Andrej Ševo

Master politikolog

Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: Canva

U mesec dana svog rata, a prestali smo da ih brojimo, predsednik Rusije nije štedeo pogrdnih reči za zvaničnike i stanovnike susedne države koju je napao. Među svim uvredama, utucima i pretnjama posebno se ističe osuda ukrajinskog nacizma. Famozna denacifikacija postala je opšte mesto kremaljske propagande, a nedugo zatim je avanzovala u ratni cilj ruske vojne mašinerije i zahtev u mirovnim pregovorima. 

Ako postoji još neko ko ne zna, reč denacifikacija odnosi se na proces sistemskog iskorenjivanja nacističke ideologije iz nemačkog društva nakon Drugog svetskog rata. Ukrajina se, shodno tome, u svesti Vladimira Putina ima osloboditi nacista i njihovog uticaja na ukrajinsko društvo i politički život, bilo da su ti nacisti političari koji se protive Moskvi, vojne snage koje pružaju neočekivano žilav otpor ili prost narod ispranog mozga koji bi trebalo prevaspitati i vratiti na fabrička podešavanja.

 

Borba protiv nacizma za unutrašnju upotrebu 

Ovaj, kao i svi ostali izgovori za rat imaju pre svega unutrašnju upotrebnu vrednost, da okuraže ruski narod na borbu usled snažnih osećanja koja se vezuju za njegovu ulogu u pobedi nad nacizmom. Sovjetski savez izgubio je milione stanovnika u tom ratu i opravdano se smatra jednom od ključnih karika u pobedi nad Hitlerom, pa je i ovako sročena propaganda utoliko delotvorna na Ruse. 

 

 

Zanimljivo je međutim, da se ona preliva i na našu zemlju i nalazi plodno tlo u pojedinim grupama ovdašnjih ljudi. Jednu od njih predstavljaju političari i intelektualci koji ne kriju da je jedina uloga njihovog javnog i političkog delovanja promicanje interesa Rusije. Nazovimo ih izdajnicima. Drugu grupu čine ljudi koji nisu zaboravili izlive anti – ruskog nasilja iz 2014. godine, snimke mahnitih pripadnika Azov bataljona i sličnih grupa, te rehabilitacije ukrajinskih kolaboracionista iz Drugog svetskog rata. Oni sa razlogom postavljaju pitanje, ima li istine u ovome što ruski predsednik govori? 

 

Nasleđe Stepana Bandere

Najkraći (i najdiplomatskiji) odgovor glasi, delimično. Ruska optužba za nacizam ima nekoliko uporišta. Prvo, ona se tiče nasleđa ideologije Stepana Bandere i njegove Organizacije ukrajinskih nacionalista (OUN) čije crveno – crne barjake viju savremeni ukrajinski desničari. Banderina organizacija postojala je pre, tokom i nakon Drugog svetskog rata i može se opisati kao ultranacionalistička, pa i fašistička.

Iako je odnos OUN prema nacistima bio taktički i ambivalentan i kretao se od ljubavi do krvavog sukoba, ova organizacija je povremeno sarađivala sa Nemcima. Ona je takođe okrvavila svoju reputaciju progonom Poljaka i Jevreja u Zapadnoj Ukrajini. Nema sumnje da je glorifikacija ovakvih ličnosti i pokreta u najmanju ruku istorijski revizionizam koji bi Evropa, da su okolnosti uobičajene, morala da osudi ali trenutno bira da gleda kroz prste Ukrajini. Banderistička ideja gradivni je činilac savremenog ukrajinskog nacionalizma, posebno na zapadu zemlje.

 

Jedinica Azov kao predmet Putinove opsesije

Drugo uporište ruske kritike tiče se uloge jedinice Azov i sličnih dobrovoljačkih (para)vojski koje se ne libe da koriste neonacistička obeležja i okrutne metode postupanja prema protivnicima. Jezgro ove jedinice činili su pripadnici organizacija poput Desnog sektora, političke partije Svoboda i fudbalski huligani. Ovi rusofobni desničari igrali su značajnu ulogu u Evromajdanu, tokom okršaja sa Janukovičevim pretorijancima. Njihova beskrupuloznost ali i hrabrost doprinele su tome da bivši predsednik Ukrajine (kome je Srbija pre neki dan ispod žita uvela sankcije kao deo politike usklađivanja sa EU) ode petama vetra put Moskve sa koferima punim vrlo legalnih i legitimnih dolara. 

 

 

Azov će tokom 2014. godine voditi borbe tamo gde regularna ukrajinska vojska nije smela ili želela i u njima neće biti bez uspeha, pokazujući visok stepen ideološkog fanatizma. Narodski rečeno, gurali su glavu gde drugi nisu smeli nogu. Zabeleženo je, međutim, u izveštajima UN-a da je jedinica činila ratne zločine u vidu pljački, mučenja i namernog bombardovanja civilnih ciljeva. Ni vojničku efikasnost, ni okrutnost Putin im nije zaboravio i ova jedinica je na neki način njegova opsesija.

 

Navodni genocid u Donbasu i diskriminacija etničkih Rusa

Treće uporište ruske kritike tiče se diskriminacije etničkih Rusa i onih koji se služe ruskim jezikom, te navodnog genocida koji Ukrajinci sprovode nad narodom u Donbasu. Ovde se prvenstveno misli na novi ukrajinski zakon o jeziku koji je potpisao odlazeći predsednik Porošenko. 

Njime se afirmiše ukrajinski jezik, dok se ruski dovodi u nepovoljniju poziciju, a može se reći da je na određene načine i diskriminisan, mada ne u toj meri da je zabranjen kako tvrdi Moskva. Navodni genocid nad narodom Donbasa dešava se usled ukrajinskih prekida primirja i bombardovanja Donjecka i Luganska tokom prethodnih osam godina. Motivaciju za ovakvo ponašanje Ukrajinaca Putin pronalazi u nacističkoj ideologiji koja sveprožima ukrajinsko društvo i čini ga prirodnim neprijateljem ruskog naroda.

Ukratko sam izložilo rusku argumentaciju u prilog optužbi protiv Ukrajine. Smatram da je Putinova tvrdnja o genocidu i zabrani jezika najmanje uverljiva jer za nju nema gotovo nikakvih osnova. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju genocida definiše ovaj zločin kao bilo kakav čin učinjen sa namerom uništenja, delom ili u celosti neke etničke, rasne ili verske grupe. 

Rusi žive širom Ukrajine, ne samo u Donbasu i nemamo dokaz o postojanju plana za njihovo uništenje ili progon. Uostalom indikativno je i to da ruska mesta u Ukrajini nisu dočekala Putinovu vojsku kao oslobodioce sa cvećem i pogačom, što bi se od nekoga spasenog od genocida dalo očekivati. Slična je situacija i sa navodnom zabranom ruskog jezika. Iako su postojali primeri diskriminacije, posebno na lokalnom nivou poput zabrana filmova i knjiga na ruskom jeziku u Lavovu, sve su to vrlo lokalni ili nedovoljno ubedljivi argumenti u prilog tome da se ruski jezik nije smeo progovoriti u Ukrajini pre rata. Još manje je to povod za rat. 

 

Revizionizam i reputacija Ukrajine

Nešto je drugačija situacija sa rehabilitacijom kolaboracionista i Azovcima. Slavljenjem problematičnih istorijskih ličnosti i pokreta, Ukrajina se dovodi u neugodnu situaciju, pre svega pred sudom vlastitih komšija. Vlasti Mađarske, Poljske i Izraela godinama unazad izražavaju svoja negodovanja zbog takve prakse Kijeva. 

Razlog leži u tome što su upravo njihovi narodi bili glavne žrtve zločinačkih progona ukrajinskih nacionalista tokom Drugog svetskog rata, a ne Rusi. Ovi narodi imaju daleko više osnova da Ukrajincima drže moralne pridike od Putina i oni to čine. Uprkos tome, među njima nema nikoga ko blagonaklono gleda na rusku invaziju, iako je ona uvijena u oblandu antifašizma. Drugim rečima, oni koje ukrajinski revizionizam najviše boli ne opravdavaju rat kao sredstvo protiv njega. Putin je u ovom slučaju veći katolik od pape. 

U pogledu jedinice Azov međutim nema nikakvih nedoumica. Reč je o neonacistima, neopaganima i ideološkim zanesenjacima. Oni istini za volju jesu vrlo učinkoviti borci koji izazivaju strah i trepet među Rusima ali su i veliki problem same ukrajinske države. 

Podrži Talas donacijom

Ovde Putin ima pravo i zato sam njegovu argumentaciju okvalifikovao kao makar delimično tačnu. Sramotna je činjenica za Ukrajinu da takva jedinica može biti deo njenih regularnih snaga, finansirana i snabdevana od strane države ali i zemalja NATO. Putin naravno preteruje kada govori o njenom uticaju i značaju, ona čini mali deo ukrajinske vojske ali je veoma dobro opskrbljena teškim naoružanjem i ima izvesne ratne zasluge koje mnogi u Ukrajini poštuju, pa makar i ne pripadali takvom ideološkom pogledu na svet. Sutra kada rat u Ukrajini prestane i život se vrati u koliko toliko normalne okvire, Azov će ukrajinskoj državi zadavati glavobolje bezmalo slične onima koje su Crvene beretke zadavale našoj. 

 

Izbori 2019. pokazali da radikalna opcija nema uporište u ukrajinskom narodu

Rezultati ukrajinskih izbora 2019. godine pokazali su sasvim drugačiju sliku od one koju nam Putin nameće o ovom narodu i državi. Pokušaji pripadnika Azova da se politički aktiviraju propali su, a ekstremna desnica je doživela otrežnjujući poraz. 

Petro Porošenko izgubio je izbore od Volodimira Zelenskog, umerenog političara koji je u to vreme, od strane samog Azova, bio optuživan da je saradnik Moskve, a prećeno mu je i ubistvom. Pobeda Zelenskog u gotovo svim delovima Ukrajine, uključujući i one rusofone i svođenje ekstremne desnice na zanemarljiv procenat ukupnih glasova pokazalo je da radikalna politička opcija nema značajnijeg uporišta u ukrajinskom narodu.

Štaviše, trijumf antikorupcijske i liberalne poruke Zelenskog pokazao je slobodarsko lice Ukrajinaca koje je podjednako zabrinulo ukrajinske ekstremiste i ruskog predsednika. Prve jer su gubili podršku, a drugog jer mu je manjkalo valjanih izgovora za rat koji je već tada bio u pripremi. 

 

Rat kao prostor za jačanje ekstremista

Ukrajina je bila na dobrom putu slabljenja neonacističkih grupa i pokreta, te kakvog takvog umirivanja nacionalističkih strasti. Narod je bio sit desničarenja i glasao je za nešto drugo. Imao je šansu da samostalno potisne ekstremizam iz društvenog života, a onda se dogodila ruska invazija.  Napadom ruske vojske, desničarske organizacije u Ukrajini ponovo će uzeti maha jer one u uslovima primirja postepeno gube podršku.

Njihov fanatizam, poput onog prikazanog od strane Azova u odbrani Mariupolja, ponovo će vratiti mnoge Ukrajince u zagrljaj ovih ekstremista. Pošto su mu planovi o brzoj pobedi propali u moru blata ukrajinske raspućice i kiši metaka i raketa američke proizvodnje, Vladimir Putin će mrcvarenjem Ukrajine i njenog naroda možda i sam najviše doprineti ponovnom procvatu neonacizma i ultranacionalizma u Ukrajini.

 

Fašizam u ruskim redovima – moralno pravo na denacifikaciju

Na kraju bih doveo u pitanje i rusko moralno pravo da bilo koga denacifikuju. Sama država Rusija iz godine u godinu je sve autoritarnija, a Putinova vlast ovih dana prerasta u pravu tiraniju koja se u malo čemu razlikuje od fašističkih režima iz prve polovine 20. veka. Istini za volju, simboli su drugačiji i petokrake sijaju kao u stara dobra vremena ali u stilu vladavine, stepenu represije prema neistomišljenicima i nacionalističkom populizmu, savremena Rusija sve više liči na one države i političke sisteme od kojih tako strasno želi da se razlikuje. 

Fašizam se vrlo često svodi na simboliku pa je lako reći da su pripadnici Azova to što jesu zbog kukastih krstova i germanskih runa ali fašizam je ipak na kraju krajeva politička ideologija koja poseduje izvesne karakteristike, a mnoge od njih vrlo su uočljive u zvaničnoj politici Kremlja, taman koliko i u metodama samog Azova.  

Moskva gubi moralno pravo na denacifikaciju drugih i na osnovu činjenice da nije toliko osetljiva na neonacizam u vlastitim redovima. Umesto rata u Ukrajini, Putin je čistku mogao početi od ruskih nacističkih paravojski pod prikrivenom komandom Kremlja. Jedna od takvih jedinica je famozna Vagner grupa koja po Rihardu Vagneru nije nazvana zato što je njen osnivač sa tetoviranim SS runama i nacističkim orlušinama ljubitelj klasične muzike.

Taj čovek je na svoja junačka arijevska prsa primio odlikovanje iz Putinovih ruku i čini se da je ruski predsednik tom prilikom izgubio svoju osetljivost na nacizam. Fotografije postoje! Pripadnici ove jedinice ratovali su širom sveta i nije im bilo strano ni zločinaštvo, ni ostavljanje nacističkih poruka kuda god bi prošli na svom ratnom putu.

Iako nominalno privatna, ova jedinica, poput Azova, ima svog sponzora u vidu izvesnog oligarha i veze sa državnim vrhom. Samo mnogo više inkognito nego Azov i u granicama obaveštajnih službi mesto zvaničnih ministarstava ali suština je ista. Pored Vagnerovaca, postoji i sijaset drugih bizarnih paravojski koje ratuju na ruskoj strani i ispovedaju ideologije od slovenskog paganizma, do pravoslavnog šerijata. Kao Azov, ni ove jedinice ne prati preterano prijatna reputacija, a razlike su formalne jer je reč o ljudima istog mentalnog sklopa. 

 

Fašizam je manje estetika, a više devijantnost koja vodi u propast

Nema sumnje da Ukrajina ima problem sa neonacistima i istorijskim revizionizmom, iako je ruku na srce zadnjih godina bila na putu njegovog smirivanja. Dobar deo tog problema posledica je nemoći ukrajinske države da u postojećim okolnostima sprovede razoružavanje ekstremističkih organizacija i ratne potrebe da se na njihovu pomoć oslanja. 

Ipak, ova nemoć i potreba ne znači da je Ukrajina nacistička država, niti da je njeno rukovodstvo puno nacista. Predsednik Zelenski Jevrejin je čija je porodica stradala u Holokaustu, a njegova partija koja pripada umerenom centru na prethodnim izborima do nogu je potukla Porošenka koji je uživao podršku nacionalista po principu manjeg zla. Ukrajina je nesumnjivo demokratska zemlja u kojoj je smena vlasti, čak i u ratnim okolnostima moguća i u kojoj je narod birao otklon od radikalizma.  Nadajmo se da ovaj rat neće stvari vratiti na početak. 

Nasuprot Ukrajini nalazi se velika zemlja koja postepeno tone u totalitarizam i na taj način počinje da liči na ono protiv čega se navodno bori. Biti fašista nije samo puka formalnost koja zavisi od neke boje ili znaka. Suštinski je to filozofija netolerancije i etika koja se može skrasiti pod bilo kakvim obeležjem, barjakom ili pokličem, pa čak i onim koji predstavlja nešto sasvim suprotno. Fašizam je stoga najmanje stvar estetike i simbolike, a najviše duboko usađene devijantnosti koja vodi u mržnju i uništenje. 

Putinova invazija na Ukrajinu devijantno je ponašanje u međunarodnoj politici, njegova propagandna priprema za rat salata je poluistina i laži, a ponašanje ruske vojske u ratu iz dana u dan je sve nemilosrdnije i destruktivnije. Na koga to liči? Niko nema ništa protiv denacifikacije ali ako je ruskom predsedniku zaista toliko stalo do njenog sprovođenja, možda bi bolje bilo da je počeo od sebe. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *