Aleksandra Popović

Novinarka dnevnog lista "Danas"

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto:Canva

         Najstariji mit, a ujedno najnoviji mehanizam zloupotrebe izbornog procesa – jeste onaj o glasanju na Kosovu.

 

U zemlji u kojoj je poverenje u vlast na izrazito niskom nivou, bez obzira na visoku podršku u smislu broja glasova za vladajuću stranku, a demokratske institucije nerazvijene, očekivano je i da će poverenje u izborni ciklus i uslove biti na niskom nivou, te svaka moguća nejasnoća, spekulacija i odstupanje stavlja etiketu – izborna krađa.

 

 

Neke od njih su postale gotovo mitovi i legende – kao one o “mrtvima koji glasaju“, ili glasovima sa Kosova, dok su neke od njih potpuno novi scenariji i zahtevaju posebnu pažnju svih nas građana – kojima je u interesu da naši glasovi budu “sigurni“.  

 

Mit o biračkom spisku 

Prvi i najstariji mit o izbornim krađama je onaj koji se vezuje za birački spisak. Taj mit dolazi hronološki prvi jer kada se uđe u novi izborni ciklus, prva stvar na agendi pripreme terena za održavanje izbora jeste ažuriranje biračkog spiska. Zato smo pre par meseci ponovo imali navode o razlikama između broja upisanih birača i broja punoletnog stanovništva prema poslednjem popisu i evidenciji Republičkog zavoda za statistiku od oko pola miliona stanovnika. 

Taj mit je i najstariji jer je u nekim prethodnim izbornim ciklusima sadržao više istine nego danas. Birački spisak zaista i nije bio najažurniji, a migracije stanovništva su velike, uz dosta neprijavljenih iseljenika koji odlaze na povremeni rad u inostranstvo i generalnu “nehigijenu“ stanovništva po pitanju obavljanja birokratskih dužnosti kao što je prijava privremenog boravišta, promena adrese stanovanja i slično.  I popisi i statistika su se sa manje pažnje obavljali, te je sve ovo zaista i ostavljalo veliki prostor za zloupotrebe. Kako glasova, tako i opšteg utiska u javnom mnjenju. 

Ipak, u poslednja tri izborna ciklusa, uz napredak tehnologije usavršene su i baze podataka i alati za obradu prijavljenih birača, te je ovaj prostor značajno smanjen. Istraživači koji se ozbiljno bave ovom temom pokušali su u više navrata da razveju sumnje, ili barem smanje paniku i površna tumačenja razlike između dva konačna broja objašnjavajući ih upravo migracijama. Uz to, podsećali su i da izbornih krađa, odnosno malverzacija ima, ali na mnogo suptilnije i manje očigledne načine. 

U nastavku ćemo pokušati da se osvrnemo i na neke od njih. 

 

 

Istina o potpisima podrške 

Jedan od prvih narednih koraka u izbornom procesu je prikupljanje potpisa podrške za kandidaturu određene izborne liste. Da u ovom koraku dolazi do krađe, možda i nije mit, već istina, što ovih dana možemo videti kako iz analize ozbiljnih istraživača (vidi tekst Bobana Stojanovića na linku), tako i iz medijskih natpisa pa i potvrda nadležnih institucija. 

Jedno takvo svetlo sumnje baca se na listu “Ruski manjinski savez – Milena Pavlović, Pavle Bihali Gavrin”, koja je prvo odbijena pa naknadno prihvaćena, a onda opet postala sporna. Takvih lista, za koje se sumnjalo da im je potpise prikupila baš vladajuća partija, kako bi smanjila šanse opozicije, dovela do rasipanja glasova i namirila članove “satelitskih“ političkih organizacija, u prethodnim izbornim ciklusima je zapravo bilo mnogo više. 

 

 

Mi ove godine nemamo ni pokušaje imitacije imena neke političke grupacije, ni mnogo nepoznatih, ad hoc izbore osnovanih grupa građana, ni masovno angažovanje stranačkih, državnih i paradržavnih grupa za prikupljanje potpisa nekim drugim organizacijama. Kako se čini, svako je skupljao svoje.

Vlast se maksimalno skoncentrisala na to da potpise skupi i preda prva, ili u slučaju predsedničkih izbora – da ih skupi u najvećem broju – za svoje kandidate, ne za neke druge. I to ovaj mit, barem u ovom ciklusu  – svodi na minimum. Ono gde se vidi velika neravnopravnost jeste brzina skupljanja potpisa za vladajuću stranku, uz maksimalno “zauzeće“ overitelja u ključnim trenucima, kako bi se usporile druge političke opcije. Takođe, tu se nazire i zloupotreba uticaja pozicije vlasti, odnosno korišćenje državnih resursa po opštinama i sudovima – isključivo u korist jedne stranke. 

 

 

Zablude o fantomskim glasačima 

Poslednje, ali ne i nove, zablude u vezi izbornih krađa jesu one koje se tiču “fantomskih glasača“, kako se sada u široj javnosti opisuju svi ti nepoznati i niotkuda prijavljeni glasači na našim adresama, odnosno papirići za glasanje koji stižu na njihova imena u naše sandučiće. 

Nekada su to bili “mrtvi koji glasaju“, ali o takvim slučajevima se sve manje govori, a sve je više sumnji na “nepoznate komšije koje glasaju“. 

I autorka ovih redova povela se tom opštom panikom kada su komšije priupitale ko je to nepoznato ime na papiriću za glasanje u našoj zgradi, koja inače ima mali broj stanara i svi se međusobno znaju, te je bilo lako poverovati da je “neko“ prijavio “fantomske glasače“ sa namerom da njihovo biračko pravo zloupotrebi. Ipak, sumnje se lako razveju kada se neko od komšija javi i kaže da je to njegov rođak/rođaka, prijatelj/prijateljica, kome je iz nekog razloga trebala usluga prijave boravišta na toj adresi. Problem je samo što u većini slučajeva, komšije neće jednostavno doći i “priznati“ tako nešto, jer u krajnoj liniji to i ne treba da se tiče drugih suseda.

Za ovakvu pojavu postoje i druga objašnjenja – od onih da je neko prijavljivao podstanare na toj adresi pa oni nisu izmenili podatke kad su se odselili, što nas opet vraća na nešto što možemo nazvati birokratskom “nehigijenom“ naših građana. 

Ovo naravno ne znači da nema fantomskih glasača, ali ih je najverovatnije mnogo manje nego što je tih nepoznatih sumnjivih poziva za glasanje. 

Podrži Talas donacijom

Naravno, uvek postoji i mogućnost da je na vašoj adresi neko prijavljen nelegalno, jer to se često može završiti samo uz jedan račun od komunalija koji neko može i sam uzeti iz vašeg sandučeta, ili ga recimo može uzeti upravnik zgrade, za koga se, opet recimo, sumnja da je blizak vladajućoj partiji. 

I da, to otvara prostor za zloupotrebe. Ali ne u tolikoj meri da bi one mogle značajno uticati na tok i ishod izbora. Ali obzirom da je mit o ovom modelu izborne krađe relativno nov i mlad, preciznije ćemo razvejavanjem ili potvrđivanjem mita moći da se bavimo, nažalost, tek kada se izbori završe. Do tada će kontrolori, nezavisni posmatrači, i drugi zainteresovani za praćenje izbora i neregularnosti, moći da prikupe i obrade dovoljno informacija o svakoj od ovih potencijalnih krađa. 

 

Kosovski boj za glasove 

Najstariji mit, a ujedno najnoviji mehanizam zloupotrebe izbornog procesa – jeste onaj o glasanju na Kosovu. 

O glasanju na Kosovu i krađi kosovskih glasova, mitovi se ispredaju od kada je Srba, Kosova i izbora. Ipak, ove godine taj mit dobija novo ruho, odnosno mehanizam za zloupotrebe postaje drugačiji. Zašto i kako ovom prilikom nećemo analizirati, niti ima potrebe ulaziti u istorijat delikatne situacije i odnosa, ali važno je osvetliti i koliko je moguće – upozoriti – na novi prostor za neregularnosti. 

Taj mehanizam već je viđen na ovogodišnjem referendumu za izmenu Ustava u delu u pravosuđu, a sada se isti scenario ponavlja za održavanje izbora za narodne poslanike i predsednika Srbije. Srbima na Kosovu i Metohiji neće biti omogućeno da glasaju na svojim biračkim mestima, u matičnim opštinama, niti bilo gde na teritoriji KiM. 

Od toga je prethodnih dana vlast na čelu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, predstavnicima SNS i Srpske liste sa KiM, Savetom za nacionalnu bezbednost, pa i akterima međunarodne zajednice – napravila dramatičnu predstavu

Vlast u Prištini – ne da, Srbi protestuju. Najoštećeniji će biti, kako i sam primećuje, Aleksandar Vučić i njegova SNS, jer tradicionalno Srbi na KiM većinski glasaju za njega. 

Da bi se njima omogućilo da iskoriste svoje biračko pravo (koje je apsolutno nesporno i treba da bude omogućeno da ga iskoriste), deset dana uoči izbora, na brzinu se organizuje glasanje van matičnih biračkih mesta, sa druge strane administrativne linije, na teritoriji Srbije, gde će glasači sa KiM moći da dođu sami, a sudeći prema iskustvu sa referenduma, moći će da dođu i organizovanim prevozom, ali opet sudeći po prethodnom iskustvu, prvi će karte dobiti glasači SNS. 

Nedovoljno vremena za pripremu ovakog procesa, za pripremu kontrolora opozicije, za pripremu nezavisnih posmatrača, a sasvim dovoljno vremena za pripremu vlasti, obzirom da je mehanizam već oproban na referendumskom glasaju, otvara veliki prostor za mahinacije i pretvara “kosovski“ u najskuplji srpski glas. Makar kada se uzmu u obzir sve veće cene goriva koje će biti utrošeno za prevoz svih glasača, bilo u samostalnoj, bilo u organizovanoj režiji. 

 

Sačuvati svaki glas

Iz svih ispredanih mitova, legendi i zabluda o izbornim krađama, ne može se izvući konačni i apsolutni zaključak, jer da može, verovatno bi i rezultati glasanja posledično bili značajno drugačiji, ili bi barem izveštaji stranih posmatrača bili sa više kritike, a međunarodna zajednica alarmantnije nastrojena. 

Ovako, ostaje na čitaocu, građaninu, glasaču, a posebno na opozicionim kontrolorima koji su ove godine, čini se, organizovani značajno bolje nego ranije, da čuvaju svaki glas. Kako svoj, tako i komšijin, tako i od rođaka iz inostranstva, ili mrtvih predaka. Ali kosovske glasove ćemo malo teže odbraniti. 

 

*Stavovi izneti u ovom tekstu su lični stav autorke i ne predstavljaju stavove dnevnog lista Danas. 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *