku privredu bile bi one kojim bi se zabranilo korišćenje ruskih energenata u Evropi, što i pored nekoliko glasnih zagovornika ovog rešenja (kao što je poljski politički vrh) nije nešto što može da prođe jer bi eventualne štete po evropsku privredu bile potencijalno nesagledive. To bi značilo enormni rast cene energenata, probleme u snabdevanju strujom, a na zimu teškoće u grejanju stanovništva, a pre grejne sezone i kolaps industrije koja prirodni gas koristi kao važan input u proizvodnji. Toga su svesni i oni evropski političari koji oštro nastupaju protiv Rusije, pa se ovakvo rešenje ozbiljno ni ne razmatra. Ali to ostavlja zapadne sankcije prema Rusiji prilično slabim i neubedljivim, jer svakog dana u ruski budžet ležu milijarde evra koje mogu da se koriste za finansiranje rata u Ukrajini.  

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *