Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto:UnSplash

Sjedinjene Američke Države, Evropska unija  i brojne druge zapadne države trenutno imaju isti cilj – zaustaviti rat u Ukrajini započet od strane Rusije. Umesto tenkova, aviona i kopnenih trupa, Zapad se, pre svega, dohvatio novčanika i odlučio da svoj cilj postigne ekonomijom, odnosno uvođenjem opsežnih ekonomskih sankcija prema Rusiji. Kao što je tvrdio Bendžamin Konstan, francuski političar i književnik, ekonomija i rat su dva drugačija načina postizanja istog cilja, a to je posedovanje onog što je poželjno.

 

 

Iako je predviđanje ishoda u međunarodnim odnosima gotovo uvek neisplativ posao (retko ćete biti u pravu), aktuelne sankcije prema Rusiji ne uvode se prvi put, dakle one su dapelo od presedana. Korisno je stoga otići nekoliko godina unazad i videti kakav je bio rezultat sankcija uvedenih 2014. godine posle aneksije Krima. Da li je tada Rusija popustila pod težinom ekonomskog pritiska? Da li će ovo novo-staro ekonomsko oružje dovesti do mira u Ukrajini i kakav su ukupan uticaj do sada imale sankcije od kojih su neke uvedene i pre više od sedam godina? 

 

Postepeno kuvanje žabe – uvođenje sankcija 2014. godine 

Naoružane snage u zelenim uniformama koje podsećaju na uniformu ruskih vojnika, ali bez zvaničnih obeležja, upale su u parlament u Simferopolju na Krimu 27. februara 2014. godine. Ubrzo se nad zgradom parlamenta zavijorila ruska zastava, a pro-ruske snage za samo 96 sati ostvarile su kontrolu nad čitavim poluostrvom.

Proruske naoružane snage ubrzo su uspele da proglase Sergeja Aksionova, tadašnjeg pripadnika stranke Ruskog jedinstva za premijera Krima. Već tada su uvedene prve sankcije prema pojedinim ruskim zvaničnicima, a dodatne sankcije usledile su sredinom aprila kada su proruski separatisti zauzeli oblasti oko Donjecka i Luganska na istoku Ukrajine. 

Sankcije SAD i EU ponovo su proširene nakon što je u julu srušen putnički avion Boing-777 Malezija erlajns na istoku Ukrajine, za koji se sumnja da je oboren raketom sovjetske proizvodnje, ispaljene iz dela Ukrajine koji su u tom trenutku kontrolisali proruski separatisti. Evropska investiciona banka stopirala je finansiranje svih projekata u Rusiji, a proširena je lista sankcionisanih eniteta Evropske unije na 87 pojedinaca i 20 organizacija. 

 

 

EU je ograničila pristup tržištu kapitala za ruske državne banke, uspostavljen je embargo na trgovinu oružjem, a uvedene su i restrikcije za izvoz na tehnologiju sa dualnom upotrebom, naročito u naftnom sektoru. Uvedena je delimična zabrana investiranja na Krimu.

SAD su usled obaranja aviona Malezija erlajns uvele i sektorske sankcije na firme iz oblasti energetike, finansija i naoružanja, kao što su Banka Moskve, Ruska poljoprivredna banka i VTB.  U avgustu uvedene su i restrikcije na izvoz u Rusiju američke tehnologije iz oblasti nafte i gasa, a početkom septembra zabranjeno je američkim kompanijama da prodaju ovu tehnologiju grupi od sedam ruskih energetskih kompanija, uključujući Lukoil i Gasprom. 

SAD zabranile su pojedinim ruskim bankama i konglomeratu Rostec da prikupljaju finansijska sredstva u periodu dužem od 30 dana, a za energetske kompanije Transnjeft, Gaspromnjeft, Novatek i Rosnjeft rok je bio 90 dana. Ruske kompanije su u okviru ovih sankcija morale da refinansiraju oko 130 milijardi dolara duga do kraja 2015. godine, što je uvedene sankcije na prikupljanje finansijskih sredstava na tržištu kapitala učinilo značajnim. 

 

Rusija je bila u ekonomskom problemu i bez sankcija 

Detaljna analiza ekonomskih posledica sankcija prema Rusiji problematična je zato što se u sličnom periodu kao i početak sankcija dogodilo nešto što je značajno uticalo na ekonomiju Rusije – pad cena nafte.

Drastičan pad cena počeo je sredinom 2014. i trajao je sve do početka 2016. godine. U pitanju je bio pad cene od 70%, najveći u modernoj istoriji. Sa 112 dolara u junu 2014. godine cena barela nafte tipa brent pala je na 31 u januaru 2016. godine. 

Prema procenama Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Rusija je već u 2014. godinu ušla sa trendom pada ekonomskog rasta koji traje od 2011. godine. Ruska ekonomija je u velikoj meri zavisna od izvoza energenata, čak toliko da porez na njihovu prodaju čini gotovo polovinu poreza koje država ubira na federalnom nivou. Prema procenama MMF, samo 2015. godine pad cena nafte je ekonomiju Rusije koštao gotovo 3,7% BDP-a, usled čega je te godine Rusija bila u recesiji.

U periodu od 2016. do 2019. godine, cene nafte su uspele da se stabilizuju, ali su i dalje bile daleko od cena iz 2012. i 2013. godine. Pored pada cena nafte i potencijalnog uticaja sankcija, ruska ekonomija pati i od brojnih strukturalnih problema na koje su i pre krize upozoravale međunarodne institucije poput MMF-a.

Samo neki od problema su veliko prisustvo države u ekonomskoj sferi, komplikovane regulacije, slabe institucije i neadekvatna infrastruktura, pa i njih treba uzeti u obzir prilikom ocene uticaja sankcija na ekonomiju. 

Podrži Talas donacijom

Pored pada cena nafte i strukturalnih ekonomskih problema, na ekonomiju Rusije gotovo izvesno je uticala i prisutna geopolitička tenzija u regionu. Aneksija teritorije druge države i šansa za višegodišnji ozbiljan vojni sukob ne predstavljaju dobar signal investitorima i preduzetnicima. 

 

Uticaj sankcija: umeren i privremen

Pored svih napora da definišemo na koje načine su sankcije uticale na ekonomiju Rusije, teško je razdvojiti uticaj sankcija od značajnih posledica pada cena nafte, širih strukturalnih problema ruske ekonomije i geopolitičkih tenzija. Iako ih je teško razdvojiti od drugih ekonomskih uticaja, ipak postoje i jedinstvene posledice ovih sankcija na rusku ekonomiju. 

Najuočljivija promena je nivo stranih direktnih investicija iz država Evropske unije. Pre uvođenja ekonomskih sankcija, preko 75% stranih direktnih investicija dolazilo je iz ovih država. Nakon uvođenja sankcija 2014. godine dogodio se pad od  30%, dok je 2015. godine pad bio čak 92%. Strane direktne investicije su 2015. godine činile samo 0.5% BDP-a, ali se taj udeo povećavao u naredne dve godine kako se ekonomija adaptirala na sankcije.

Pojedine američke firme takođe su stopirale planirane investicione projekte neposredno nakon uvođenja sankcija. Energetika je naročito bila pogođena sektorskim sankcijama, usled čega je na primer američka kompanija Exxon odustala od zajedničkih projekata sa ruskim gigantom Rosnjeft. Strane direktne investicije u ovoj oblasti i pristup zapadnoj tehnologiji od velikog su značaj i za čitav ruski energetski sektor zbog tehnologije koju Rusija uvozi i koristi prilikom ekstrakcije resursa. 

U periodu nakon uvođenja sankcija jedno od upadljivih ekonomskih dešavanja je i pomeranje kapitala iz Rusije. Samo tokom 2014. godine, 154 milijarde dolara je napustilo  Rusiju, što je uticalo na likvidnost bankarskog sektora. Od uvođenja sankcija nastao je i problem međunarodnog kreditiranja. Sankcije od strane EU i SAD značile su i da ruske banke i pojedini finansijski konglomerati ne mogu da dobiju ništa osim kratkoročnog finansiranja do 30 dana od većine zapadnih institucija i banaka.

Takođe, brojne ruske kompanije morale su da refinansiraju dugove u vrednosti od oko 130 milijardi dolara do kraja 2015. godine. Ovo je u kombinaciji sa odlivom kapitala i smanjenim deviznim rezervama stvorilo dodatan problem – nedostatak likvidnosti banaka.

Kako MMF navodi, Centralna Banka Rusije uspela je ipak da reši problem likvidnosti banaka tokom 2015. godine. Nedostatak stranog kreditiranja doveo je i do sveukupnog smanjenja stranog duga Rusije. Na kraju 2013. godine strani dug Rusije iznosio je 729 milijardi dolara, dok je sedam godina kasnije ta cifra spala na 470 milijardi dolara.

Poseban problem već ranjive ruske ekonomije usledio je nakon drastičnog pada vrednosti nacionalne valute 2014. godine. Pad vrednosti rublje počeo je da bude očigledan u decembru 2014. godine, a tokom 2015. godine rublja je izgubila 58% svoje vrednosti, čime je njena vrednost u odnosu na dolar pala sa 33 na 70 rublji za jedan dolar.

Ovo je prirodno sa sobom povuklo i problem inflacije. Iako je izvesno da su inflacija i pad vrednosti rublje negativno uticali na rusku ekonomiju, koliko su sankcije odgovorne za ovo ostaje predmet debate – pojedini autori pronalaze mnogo snažniju povezanost i uticaj pada cena nafte na vrednost rublje nego što su to imale sankcije. 

Čak i da je moguće dokazati jači uticaj sankcija na pad vrednosti rublje, ovo je potencijalno kratkoročno pomoglo federalnom budžetu Rusije. Iako na prvi pogled kontraintuitivno, usled pada vrednosti rublje prihod koji država ubira od poreza na izvoz bio je veći, a niža vrednost rublje bila je indirektni stimulans domaćim proizvođačima.

Sva uvozna dobra su takođe bila skuplja, što je učinilo da su domaći proizvodi postali i cenovno konkurentniji. Pošto su svi  državni izdaci u rubljama, snažnija rublja bi samo povećala državni deficit i stvorila dodatne ekonomske probleme. 

Uprkos negativnim ekonomskim pokazateljima prve dve godine od uvođenja sankcija, ruska ekonomija je uspela da se stabilizuje u periodu od 2016. do 2018. godine.  MMF navodi da je to prvenstveno posledica efikasnog odgovora ruskih vlasti kao i povećanja cena nafte na svetskom nivou. Ono gde postoji saglasnost jeste i u proceni da je uticaj pada cena nafte na rusku ekonomiju svakako bio značajno veći od uticaja uvođenja sankcija.

 

Da li su sankcije promenile ponašanje Rusije 2014. godine? 

Od aneksije Krima, teritorija je od 2014. godine sve više integrisana u Rusiju, a oko 250.000 građana Rusije preselilo se na Krim. Rusija je uložila značajna sredstva u povećanje vojnog prisustva na ovom poluostrvu, kao i u ekonomski razvoj. Moskva je do sada uložila oko 10 milijardi dolara u direktnim subvencijama i infrastrukturnim projektima na Krimu. Najveći projekat je izgradnja Krimskog mosta koji prelazi preko Kerčkog moreuza i spaja Krim sa kontinentalnim delom Rusije. Konflikt na istoku Ukrajine nije bio rešen, već se samo pretvorio u zamrznuti konflikt (sve do 2022. godine). 

Sankcije jesu nanele udarac ruskoj ekonomiji, ali je nisu slomile. Ipak, bilo bi lakomisleno samo na osnovu iskustva iz 2014. godine otpisati sankcije kao diplomatsko oružje. Ukoliko već ne možemo da sprečimo akciju koju vidimo kao nelegitimnu, makar možemo da joj povećamo trošak.  Ako nećemo da potegnemo za pištoljem, novčanik je jedino što nam preostaje.

Deo teksta autorka je preuzela iz sopstvenog master rada odbranjenog 2021. godine na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu pod nazivom: EKONOMSKE SANKCIJE KAO INSTRUMENT EKONOMSKOG DRŽAVNIŠTVA – STUDIJA SLUČAJA EKONOMSKIH SANKCIJA SJEDINJENIH AMERIČKIH DRŽAVA I EVROPSKE UNIJE PREMA RUSIJI U PERIODU 2014-2019. GODINE.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *