Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto:Canva

Savet EU je 15. marta usvojio četvrti paket ekonomskih sankcija protiv Rusije koji uključuje i zabranu transakcija sa ruskim državnim preduzećima, određivanje kreditnih rejtinga bilo kojim ruskim preduzećima ili nove investicije u ruski energetski sektor.

Paket dodatno obuhvata proširenje liste fizičkih lica (ruskih oligarha bliskih vlastima) i pravnih lica (kompanija u vlasništvu takvih oligarha ili ruskih državnih kompanija) kojima se otežava ili zabranjuje poslovanje na teritoriji EU.

Tu leži pitanje za Srbiju: imajući u vidu da uvozimo dominantno ruski gas i da je najveća energetska kompanija u većinskom vlasništvu ruske države, da li će ovo imati posledice i po nas? 

     

Uticaj sankcija uvedenih Rusiji na Srbiju i članice EU

Sankcije za sada neće imati velike posledice po Srbiju. Ruski energetski sektor u ovom paketu sankcija podrazumeva samo eksploataciju energetskih resursa u samoj Rusiji, ali ne i njihovo dopremanje ili transport izvan njenih granica, niti poslovanje ruskih energetskih kompanija van Rusije. 

 

 

Bilo je i drugačijih predloga: Poljska i baltičke zemlje bile su pripremile oštriji predlog kojim bi se zabranio uopšte uvoz energenata iz Rusije u EU, ali tome su se oštro suprotstavile Nemačka, Mađarska i Bugarska. U ovoj političkoj igranci veliki faktor bio je to da li je neka zemlja zavisna od uvoza ruskog gasa ili ne – baltičke zemlje koriste malo gasa, dok Poljska ima terminale za LNG na obali, pa može da uveze gas i iz drugih izvora dok Nemačka i Mađarska nemaju takav luksuz. 

Bugarska je odlučila da od naredne grejne sezone više neće kupovati ruski gas, ali ima mogućnost nabavke gasa sa Bliskog istoka kroz postojeće gasovode.  

Srbija je mala i kao takva, samo kap u moru totalnih energetskih potreba na evropskom nivou. Pored same geografske veličine i broja stanovnika, na malu potrošnju gasa kod nas uticaj ima i nivo razvijenosti industrije, prihodi domaćinstava i energetski miks. 

Srbija ima jako malu proizvodnju struje iz obnovljivih izvora energije i nema gasne elektrane (koje često idu zajedno u generaciji električne energije zbog balansiranja energetskog sistema). Industrija nam je prilično slabo razvijena, i pored svih povika vlasti o uspesima u privlačenju stranih investicija, a gas je najčešće korišćen energent u industrijskim pogonima; i zbog niskih prihoda najveći broj domaćinstava u Srbiji izvan velikih gradova u kojima postoji razvijena toplovodna mreža greje se na čvrsta goriva, prvenstveno drva i ugalj. 

U načelu, ovo verovatno znači da će se sa razvojem industrije i povećanjem prihoda domaćinstava u budućnosti i povećavati potrošnja prirodnog gasa. Domaća proizvodnja gasa već je prilično iskorišćena, ovog energenta će još biti ali će podmirivati kao i do sada samo manji deo energetskih potreba.

Uvoz prirodnog gasa u Srbiju, u tonama. Izvor: RZS.

 

Budućnost snabdevanja Srbije u pogledu nafte i gasa 

Podaci nam kazuju da je Rusija gotovo u potpunosti jedini dobavljač gasa za Srbiju. Ovo je i razumljivo imajući u vidu da su i dva gasovoda kojim se gas doprema u Srbiju vezani za ruske gasovode i Gazprom – onaj stari koji sa severa iz Mađarske dovodi gas, i onaj novi koji to radi iz pravca Bugarske (’’turski tok’’). 

Na kratak rok, izgleda da nam je ruski gas sudbina. Interkonekcija sa Bugarskom, iako planirana još pre jedne decenije, nije ni blizu toga da joj se vidi početak izgradnje, a kroz nju bi se mogao dovoziti gas iz Azerbejdžana i čak iz Turkmenistana. 

Druga opcija jeste tečni naftni gas, ali ona deluje još dalje jer terminal za LNG postoji na Krku, ali pitanje je da li postoje kapaciteti da se on i nabavi u dovoljnoj količini iz zemalja u kojima se proizvodi, kao što je Katar, i potom preveze. Do sada to nije bilo ekonomski opravdano.      

 

 

Ovi planovi mogu da daju rezultate eventualno na srednji i dugi rok – načelno je dobro imati mogućnosti nabavke strateških sirovina jer onda ne zavisite od jednog ponuđača što povećava sigurnost snabdevanja a možete i da smanjite konačnu cenu. Ali izgradnja takve infrastrukture takođe košta, zahteva vremena, i sa sobom nosi i stalne operativne troškove, usled čega se lako može desiti da ruski gas ostane najjeftinija energetska opcija za Srbiju. 

Što se tiče nafte, stanje je nešto malo drugačije. Srbija je veliki uvoznik nafte, a firma koja najviše nafte uvozi jeste NIS, u većinskom vlasništvu Gazproma (koji je, opet u većinskom vlasništvu ruske države), što ga može klasifikovati i kao monopolistu na prvi pogled. 

Ali razlog za to jeste taj što NIS jedini ima rafineriju kojom se nafta prerađuje u gorivo, pa je zato i razumljivo što će on biti gotovo jedini uvoznik ovog proizvoda. Drugi prodavci goriva nabavke vrše najčešće direktno od NIS-a, ali mogu i da ga uvoze iz inostranstva, kao što je slučaj sa gorivom iz Mađarske. Ono što je interesantno u uvozu nafte jeste to što više nije u pitanju ruska nafta, već mahom ona iz Iraka. Do 2016. ruska nafta jeste bila dominantna u uvozu, ali od tada je njen udeo pao samo na 10-ak procenata i pored toga što je ukupan nivo uvoza značajno porastao.

 

Uvoz nafte u Srbiju, u tonama. Izvor: RZS.

 

Kratak i dugi rok – na dugi rok svi smo mrtvi?

Zavisnost Srbije od Rusije u energetskom sektoru je toliko velika da se na kratak rok mora posmatrati kao data. U oblasti uvoza gasa, u pitanju je gotovo potpuna zavisnost od uvoza ovog energenta iz Rusije, dok je po pitanju uvoza nafte stanje malo drugačije pa se sirova nafta uvozi iz Iraka, ali je prerađuje kompanija koja je većinski u državnom vlasništvu ruske države.

 Po Kejnzovim rečima, ’’na dugi rok svi smo mrtvi’’, pa je potrebno nešto uraditi sada ako želimo da vidimo neke promene. Srbija naravno treba da štiti svoje ekonomske interese, a oni podrazumevaju sigurno snabdevanje energentima po što je moguće pristupačnijoj ceni. Ali to ne znači da političkih pritisaka neće biti, koji će Srbiju okrenuti ka tome da traži neku vrstu zamene za ruske energente. 

Povećanje broja snabdevača energentima sigurno će pozitivno uticati na sigurnost snabdevanja potrošača, ali to sa sobom nosi troškove izgradnje nedostajuće infrastrukture i povećane troškove transporta – potrebna je ogromna energija za prebacivanje prirodnog gasa u tečnost, i njegovo ponovno konvertovanje u gas. 

Ovo je takođe povezano i sa budućom energetskom politikom u Srbiji – odustajanje od gasnih elektrana kao tehničkog rešenja za povećanje korišćenja održivih izvora energije možda će biti neophodno usled (ne)mogućnosti uvoza gasa iz Rusije ali i drugih odredišta, bilo zbog političkih, bilo zbog ekonomskih faktora. 

Podrži Talas donacijom

Međutim, imajući u vidu da koliko god oštre bile reči protiv ruske invazije na Ukrajinu, od pojedinih evropskih zvaničnika, jasno je da države koje uvoze veliku količinu gasa još uvek nisu sposobne da u potpunosti odustanu od uvoza gasa iz Rusije. Ovo se prvenstveno odnosi na Nemačku, koja upravo razvija strategiju smanjenja učešća ruskog gasa u svom energetskom miksu do 2027, nastavkom korišćenja elektrana na ugalj, uvozom LNG-a iz Katara, mogućim uvozom gasa iz Azerbejdžana itd. 

Zvanični Beograd ne treba da se zaleće, ali treba da prati evropsku politiku, svakako zahtevajući neke ustupke, od toga da evropski fondovi finansiraju izgradnju neophodne infrastrukture, do toga da Srbija zajedno sa EU ugovara uvoz gasa od trećih partnera (što bi garantovalo najnižu moguću cenu).

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *