Anđela Davić

Izvršna urednica

Vreme čitanja: 7 minuta

Foto: Strahinja Ristić

Posle više od četrdeset dana od početka ruske agresije na Ukrajinu, stiče se utisak da se broj raznovrsnih antiratnih protesta širom sveta vremenom samo uvećavao i da su oni postajali sve raznovrsniji. Srbija takođe nije izuzetak. 

Ako izuzmemo manje pojedinačne performanse, prvi veliki javni antiratni protest održao se u Beogradu 26. februara sa nekoliko stotina prisutnih. Nakon toga održan je još jedan protest 6. marta, pa 20. marta, a iz ovog protesta stajala je neformalna grupa građana okupljenih preko Fejsbuk grupe “Rusi, Ukrajinci, Belorusi i Srbi zajedno protiv rata” koja uglavnom služi za razmenu informacija i za najavu javnih događaja. 

 

 

O tome kako rat pogađa obične građane, o važnosti mirovnih protesta, odnosno o tome kako se Srbija iz njihovog ugla ponaša u ovoj krizi razgovarali smo sa Taniom Rak iz Marijupolja, ukrajinskom muzičarkom Sašom Polovinskom (pod pseudonimom Bad Sasha) iz Kijeva, Darijom Trafimavom iz Belorusije, Sašom Sereginom iz Rusije koja je uz Pjotra Nikitina jedna od organizatorki pomenutih protesta u Beogradu.

 

Strah me kad pomislim da ih možda čujem poslednji put 

Oko četvrtina od 430.000 stanovnika ukrajinskog lučkog grada Marijupolja napustila je ovaj grad u prvih nekoliko dana. Naša sagovornica Tania Rak koja je rođena tamo, takođe je izbegla, ali sa sobom nije mogla da povede i svoju porodicu. 

Za nju je, kao i za mnoge, prelazak granice i napuštanje Ukrajine bio izuzetno težak proces. Čekala je devet sati da pređe granicu sa Slovačkom. Na granici su postepeno propuštali po dvadeset ljudi, uz istovremeni izlazak nekoliko automobila. Sada se nalazi u Českoj, ali sve njene misli su, kako kaže, u Marijupolju.

“Moja majka i deka su u tamo. Tačan broj preminulih civila nije poznat, ali je premašio broj od 20.000 ljudi. Moja kuća je spaljena. U gradu nema vode, struje, interneta, gasa. Stotinak bombi se svakog dana baci na grad. Ljudi su topili sneg i skupljali kapljice kiše koji su im služili kao zamena za pijaću vodu, a humanitarna pomoć gradu zabranjena je više od dve nedelje. Jedini način da ljudi izađu iz grada je ako idu peške od mesta do mesta“, navodi Tania za Talas.

Trenutak kada je čula sirene za nju je bio posebno strašan, ali je nekako uspela da ode iz grada ne noseći ništa sa sobom.

“U noći kada sam čula sirene nisam mogla da spavam. Bila sam anksiozna i depresivna. Gledala sam vesti do kasno u noć. Postajalo je sve gore i gore. Zaspala sam na nekih pola sata kada me je probudio poziv prijateljice oko četiri ujutru koja je u suzama govorila da bombarduju negde kod Kijeva. Spakovala sam dva kofera koja na kraju nisam ni ponela i odlučila da odmah odem iz grada. Pokušala sam da nađem taksi ali je bilo nemoguće, strahovala sam da će nas bombardovati iz vazduha. Nisam rekla porodici da napuštam Ukrajinu dok nisam bila sigurna da sam bezbedna. Moja porodica se nadala da sukob neće doći do Marijupolja, ali nažalost, to se ipak desilo“, dodaje ona.

“Osećam se anksiozno još od početka godine, a posebno u poslednje dve nedelje pre početka oružanih sukoba. Trupe su tada već bile raspoređene po graničnim prelazima formirajući prsten. Ljudi su verovali u najbolje, misleći da se radi o informacionom ratu, a moji prijatelji su se čak i šalili, govoreći da će iznajmiti stanove u nekoj od zemalja Zapada. Porodica mi je govorila da ostanem smirena. Napustila sam Marijupolj, a oni su tamo ostali. Sada skoro pa kao da je sravljen sa zemljom“, kaže Tania.

U Marijupolju su uništena porodilišta, dečje bolnice, škole, pozorišta i najveći broj stambenih objekata dok Crveni Krst navodi da im ponestaje prideva kojim bi mogli da opišu užas i horor koji se u Marijupolju trenutno dešava.

 

Antiratni zvuci iz Srbije 

Ukrajinska muzičarka Saša Polovinska (Bad Sasha) našla se u sličnoj situaciji. Trenutno se nalazi u poseti Srbiji, a 10. marta organizovala je humanitarni koncert podrške Ukrajine, uz pomoć ukrajinskog ambasadora u Srbiji. Njeni roditelji i stariji brat ostali su u Kijevu.

“Stalno smo u kontaktu i jako sam zabrinuta kada pomislim da ih možda poslednji put čujem. Molim se da ostanu bezbedni. Moj otac će ostati tamo, ali majka i brat imaju plan da napuste Kijev i odu na neko sigurnije mesto. Nadam se da će rat uskoro prestati“, poručuje Saša.

 

 

Iako se kao pojedinac susreće sa poteškoćama svega onoga što se u Ukrajini dešava, njoj muzika i muzički duh daju snagu da se ipak bori za dobrobit svog naroda i da ukaže javnosti na nepravdu koja je učinjena Ukrajini.

“Uloga muzičara i drugih javnih ličnosti je da iskoriste svoju poziciju, da ispričaju istinu i tako ujedine ljude protiv nasilja i nepravde. To je ono što ja nastojim da radim. Ja imam glas i iskoristiću ga da pomognem svojim ljudima i zaustavim rat“, ističe ona za Talas.

Na pitanje šta bi poručila predsednicima Rusije i Belorusije Saša Seregina navodi da ne bi mogla ništa da im poruči, jer oni odavno nisu sposobni da čuju nikoga osim svog ega i nekih čudnih glasova u glavi koji im govore kako je svet zao. Jedino čemu taj ostali svet istinski stremi je da njih, Putina i Lukašenka, suverene vladare svojih podanika, uništi. To je paranoidna slika sveta koju su oni usađivali svojim građanima decenijama.

Iako je Rusija dugo “pripremala teren“ za ulazak u rat najveći broj ljudi se nadao da do ovakvog krvoprolića neće doći.

“Mnogo je teško poverovati da u 21. veku u Evropi jedna zemlja napada susednu nezavisnu državu. Prvi put sam imala jak osećaj da će se to jednog dana desiti krajem 2014. godine – nakon aneksije Krima i početka vojnih sukoba na Donbasu. 

Poslednje iluzije u vezi sa razvojem događaja počele su da nestaju tek kada su zapadne zemlje počele da evakuišu svoje diplomate iz Kijeva, kada je Rusija priznala LNR i DNR, odnosno kada je u Rusiju preko noći autobusima počeo da stiže veliki broj izbeglica iz Donbasa. Dan, dva pre objavljivanja specijalne vojne operacije“, navodi Saša Seregina za Talas.

     

Zajednički otpor agresoru

Svet je podeljen na dva dela – jedan manji i jedan veći deo. Veći deo uključuje one koji se protive ruskoj agresiji, brutalnošću i beskrupuloznim kršenjem svakog prava, dok drugi, manji deo, na strani je agresora koji nikada nisu dostigli apsolutnu slobodu i ostali su zarobljeni u traumama ratne prošlosti.

“Najveći deo sveta saoseća sa patnjom koju narod Ukrajine preživljava i njegovom herojskom borbom za slobodu, budući pri tome svestan da Ukrajina ne samo da brani svoju, već i slobodu čitave Evrope. Drugi deo sveta, agresorski, nikada nije uspeo da se hrabro suoči sa slobodom i suprotstavi ratnim zločinima. To su prostori gde je volja građana bila generacijama ućutkivana i potiskivana pa se potezima vođe koji je uzurpirao celu državu ne može suprotstaviti, koliko god destruktivni oni bili“, navodi  Saša Seregina.

Saša i Tania iz Ukrajine kažu da je dirljivo to što ljudi iz različitih delova sveta daju podršku njima i celoj Ukrajini.

“ Kao Ukrajinka jako sam zahvalna na podršci. Pogotovo kada da se govori istina – da se ljudi ubijaju. Kada ljudi pružaju takvu podršku, oni postaju ujedinjeni protiv agresora“, dodaje Polovinska za Talas.

Tania kaže da je osećala strah od toga da će morati da zavisi od nekoga, ali podrška može doći na različite načine.

“Imam prijatelje širom sveta i otkako je rat počeo kontaktirali su me neki od njih. Čak me je kontaktirala i devojka iz Španije koju sam jednom u životu srela i pitala kako može pomoći meni ili mojoj porodici. Pre rata strahovala sam da ću morati da se oslanjam na druge ljude i da zavisim od njih. Sada vidim da to nije toliko strašno“, navodi Tania.

