Dejan Bursać

Istraživač na Institutu za političke studije

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: UnSplash

Nakon izuzetno zanimljivog izbornog dana i (ne)prospavane noći, već sada možemo sumirati glavne utiske predsedničkih, parlamentarnih i beogradskih izbora. Iako je možda za neke od ovih zaključaka prerano (i iako će se neki eventualno pokazati kao netačni u danima pred nama), ponudiću 12 tačaka kao okvir za razmišljanje o upravo završenim izborima i njihovim akterima. 

Izlaznost. U toku izbornog dana dosta se spekulisalo sa visokom izlaznošću: svedočili smo gužvama na biračkim mestima, koje su došle kao posledica i mobilizacije glasača vladajućih stranaka, ali i generalno povećanog interesovanja građana za izbore nakon bojkota 2020. godine. Na koncu, na izbore je izašlo oko 3.7 miliona glasača, što nije naročito impresivno – međutim uzevši u obzir ukupan birački spisak, to je oko 59% glasača. 

 

 

Ako dodamo na to sada već usvojenu računicu da u Srbiji aktivno živi maksimalno 5.5 miliona glasača (ostatak biračkog spiska je u dijaspori), dolazimo do toga da je realna izlaznost još veća. Uzevši u obzir  3.7 miliona izašlih, gužve na biračkim mestima su verovatno rezultat kombinacije faktora: više nivoa izbora odjednom, nešto manji broj biračkih mesta (za oko 300) i veća izlaznost u Beogradu, što je uslovilo gužve u prestonici.

RIK. Sporost u radu i relativna netransparentnost sada već postaju stalne odlike rada Republičke izborne komisije, a to značajno podriva poverenje građana u celokupan izborni proces. Odluka da se već oko 22 časa objavi da se RIK više neće oglašavati u izbornoj večeri (!?) je nešto neviđeno ne samo u Srbiji, nego i u široj evropskoj izbornoj praksi. Sve to povlači potrebu zaista temeljne stručne debate o reformi izborne administracije i hitno razmatranje uvođenja modela profesionalnog tela za organizaciju izbornog procesa.

Ukrajina. Uticaj ukrajinske krize na kampanju u Srbiji bio je vidljiv, ali i mnogo dublji nego što se očekuje. Priznajem, bio sam među onim analitičarima koji  su javno očekivali da će Vučić, kao neko ko nudi mir i stabilnost, najviše da profitira od povećane tražnje za sigurnošću u krizna vremena. 

To se donekle i desilo, ali samo na predsedničkim izborima. Na parlamentarnim, deo glasača je jasno pokazao da se protivi čak i naznaci prozapadnog zaokreta u spoljnoj politici i eventualnim sankcijama Rusiji, dajući svoj glas strankama koje su zastupale proruske stavove. To je i jasno upozorenje Vučiću za buduće poteze po ovom pitanju.

Split ticket. Podeljeni glas. Značajan broj glasača je podelio svoje glasove: dajući ih jednom kandidatu na predsedničkim, ali potpuno drugoj listi na parlamentarnim, ili čak gradskim izborima u Beogradu. To je zanimljiv fenomen koji pokazuje da glasači (bar deo njih) ipak pažljivo promišljaju svoje odluke i da ne možemo tek tako da pretpostavljamo da predsednički kandidati „vuku“ parlamentarne liste, tj. da osvajaju identičan procenat glasova.

 

 

Vučić. SNS je ostvarila svoj primarni cilj: dominantnu pobedu njihovog predsedničkog kandidata u prvom krugu izbora. SNS nije ostvarila dva dodatna cilja: apsolutnu pobedu na parlamentarnim i beogradskim izborima – uprkos tome što se i dalje radi o ubedljivo najjačoj listi i što je zaista retkost danas u Evropi pronaći stranku koja može da osvoji 44% glasova u proporcionalnom izbornom sistemu. 

SNS-SPS dinamika. Svedočili smo ponovnom „ustajanju iz mrtvih“ socijalista. I pred ove izbore oni su bili praktično otpisani, spekulisalo se da im je SNS preuzela odbore i glasače, čak da možda neće preći cenzus u Beogradu. 

Međutim SPS se pokazala mnogo otpornijom i ostvarila respektabilan rezultat koji umnogome komplikuje planove SNS. Svedočili smo i disonantnim tonovima na konferenciji za medije Aleksandra Vučića: praktično napadu na socijaliste da su profitirali neodgovornim ponašanjem (konfrontacijom sa SNS) po pitanju ukrajinske krize (sankcija Rusiji); kao i najavi da će SNS sa manjinama formirati buduću vladu. 

Međutim, to komplikuju rezultati izbora za grad Beograd, gde će SNS možda morati da pravi vladajuću koaliciju sa socijalistima. Sve u svemu, čeka nas zanimljiv i dugačak period. Vučić sigurno neće žuriti sa formiranjem vlade: on je i u mnogo izvesnijim situacijama voleo da iskoristi gotovo ceo zakonski period koji ima na raspolaganju (90 dana od konstituisanja parlamenta, a konstituisanje parlamenta se održava do 30 dana od konačnih rezultat izbora, a njih izvesno nećemo imati još neku sedmicu); a sada je tu i pritisak na Srbiju da se izjasni u ukrajinskoj krizi, te će Vučiću taktičko odugovlačenje sa vladom svakako dobro doći.

Smrknuta lica. Mnogo smrknutih lica na konferencijama za medije u izbornoj noći. U SNS nisu bili srećni zbog rezultata na parlamentarnim i beogradskim izborima. U SPS nisu bili srećni zbog Vučićevih kritika i najava isključivanja iz buduće vlade. U ujedinjenoj opoziciji nisu bili srećni zbog neočekivano lošeg izbornog rezultata. U Moramo nisu bili srećni zbog rezultata gradskih izbora koji je, čini se, bio ispod njihovih očekivanja. Nijedan od ovih aktera nije potpuno zadovoljan, i to je možda i dobro za politički sistem u celini.

Desničari. Neko je ipak bio zadovoljan. Najveći razlog za radost imale su tri desne liste: Zavetnici, DSS i Dveri, tj. koalicije okupljene oko njih. U jakoj konkurenciji i uprkos prognozama, sve tri su osigurale parlamentarni status i ulazak u beogradsku skupštinu (pretpostavljalo se da će samo jedna).

Opozicija propo. Jedan od lidera ujedinjene opozicije je najavljivao 25-27% za tu listu u nedeljama pred izbore. U realnosti, osvojili su duplo manje od toga, gotovo pola miliona glasova manje. Isti lider je najavljivao siguran pad vlasti u Beogradu ako na lokalne izbore izađe preko 900 hiljada glasača. Ni to se nije ostvarilo. 

To je, blago rečeno, loš rezultat. Dodao bih još jedan aspekt: nešto što bismo mogli nazvati prodemokratska (proevropska?) opozicija u Srbiji uopšte ne širi svoj krug podrške među biračima. Ako pogledate, ovih 800 hiljada glasova koje su osvojili Ponoš i kandidatkinja Moramo skoro je identičan broju glasova za Saše Jankovića i Vuka Jeremića na izborima 2017, odnosno za tri proevropske liste (oko DS, oko SDS i oko Saše Radulovića, koji je tad smatran dosta liberalnijim) na izborima 2016. Prosto rečeno, ove stranke bi trebalo da se zapitaju gde greše u pristupu i na koji način bi u budućnosti mogle da zahvate veći deo biračkog tela od sada već standardnih 800 hiljada glasača.

Moramo kao žrtve sopstvenog koncepta. Koalicija Moramo, očigledno razočarana zbog „tek“ oko 10% u Beogradu, čini mi se da je postala žrtva svog koncepta aktivističke, grass-roots, beogradocentrične organizacije. To je uslovilo da u kampanji delimično zanemare ostatak Srbije, da za predsedničkog kandidata ponude široj javnosti nepoznatu Biljanu Stojković, koja je bila i slabo potentna sa stanovišta zahvata birača, umesto recimo aktiviste Aleksandra Jovanovića Ćute koji ima veću nacionalnu prepoznatljivost i snažan borbeni imidž. 

Verovatno je i na tu odluku uticalo zanemarivanje značaja nacionalne kampanje, uz eventualne vrednosne zamke primamljivosti kandidovanja žene (koncept) i intelektualca (opet koncept). Međutim, ulazak u parlament sa gotovo 5% glasova je ozbiljan rezultat koji oni, kao (opet kažem) beogradocentrična lokalna organizacija, za sada izgleda ne shvataju. Ulazak u parlament donosi finansije i medijsku vidljivost da gradite stranku i infrastrukturu u budućnosti. Ipak, to nosi sa sobom i izazov: ako želite budući rezultat u politici, inicijalni koncept će morati da bude odbačen u korist izgradnje nacionalne političke partije sa centralizovanijom strukturom.

Podrži Talas donacijom

Imamo parlament. Nakon dve godine gotovo jednopartijskog parlamenta, u kome je 243 od 250 poslanika podržavalo vladajuću koaliciju, ponovo ćemo imati reprezentativnu i pluralnu skupštinu, na radost svih građana. Svega oko 5% glasova je ostalo ispod cenzusa (radikali, suverenisti, Tadić i nekoliko totalnih autsajdera). U parlament je ušlo sedam regularnih i pet lista nacionalnih manjina, ukupno 12 lista (što se desilo samo još 2016. godine). Dinamiku novom sazivu skupštine davaće i opozicione liste, i tri pomenute desničarske stranke, i još uvek nejasan odnos naprednjaka i socijalista. Sve u svemu, parlament će se od papagajski dosadnog medija vladajuće stranke ponovo pretvoriti u mesto debate i sučeljavanja političkih mišljenja, što je odlično. 

Gledajte u budućnost. Pokrajinski izbori za skupštinu Vojvodine i lokalni izbori u oko 140 gradova i opština su već u proleće 2024. godine. Prema aktuelnim najavama (mada naravno to može da se promeni vrlo brzo), tada neće biti vanrednih parlamentarnih izbora, što znači da će to onda biti prvi lokalni izbori nakon skoro dve decenije koji se održavaju samostalno, bez nacionalnih lista i visoke politike da „pogura“ gradske i opštinske liste. Biće veoma zanimljivo da vidimo kako će se akteri pozicionirati i iskoristiti novostečene pozicije, ali i naučiti na greškama, iz upravo završenih izbora 2022.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *