Foto: UnSplash
Rat u Ukrajini deluje kao prelomna tačka modernih međunarodnih odnosa. Iako ovo nije prva agresija i prvi pokušaj nasilnog menjanja granica u Evropi nakon Hladnog rata, prvi put je napadnuta evropska država koju su EU i SAD legitimisale kao punopravnog pretendenta na članstvo u klubu zapadnih demokratija.
Uz to, napad je relativno “staromodan“ – za razliku od ruske intervencije u Siriji koja je ličila na američke “vazdušne“ ratove uz minimalno izlaganje trupa na terenu ovde gledamo široke zahvate oklopnih jedinica uz masovnu upotrebu pešadije. Povrh svega, napad prati pretnja nuklearnim oružjem državama koje bi se neposredno vojno angažovale protiv napadača.
Rastući talasi sankcija protiv Rusije prete lančanim ekonomskim poremećajima sa sve gorim posledicama na globalnom nivou, kako u pogledu energenata, tako i u pogledu snabdevanja hranom, što neizbežno ugrožava i političku stabilnost, kako unutrašnju, tako i regionalnu.
U ovom trenutku deluje kao da svet nikada više neće ličiti na onaj do početka ruske invazije na Ukrajinu: zapadne sankcije kidaju ekonomske veze sa Rusijom koja se zbog toga sve više vezuje za Kinu, pa deluje kao da će se svet razlomiti na troje: Zapad, Istok i “ostale“ koji će moći priuštiti balansiranje bilo zbog svoje snage i veličine poput Indije, Brazila, Irana Turske, bilo zbog svog položaja u svetskoj ekonomiji, poput Saudijske Arabije.
Međutim, slike ratnih užasa i dramatični nagoveštaji dugoročno zakrvljenog multipolarnog sveta potcenjuju spojenost sudova svetske ekonomije, racionalnost političkih elita velikih sila i njihovu motivisanost da pronađu novi ekvilibrijum odnosa.
Bez obzira na to što nemaju nužno iste ciljeve, velike sile koriguju svoje ciljeve onako kako se menjaju procene kretanja stanja na terenu: Nemačka je bila primorana da podiže nivo sankcija protiv Rusije i pojačava kvalitet i kvantitet vojne pomoći Ukrajini jer je Putin zagrabio veći zalogaj nego što se očekivalo, a Putin je odustao od opsade Kijeva jer su Ukrajinci pružili jači otpor nego što je očekivao.
Sada ćemo videti da li će Bajdenova administracija nastaviti da pritiska EU da se uvedu totalne energetske sankcije ili će odustati od toga kada uvidi da Nemačka nema nameru da ide toliko daleko. Takođe, videćemo da li je izjava Žozepa Borelja o tome da će se “rat završiti na bojištu“ zbilja novi plan EU, kako se nadaju u Vašingtonu, ili signal Putinu da se što pre ušanči u Donbasu, proglasi pobedu ruskoj javnosti, prekine operacije i pristupi pregovorima. Pregovori bi okončali nasilje, ali bi započeli zamrzavanje sukoba i otopljavanje ekonomskih odnosa sa Rusijom pod izgovorom da je to nužno kako bi se izbeglo stvaranje rusko-kineskog bloka.
Ukoliko bi se EU zbilja priklonila američkom stavu da je kraj rata moguć jedino ruskim vojnim porazom i da nema mesta pregovorima, onda EU, ili bar Berlin i Pariz, rizikuju da EU postane samofinansirajuća američka vojna krajina prema Rusiji, ali i energetski i ekonomski zavisna od SAD. SAD bi se onda lakše bacile na “kineski front“ (što je inače cilj zahteva da se vojni budžeti dignu na 2%) čime bi stekle poziciju da diktiraju i prirodu evropsko-kineskih odnosa. Stoga je izglednije da Berlin i Pariz priželjkuju što skoriju stabilizaciju fronta i dugotrajno primirje koje bi se kroz nekoliko godina prepoznalo kao de fakto podela Ukrajine. Ne treba isključiti ni to da bi, u slučaju da zapreti totalni poraz ruskih snaga Putin mogao delovati i taktičkim nuklearnim oružjem.
Srpski interesi su, kao po običaju, u raskoraku sa dominantno proruskim emocijama građana. Poslednji Vučićevi signali, poput glasanja za isključenje Rusije iz Saveta UN za ljudska prava i njegovo plašenje građana zapadnim ucenama, daju nadu da će srpska spoljna politika ići u kakav-takav korak sa srpskim interesima, ako već ne može ići u korak sa emocijama.
Međutim, u buci i prašini ukrajinskog rata ne smemo izgubiti iz vida signal radikalne Nemačke odluke da uloži 100 milijardi eura u svoju vojsku i da godišnja ulaganja podigne na 2% bruto domaćeg proizvoda. Ova promena će nemački vojni budžet podići na 91 milijardu USD, odmah iza SAD i Kine. Poređenja radi, Nemačka i Francuska su 2020. imale godišnji vojni budžet od skoro 53 milijarde USD ponaosob.
Ukoliko nemačko naoružavanje postane realnost i ukoliko se rat za koji mesec završi de fakto podelom Ukrajine, u sledećih par godina će strateška mapa Evrope i sveta izgledati bitno drugačijE.
– Nemačka vojno-ekoonmska dominacija pomognuta Francuskim političkim kapitalom i nuklearnim arsenalom dati osnova za toliko željenu efektivnu vojnu autonomiju Evropske Unije u odnosu na NATO, iako ne nužno van NATO.
– Rusija će definitivno postati diktatura osiromašene ekonomije i jeftina energetska baza Kine.
– Berlin i Pariz će žuriti sa obnavljanjem ekonomskih veza sa Rusijom, čime će rasplamsati negodovanje istočnoevropskih država koje su već razočarane nemačkom pasivnošću i istrajnim kupovanjem ruskog gasa.
– Priklještene između Rusije i Nemačke, istočnoevropske države će tražiti jači oslonac na SAD, ali će to biti geopolitički izazovno, što će rasplamsati unutrašnje sukobe u tim državama gde će SAD i Nemačka podržavati drugačije poglede. Seme mogućeg razdora je već posejano inicijativom Tri mora koju nastavlja i Bajdenova vlada.U tom nadgornjavanju će rasti cena i našeg opredeljivanja, pa moramo početi da razmatramo da li nam je opasnije približavanje nemačko-francuskoj osovini ili Vašingtonu.
Za razliku od sukoba Rusija-Zapad koji lako raspaljuje strasti u našim masama, nemačko-američki sukob je tih i sofisticiran i stoga prikladniji za razmatranje u užim krugovima, ali i za lakše manevrisanje, jer u našoj javnosti obe države loše stoje.
To je posebno izraženo jer i Nemačka i SAD imaju vitalan interes u održavanju međusobne saradnje, ali se ključna bitka vodi oko toga da li će Nemačka biti u okviru američkog sistema ili će graditi svoj autonomni pod zastavom EU i ohrabrena partnerstvom sa Parizom, pa makar to bilo i formalno u okviru NATO, na tragu “Berlin plus“ sporazuma.
Ovo pitanje se hronično pretresa, jer potresa veru u budućnost NATO. Jedan od skorijih izveštaja koji je zasnovan na intervjuisanju 18 evropskih i 9 američkih iskusnih stručnjaka potvrđuje da bi scenario u kome EU ima odvojen sistem odbrane ugrozio američke interese, ali i širu stabilnost. Međutim, ovaj izveštaj je prethodio ratu u Ukrajini i posledicama koje je on izazvao, uključujući i ozbiljnu najavu dramatičnog nemačkog naoružavanja.
Pre rasplamsavanja rata u Ukrajini, američka javnost je videla London kao glavnog partnera, dok je za Nemce do 2020. to bio Pariz, a onda SAD. Nakon ruskog napada na Ukrajinu, nemačka javnost smatra da su SAD nužne kao blizak partner u zaštiti Evrope i odnosu prema Rusiji, ali u isto vreme smatra i da Nemačkoj treba veća nezavisnost od SAD u pogledu bezbednosne politike.
Ovi stavovi donekle odslikavaju nemačke pokušaje da odvrati Rusiju od napada na Ukrajinu kombinacijom diplomatskog procesa kroz “Normandski format“ koji je isključivao SAD i ekonomskih podsticaja.
Da bismo počeli da razmišljamo o mogućim pravcima razvoja unutar-zapadnih odnosa nakon zamrzavanja ukrajinskog rata, moramo početi da obraćamo pažnju na manje ili više suptilna razilaženja Berlina i Vašingtona nakon čuvenog sukoba oko napada SAD na Irak 2003, pa čak i mimo Trampovog mandata u kome je on pretio raspuštanjem NATO i povlačio SAD iz međunarodnih sporazuma, uključujući i onaj o iranskom nuklearnom programu. Na primer, EU još uvek pokušava da vrati SAD, sada pod Bajdenovom vladom, u sporazum o nuklearnoj energiji sa Iranom.
Kada se radi o Ukrajini, Berlin i Pariz su 2008. odolevali američkim pritiscima da se pokrene proces učlanjenja Ukrajine i Gruzije u NATO. Sad već čuveno psovanje EU od strane Viktorije Nuland tokom Euromajdana jii simboličan pokazatelj razilaženja EU i SAD oko Ukrajine tokom krize 2013-2014. Iako je nakon aneksije Krima Berlin uveo sankcije Rusiji, one nisu bile od suštinskog značaja.
Merkelova je u leto 2021. u Moskvi pozivala na nastavak komunikacije, iako su još bili sveži utisci prolećnih NATO i ruskih manevara zbog kojih je u julu produžila sankcije Rusiji.
I pre i posle tekuće ruske agresije, Nemačka je kritikovana zbog energetskog vezivanja za Rusiju i pojačavanja te zavisnosti Severnim tokom 2. Iako je Merkelova planirala produžavanje upotrebe nuklearnih elektrana, nakon nesreće u Fukušimi 2011, ona je odlučila da Nemačka odustane od nuklearne energije što je automatski značilo skok uvoza gasa i vezivanje za Rusiju.
Kao glavni razlog za gašenje nuklearki je navođeno raspoloženje javnosti, ali je teško poverovati da nemačko rukovodstvo nije bilo svesno da se tako Nemačka vezuje za Rusiju, odnosno da se nije nadalo da će time vezati Rusiju za sebe. Pa ipak, u dramatičnim okolnostima ogromnog rata na evropskoj teritoriji nova nemačka vlada ne razmatra mogućnost da Rusiji uskrati ogromne prihode uverljivom pretnjom povratka nuklearnoj energiji. Stoga na sebe navlači bes i razočaranost kako Ukrajinaca, tako i drugih istočnoevropljana.
U pogledu Kine, Nemačka nije sklona slepom praćenju američke politike. Nemačkoj su SAD i Kina prvo i drugo tržište za izvoz i prvo i treće odredište za investiranje. Zato je Joška Fišer prošle godine podvukao da američki interesi oko Kine nisu uvek i nemački, iako je smatrao SAD za glavnog partnera, a taj stav je delila i Angela Merkel.
Američki primat i signaliziranje privrženosti liberalnim vrednostima su naveli Berlin i Brisel da se 2021. pridruže sankcijama protiv Kine zbog ugnjetavanja Ujgura, što je blokiralo primenu Sveobuhvatnog investicionog sporazuma s kraja 2020. Olaf Šolc je u decembru 2021. izjavio da sporazum treba pokrenuti što pre (Nemačka najviše profitira od EU trgovine sa Kinom), ali je trenutna kineska pro-ruska neutralnost dodatno blokirala njegovo sprovođenje.
Izgleda da EU lideri vide da Kina želi da profitira na oba kraja, kako na ruskoj slabosti, tako i na evropskoj želji da profitira, dok je za EU vitalno bitno da rat što pre stane. Otuda nedavna izjava Ursule fon der Lejen da nema sporazuma dok rat traje: ne zato što je sporazum sekundaran, nego zato što je brzi mir bitniji od punog suvereniteta Ukrajine, odnosno totalnog ruskog poraza u Ukrajini.
Takođe, SAD su zabrinute zbog rastućeg kineskog upliva u vlasništvo evropskih luka, gde se posebno ističe Pirej i komunikaciona linija preko Beograda ka Budimpešti. U tom komšiluku se nazire ozbiljnije razilaženje Berlina i Vašingtona izraženo kroz pitanje odnosa “Berlinskog procesa“ kao nemačke inicijative i “Otvorenog Balkana“ pod američkim pokroviteljstvom.
“Otvoreni Balkan“ je reakcija Severne Makedonije, Albanije i Srbije na usporavanje evropskih integracija nasuprot njihovim očekivanjima, ali izgleda da je Trampova vlada bila pokrovitelj. Međutim, uporno uzdizanje “Berlinskog procesa“ i odbacivanje “Otvorenog Balkana“ od strane Aljbina Kurtija, kao i nešto diplomatičniji, ali suštinski isti odnos koji je pokazivala Angela Merkel ranije, a Olaf Šolc nedavno, ukazuju da se radi o dubljem neslaganju između SAD i Berlina.
Paralelno sa razvojem “Otvorenog Balkana“, Trampov predstavnik Ričard Grenel je pripremao Vašingtonski sporazum iz septembra 2020, prethodno srušivši Kurtijevu prvu vladu, a sve bez ikakve koordinacije sa EU. Naprotiv, Tramp je iznudio priznanje Jerusalima za glavni grad Izraela od strane vlasti u Prištini protivno stavu EU. Uz to, sporazum predviđa investicije u energetiku i saobraćajnu infrastrukturu, kao i distanciranje od “nebezbednih“ 5G mreža. Bajdenova vlada je potvrdila i prošle i ove godine da ostaje privržena Vašingtonskom sporazumu.
Najteži izazov u ovom trenutku je zamisliti sve ove strateške nesuglasice, kao i nesuglasice u pristupu našem (i drugim) regionima, ali u okolnostima kada je Nemačka jedna od najvećih vojnih i ekonomskih sila, podržana Francuskom neposredno, naslonjena na rusku energiju i spojena na kinesko ogromno tržište. Zaogrnuta zastavom EU i legitimisana partnerstvom sa Francuskom, takva Nemačka će imati snage da vrši kombinovane ekonomsko-političke pritiske u kritičnim regionima i situacijama, ali i uz latentnu pretnju silom. Ključni izazov za Srbiju nije kako okrenuti leđa Rusiji, već da li će se za par godina birati između Nemačke i SAD i prema kojim kriterijumima.
Politikolog, Predavač na Webster Univerzitetu