 

Reč “Rus“ postaje sinonim za “agresor“

Građanima Ukrajine u ovom ratu svakako jeste najteže ali u tešku situaciju bivaju stavljeni i građani Rusije. Zbog rata veliki broj firmi sa zapada svoja vrata u poslovanju privremeno je zatvorio Rusiji a ekonomska izolacija Rusije dovela je do poskupljenja cena i načina života građana u Rusiji. Ni naš sagovornik Pjotr Nikitin nije izuzetak.

Kao mnogi Rusi, i ja imam veliki broj prijatelja i poznanika u Ukrajini čiji život je totalno uništen ovim ratom. Život članova moje porodice koji ostaju u Rusiji je uništen sankcijama. Moje finansijsko i poslovno stanje je takođe ugroženo. U celom svetu reč „Rus“ postaje sinonim reči agresor, kaže Pjotr. 

Napadnut je Kijev – kolevka čitave ruske civilizacije, Černigov, jedan od najstarijih ruskih gradova. Ruše se zgrade koji se ni po čemu ne razlikuju od zgrada u kojoj sam ja odrastao u Moskvi. Ginu na hiljade ljudi koji se ne razlikuju od mojih komšija. Ginu ruski vojnici od 18-20 godina.

“Celokupno stanje je katastrofalno. Već dvadeset dana ne mogu da se naviknem na ovakvu realnost. Isto čujem i od drugih sugrađana. Niko od nas nije mirno spavao tri nedelje, čak i u mirnoj Srbiji“, dodaje on za Talas.

 

Ne želimo da se Srbija nađe na pogrešnoj strani istorije

Od početka rata Srbija nastoji da zadrži svoj neutralni položaj – podržala je teritorijalni integritet Ukrajine i osudila rusku agresiju, ali sa druge strane ne želi da se suprotstavi Rusiji u potpunosti i uvede joj sankcije. Koliko će dugo Srbija moći da balansira između ova dva nivoa i koje su posledice ovakve politike?

Saša Seregina objašnjava da svi koji se bave antiratnim aktivizmom jako vole Srbiju u kojoj neki žive godinama i decenijama, a nekima će to postati i novi dom zbog izbijanja krize. Niko, međutim, ne želi da se u ovoj globalnoj krizi u kojoj postoji mogućnost prelivanja konflikta, Srbija nađe na pogrešnoj strani istorije.

Pjotr Nikitin smatra da je pozicija koju je Srbija zauzela neiskrena, amoralna i protivna interesima Srbije.

“Neiskrena je jer se kosi sa tvrdnjama da je Srbija protiv agresije jer je sama bila žrtva te agresije, kao i sa tvrdnjama da je za Srbiju bitno slovensko i pravoslavno bratstvo. Amoralna je u svetu razmera zločina protiv civilnog stanovništva koji svaki dan postaje sve očigledniji. Protivna interesima Srbije jer predstavlja prećutnu podršku strani koja će izgubiti“, navodi on, ali ipak smatra da je Srbija pozitivno postupila u smislu puštanja ruskih građana da beg od diktature nađu u Srbiji.

Darija Trafimava navodi da je Belorusija u jako komplikovanoj situaciji, da beloruski narod ne podržava rusku invaziju a kamo li njenu umešanost. Iako je stav beloruskog naroda jasan, Lukašenko je odabrao da ga ignoriše i samim tim je jasno podržao Putina i omogućio ruskoj vojsci i tenkovima, kojima je Ukrajina napadnuta, da uđu na belorusku teritoriju i sa nje izvedu prve napade. Ističe da je u Srbiji važno širiti svest o onome što se dešava.

Podrži Talas donacijom

“Važno je pričati sa svojim bližnjima, pisati i šerovati postove podrške Ukrajini i Ukrajinskom narodu. Naravno ako je neko u mogućnosti, još je bolje donirati novac i neophodne stvari u humanitarne svrhe ( time se bavi ukrajinska ambasada, Crveni krst kao i neki aktivisti) Pa čak i pružiti direktnu pomoć izbeglicama – prevoz i smeštaj“, dodaje ona.

Neophodno je da se što više građana uključi u prikupljanje humanitarne pomoći i pomoć izbeglicama oko smeštaja i organizacije novog života, jer milioni Ukrajinaca, većinom žene sa decom, napustili su svoje domove preko noći, a oni koji su ostali, skoro su mesec dana pod opsadom bez vode, struje, hrane, lekova, higijenskih sredstava.

Saša Seregina apeluje na građane u pružanju humanitarne pomoći, dodatne adrese na kojima se može donirati, kao što je račun Fonda B92 koji je izdvojio posebnu liniju za pomoć građanima Ukrajine i nekoliko adresa u Novom Sadu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *