Foto:UnSplash
Među lošim vestima nažalost nezapaženo prolaze i brojne dobre koje i dalje stižu sa raznih krajeva sveta – sveta koji je i dalje bolji nego što je bio tokom bilo kog perioda ranije istorije ljudske vrste. Jedna od tih lepih vesti koja je prošla potpuno ispod radara jeste ona o pronalasku Izdržljivosti (eng. Endurance), broda velikog polarnog istraživača ser Ernsta Šekltona, potonulog pre 107 godina na obalama Antarktika.
U februaru ove godine, ekspedicija pod imenom Izdržljivost22 krenula je iz Kejptauna, nešto nakon 100 godina od Šekltonove smrti, sa ciljem da modernim sredstvima, sonarima i robotskim mini-podmornicama, locira olupinu ovog slavnog broda. Međunarodni tim koji okuplja okeanografe, inženjere, ronioce, pilote i pomorske arheologe iz desetak zemalja, ponajviše Velike Britanije, Nemačke, Švedske i Južnoafričke republike, pod rukovodstvom britanskog okeanografa prof. Džona Širsa koristi južnoafrički istraživački brod Agulhas II.
Moderna tehnologija pokazala se brzom i efikasnom: Šekltonov brod je pronađen već 5. marta 2022. na dubini od tačno 3008 metara, na dnu Vedelovog mora, oko 7 kilometara od mesta koje je originalno bilo zabeleženo kao lokacija potonuća. Da bi se ovo stavilo u pravi kontekst, treba imati na umu da je još jedno skorašnje veliko otkriće u istoriji polarnih istraživanja, pronalazak olupine jednog od brodova Frenklinove ekspedicije, HMS Terror, objavljeno od strane kanadskih vlasti i Arktičke istraživačke fondacije u septembru 2016. godine, izvršeno blizu obale Zemlje kralja Vilijama na dubini od 21-24 metra, dakle na oko 125 puta manjoj (!) dubini od one na kojoj je sada otkrivena Izdržljivost.
Uprkos tome što se nalazi na ogromnoj dubini, olupina je u relativno dobrom stanju, u jednom je komadu (većina brodova, naročito starijih, raspadne se u više fragmenata kod brodoloma), stoji gotovo vertikalno na okeanskom dnu bez dramatičnih oštećenja. Čak i samo ime „Izdržljivost“ ugravirano iznad krmenog dela brodskog korita je, ispostavilo se, čitljivo i neoštećeno. Antarktička „ivična mora“, kao što je Vedelovo, sadrže veoma malo destruktivnih mikroorganizama koji razgrađuju drvo i druge organske materije, ili pojačavaju efekte oksidacije. Sa svoje strane, Izdržljivost je u doba kada je konstruisana, 1912. godine u norveškom brodogradilištu Framnaes, bila najčvršći drveni brod na svetu, sa poprečnim hrastovim gredama debelim i do 140 cm.
Ništa na olupini nije dirano, s obzirom da je ona, između ostalog, zaštićena Antarktičkim ugovorom kao istorijska lokacija i svojevrsni muzej. Detaljne informacije i filmovi snimljeni autonomnim podmornicama i senzorima tek će biti objavljeni. Ekspedicija Izdržljivost22 ima, pored ostalog, snažnu popularno-naučnu i obrazovnu komponentu koja ima za cilj širenje znanja o najjužnijem kontinentu i efektima klimatskih promena na isti.
Hronika pretposlednje i najveće Šekltonove ekspedicije je veoma kompleksna i detalji su i danas predmet diskusije. Svega 5 dana nakon ulaska Velike Britanije u Prvi svetski rat, 8. avgusta 1914. godine, Izdržljivost je isplovila za južna mora, sa eksplicitnom dozvolom ministra mornarice, Vinstona Čerčila. Ideja je bila da se korišćenjem dva broda, Izdržljivosti i Aurore, obezbede dve baze na suprotnim obalama najjužnijeg kontinenta, u Vedelovom i Rosovom moru, a da kopnena ekspedicija pređe preko kopnenog leda između te dve tačke tokom antarktičkog leta. Nažalost, ovaj ultra-ambiciozni projekat se nije ostvario, pre svega zato što se, usled klimatske fluktuacije, leto 1914/15. pokazalo kao ekstremno hladno i Vedelovo more je ostalo zamrznuto tokom čitave godine.
Tokom nekoliko nedelja nakon nailaska na prve veće sante, Šekltonov brod je lagano napredovao ka jugu, ali su se sredinom januara 1915. dve velike ledene mase oko Izdržljivosti spojile i brod je bio zarobljen. Ljudi nisu mogli ništa sem da čekaju. Nakon devet meseci zarobljenosti u ledu, bili su prinuđeni da napuste teško oštećeni brod i podignu logor na ledu. Sa broda su izneli sve ono što je jedna polarna ekspedicija tog doba nosila: hranu, alate, oružje, naučne instrumente, knjige, odeću, lične uspomene i – što je svakako bilo najvažnije, s obzirom na to gde su se nalazili – tri čamca za spasavanje. Brodska mačka i najveći deo pasa koji je trebalo da vuku sanke preko antarktičkog leda morali su biti usmrćeni.
21. novembra 1915. godine, skoro godinu dana nakon isplovljavanja, Izdržljivost je konačno potonula. Koristeći najbolje tada postojeće instrumente za navigaciju – i ne, nije bilo aplikacija koje traže dozvolu za korišćenje GPS lokacije – Frenk Vorsli, brodski navigator, zabeležio je koordinate na kojima se to desilo. Bez tih informacija, olupina broda svakako ne bi bila pronađena.
Sama posada je preživela zahvaljujući izvanrednom vođstvu, ali donekle i dobroj sreći koja je u ovakvim situacijama svakako preko potrebna. Marširanje prema čvrstom tlu preko ekstremno neravnog polarnog leda nikada nije prijatna zabava, ali u surovom antarktičkom proleću je posebno brutalna aktivnost, što pokazuje činjenica da je tokom sedam dana kolona prešla svega 12 kilometara.
Ovo je prinudilo Šekltona da ponovo zimuje na ledu, sa svim mukama koje iz toga proizlaze, te kada je led počeo da puca i lomi se sledećeg aprila, ekspedicija se ukrcala u čamce za spasavanje i odveslala do Ostrva slonova, pustog, sasvim nenastanjenog, ali stenovitog ostrvca, dela arhipelaga Južnih Šetlandskih ostrva. Ne treba pominjati u kojoj meri su ljudi bili iscrpljeni, bolesni što od dizenterije, što od skorbuta i drugih morskih bolesti, da ne govorimo o posledicama po mentalno zdravlje. „Bar polovina nas je poludela“, zapisao je Šekltonov zamenik Frenk Vajld.
Nakon desetak dana odmora na stenovitom tlu, Šeklton, Vorsli i još četvorica mornara uzeli su jedan od čamaca za spasavanje i otisnuli se na njemu da potraže pomoć u kitolovačkoj postaji Južna Džordžija, tada najjužnijoj ispostavi civilizacije. U pitanju je plovidba od oko 1300 kilometara preko surovog antarktičkog okeana, uz nemirno more i snažan vetar koji i po umerenom vremenu podiže talase od po par metara.
Da ponovimo: 1300 kilometara preko polarnog okeana u običnom čamcu. Bilo je potrebno 16 dana dramatične plovidbe tokom kojih je svaki veći talas mogao značiti prevrtanje čamca i veoma mučnu smrt u ledenom okeanu, dok nisu ugledali pred sobom kopno Južne Džordžije. Međutim, ni tada poduhvat nije bio okončan, zato što su pristali na južnu, nenastanjenu stranu ostrva i čekao ih je put preko glečera koji pokriva najveći deo ostrva do kitolovačke postaje na drugoj strani.
Kada su stigli, bilo je potrebno sakupiti resurse i organizovati spasilačku ekspediciju do Ostrva slonova koja je konačno krenula u avgustu 1916. godine. 22 preostala člana Šekltonove ekspedicije bila su spasena u septembru, nakon dve godine provedene u negostoljubivim polarnim krajevima. Zapanjujuće, Šeklton nije izgubio nijednog jedinog učesnika ekspedicije, gotovo jedinstven podvig u istoriji polarnih, naročito antarktičkih, istraživanja.
Nažalost, nacionalističko ludilo Prvog svetskog rata bilo je i dalje u toku, tako da je Šeklton po povratku u Britaniju proveo neko vreme na frontu u Flandriji, pa u pojedinim diplomatskim i vojnim misijama na Arktiku. Uprkos ozbiljnim srčanim problemima, nije zaboravio svoje istraživačke snove, tako da je krajem 1921. godine krenuo na novu ekspediciju na Antarktik. 4. januara 1922., usred polarnog leta, ekspedicija njegovog broda Potraga (eng. Quest) stigla je na Južnu Džordžiju. Nažalost, već sledećeg dana, 5. januara 1922. doživeo je novi srčani udar i preminuo, u svojoj 47. godini. Njegova smrt označila je, po mnogo čemu, kraj herojskog doba istraživanja polarnih oblasti.
Polarne ekspedicije nisu samo izvor fascinacije za decu i omladinu – one su u dubokom simboličkom smislu mnogo, mnogo više od toga. U današnjem dobu razmaženosti i kukavičluka koji se veličaju kao vrline kroz nakazne medije i „društvene“ medije, istorijski primeri autentičnih vrlina su više nego dobrodošli. Verovatno ništa nije dalje od tik-tokerskih i estradnih izložbi nakaznosti, da parafraziram naslov slavne knjige Dž. G. Balarda, od hrabrosti, odlučnosti i posvećenosti zadatom cilju jednog Šekltona, Amundsena, Rosa ili Skota.
Njihovi primeri jasno pokazuju šta je prava avantura, za razliku od lažnih avantura otvaranja naloga na twitch-u, čitanja knjiga bez „upozorenja na trigerovanje“, ili drugih vrsta izlaska iz „sigurnih prostora“. Trajne moralne vrednosti kao što su hrabrost, nepokolebljivost, upornost i izdržljivost danas su slabo na ceni, naročito među mladima – i upravo tu polarna istraživanja imaju važno mesto u obrazovanju i vaspitanju. Od učenja o tim velikim podvizima odustajemo, pod uticajem postmodernističkog vrednosnog relativizma, samo na sopstvenu štetu. Danas su, međutim, polarne i tropske oblasti naše planete detaljno istražene – jedino svemirska istraživanja pružaju pravi kanal i prostor za ispoljavanje ovih najdublje ljudskih vrlina i najplemenitijih poriva.
Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu