Dimitrije Milić

Programski direktor Novog trećeg puta

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: UnSplash

Kada se Hladni rat završio, evropske države su se našle u specifičnom poretku koji je predstavljao jedan od najpovoljnijih okruženja za bilo koji region u istoriji sveta. Dok je kroz vekove svaki kraj sveta živeo mahom u stanju nestabilnosti, riziku od rata, riziku od siromaštva i generalne nebezbednosti, Evropa se od 1989. našla u fazi “postmodernog raja“, kako je to stanje nazvao američki istoričar Robert Kejgan. 

Države koje su bile ljuti neprijatelji, ekonomski i politički su se ujedinile, nastupili su mir i saradnja na kontinentu koji je pre toga proizveo dva svetska rata, ekonomski prosperitet je bio jasno vidljiv, bivše autoritarne države su se demokratizovale, a evropske države štitio je američki bezbednosni kišobran. 

 

 

Od Svetske ekonomske krize i narednih kriza koje su sledile u Evropi, ovo istorijski unikatno stanje postajalo je sve više poljuljano i napadnuto. Početak ruske invazije na Ukrajinu 24. februara ove godine i formalno je završio ovu fazu, te je rat na teritoriji Evropske unije danas nikada izvesniji, iako je (trenutno) manje realna mogućnost. Visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu i bezbednosnu politiku, Žozep Borelj, spomenuo je ovaj rizik kao realnu opasnost još u prvoj nedelji sukoba Rusije i Ukrajine. 

Dok je većina evropskih država još bez jasnog plana i dosta se ad hoc ophode u odnosu na nova zbivanja, jedna od njih deluje sve odlučnije. Radi se o najvećoj evropskoj ekonomiji, Nemačkoj, koja će kao jedna od najvećih profitera “postmodernog raja“ u Evropi morati da se iz korena promeni u brojnim oblastima. Potezi kancelara Šolca i ministra ekonomije Habeka, govore da će ta transformacija biti oštra i takođe ne mnogo laka.

 

Nemačka koja će morati da se menja 

Do ruske aneksije Krima, Nemačka se nalazila u jednoj od najpovoljnijih političkih pozicija u međunarodnoj areni. Ta pozicija održala se uz manje prepreke i nakon pogoršanja odnosa sa Moskvom 2014. Zahvaljujući Šrederovim protržišnim reformama sa početka 2000-ih, nemačka ekonomija rasla je vrlo odlučno i povećavala svoj izvoz širom sveta, te ubrzo stekla dominantan odnos u Evropi.

Na drugoj strani, Nemačka je svoj jeftini gas dobijala od Rusije sa kojom ima određena politička neslaganja, a paralelno je uvećavala svoju robnu razmenu i sa Kinom. Uz to, nemački građani živeli su bezbedno pod američkom vojnom odbranom, iako je Nemačka sama na sopstvenu odbranu trošila  tek oko 1% BDP-a.

Ova fleksibilna spoljnopolitička pozicija, u kombinaciji sa pozitivnim ekonomskim trendovima, maksimizovala je korist ove države na praktično svim poljima. Međunarodne okolnosti omogućavale su da u ovom “postmodernom raju“ Nemačka koristi sve benefite liberalnog svetskog poretka, a ne plaća previše za njegovo održavanje. 

 

 

Veliki broj američkih predsednika adresirao je ovu poziciju kao dugoročno neodrživu u različitim sferama. Džon Kenedi govorio je da Nemačka premalo troši na odbranu još 1960-ih, Ronald Regan je 1980-ih upozoravao Berlin oko energetske zavisnosti od Moskve, dok je Donald Tramp na agresivan način pokušao da sruši ovaj status quo iz ugla (veoma) usko definisanog američkog interesa od troškova odbrane do odnosa prema Kini.

Ukrajinska kriza je u samo par nedelja ogolila  ove slabosti generisane kroz nekoliko dekada. Nemačka se našla u poziciji ključne energetske zavisnosti od države koja trenutno najviše ugrožava evropsku bezbednost, a na drugoj strani i sa veoma lošim stanjem svojih oružanih snaga, koje bi trebalo da se o toj bezbednosti brinu. 

Nemačka kao ubedljivo najveći kupac ruskih energenata sa jedne strane protivi se ruskoj invaziji Ukrajine, ali i kroz trgovinu energentima omogućava ruskoj državi da finansijski funkcioniše pod oštrim paketom sankcija. To naravno slabi nemačku spoljnopolitičku snagu, kojom je u prethodnim dekadama plaćana ekonomska dobit. Danas se dešava obrnuti proces, a to je da će Nemačka početi da plaća ekonomskim gubicima svoju buduću spoljnopolitičku snagu i nezavisnost. Prvi potezi su već povučeni u prethodnih 40ak dana.

 

Promene koje slede u Nemačkoj

Vlada Olafa Šolca donela je nekoliko odluka koje predstavljaju jasan diskontinuitet u odnosu na dosadašnju politiku. Berlin je odlučio da svoju vojnu potrošnju duplira i podigne svoje vojne kapacitete, odnosno ispuni ono na šta niko nije uspeo da  natera Nemačku od Džona Kenedija do Donalda Trampa. 

Ovim potezom će mahom pacifistička posleratna Nemačka postati treći vojni potrošač u svetu, odmah ispod SAD-a i Kine. Takav potez će drastično povećati tvrdu moć Nemačke, kojom se ova država od 1945. do danas retko služila.

Podrži Talas donacijom

Na drugoj strani, Olaf Šolc je gasovod “Severni tok 2“ proglasio mrtvim projektom i najavio odvajanje od ruskih energenata na duži rok. Ovaj presek će biti značajno teži zadatak, jer su i demohrišćani i socijaldemokrate u prethodnih trideset godina ovu zavisnost samo produžavali kroz povećanje obima uvoza energenata iz Rusije. Iako je vlada Olafa Šolca najavila ambicioznu tranziciju ka obnovljivim izvorima energija do 2030, koji će je učiniti manje energetski zavisnom,  ruski prirodni gas u istim tim planovima namenjen je kao privremeno rešenje na srednji rok. 

U sadašnjim okolnostima to ne deluje kao održivo rešenje. Rusija na ovaj način održava nadmoć nad nemačkom privredom i može je diskreciono isključivati od ovog energetskog izvora. Paralelno sa tim, ruski državni budžet je 2019. čak 40% činio prihod od izvoza energenata, koji sami predstavljaju 2/3 celokupnog ruskog izvoza te godine. Od novca zarađenog na ovaj način, Rusija investira u svoje vojne snage, a samim tim i u ugrožavanje bezbednosti Nemačke, a svakako direktno Ukrajine kao nemačkog saveznika ili Poljske. 

Po proceni nemačkog ministarstva finansija instant odvajanje od ruskog gasa bi ovu državu koštalo 5% BDP-a, dok druge specijalizovane organizacije tu cenu stavljaju na oko 2-3%. Odvajanje će se gotovo izvesno desiti, ali je pitanje da li će biti radikalnije ili postepeno. Kako dani ratnog sukoba u Ukrajini prolaze i raste pritisak nemačkih saveznika, ne bi se trebalo iznenaditi da i radikalnija rešenja dođu u obzir. Na ovaj način bi Nemačka napravila prekid višedecenijske tradicije balansa između uvoza ruskih energenata sa jedne strane i političkog atlantskog savezništva sa druge strane, u korist atlantskog savezništva.

Na ovaj način će Nemačka u vrlo bliskoj budućnosti srušiti par stubova na kojima je građena njena politika međunarodnog balansiranja nekoliko decenija. Jedan stub koji je već srušen je stub prebacivanja svojih troškova odbrane na SAD, a drugi stub koji će uskoro biti srušen je stub ekonomskog razvoja baziranog na uvozu jeftinih energenata iz Rusije uprkos političkom neslaganju sa vlašću u Moskvi. Jedna rečenica nemačkog kancelara Šolca veoma dobro simbolizuje to novo stanje, a to je: ”Prošla je era jeftinih stvari”.

 

Nova Nemačka

Svojevrsni “kraj istorije” u kom su izolovano od sveta živele evropske države je gotov i to stanje se pokazalo kao ranjivo u odnosu na eksterne šokove i suštinski neodrživo. U današnjem svetu evropske države će morati da preuzmu odgovornost u mnogim poljima i naprave izbore koji neće biti popularni. Ukoliko Nemačka kao najmoćnija i ekonomski najsuperiornija ekonomija to učini, biće to primer i za ostale manje evropske države koje već par decenija žive u eskapizmu od surovih okolnosti u kojima živi čak i najbliži evropski komšiluk. 

Takva promena znači i promena životnih navika i kod evropskih građana, koji će morati na više načina  da prihvate novu realnost. Ta realnost je da će evropske države morati da stvore spoljnopolitičke i vojne mišiće na račun maksimizovanja ekonomske dobiti, ali i da budu spremne da iste te mišiće upotrebe ukoliko okolnosti to nalažu. Nemačka nakon ukrajinske krize će gotovo izvesno postati takva država i već danas vidimo skice te promene. Ostale evropske države će je izvesno pratiti.

Kao što i često biva u evropskoj politici, tek potpuna katastrofa u praksi navodi evropske političare da adresiraju problem koji sve vreme postoji, a neretko ni tada ne bude dubinski adresiran. Nova Nemačka će biti dosta asertivnija u međunarodnoj areni i nezavisnija  od drugih velikih sila. Verovatno će hipotetička kriza sa odnosima Kine i Tajvana u budućnosti ovu državu navesti na dodatne korake u tom smeru. 

Ruska invazija na Ukrajinu je pokrenula te procese, a kako trenutno deluje, ta promena će biti nezaustavljiva. Kao država sa kojom Srbija ima najintenzivnije ekonomske odnose, manjak praćenja ovih promena bila bi katastrofalna  greška. Zato analiza nemačke politike ne bi trebalo  da se više svodi samo na praćenje partijskih programa pred izbore u ovoj državi, već detaljno praćenje svakog narednog poteza nemačke države u mesecima koji dolaze. S obzirom da su transformativni, njihovo ignorisanje bi bila neoprostiva greška.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *