Foto:Canva
Tokom februara 2022. ruske devizne rezerve dostigle su svoj istorijski nivo od 630 milijardi dolara. Nakon velikog pada tokom 2014, njihove devizne rezerve značajno rastu sve do 2020. Ovaj visoki nivo deviznih rezervi, međutim, praktično je obrisan time što su zemlje G7 odlučile da zamrznu sredstva koja se nalaze u njihovim bankama.
Izgleda da je ovo nešto šta su ruske vlasti očekivale i na šta su se spremale. Tokom prethodnih nekoliko godina ruske vlasti su promenile svoj sastav deviznih rezervi, smanjujući učešće američkog dolara i povećavajući učešće drugih valuta, prvenstveno evra ali nešto manje i kineskog juana. Imajući u vidu da je broj svetskih valuta prilično ograničen, praktično i nisu mogli da urade ništa drugo nego da zamene deo dolara evrima.
Ovo je verovatno urađeno i zato što se nije očekivala ista reakcija EU u odnosu na SAD, imajući u vidu relativno jače privredne veze Rusije sa Evropom, prvenstveno u domenu energetike, kao i režime u EU koji su gradili bliske donose sa Rusijom (kao Orbanova Mađarska i u manjoj meri, Merkelova Nemačka).
Mogli bismo da pretpostavimo da je odluka EU da prati američke sankcije Rusiji nakon njene invazije na Ukrajinu verovatno bila neočekivana – umesto da sredstva u evropskim (prvenstveno francuskim i nemačkim) bankama budu na sigurnom, daleko od opasnosti, i ona su sada zamrznuta i praktično je Rusiji onemogućeno da ih koristi.
Ovim je praktično obesmišljena ruska politika promene sastava i geografskog rasporeda deviznih rezervi. Da su samo SAD uvele sankcije, Rusija bi izgubila mogućnost korišćenja manje od 10% svojih deviznih rezervi u inostranstvu. Priključivanjem drugih evropskih (i vanevropskih) zemalja ovim sankcijama, kao i međunarodnih finansijskih institucija kao što je MMF (koji je stopirao predviđenu novu alokaciju SDR namenjenu ovoj zemlji), Rusija praktično može da raspolaže sa manje od polovine svojih ukupnih deviznih rezervi.
Od 630 milijardi dolara u ovim rezervama, njih 315 milijardi je zamrznuto. Na to treba dodati i da 130 milijardi rezervi u zlatu baš i nisu likvidne, jer monetarno zlato u polugama nije baš nešto za čime postoji velika tražnja među centralnim bankama.
Ove sankcije štete Rusiji – devalvacija rublje i energenti kao manevarski prostor
Ali to ne znači da je Rusija sada ekonomski uništena. Njoj devizne rezerve jesu potrebne kako bi rukovodila kursom i neutralizovala uticaj odliva kapitala da bi stabilizovala ekonomiju, ali vidljivo je da ne želi da brani neodbranjivo, imajući u vidu da je ruska centralna banka dozvolila na početku veliku devalvaciju rublje umesto da potroši devizne rezerve da brani ovaj nivo kursa – dok se pre početka rata u Ukrajini za 1.000 rubalja dobijalo 13 USD, početkom marta se dobijalo tek 7,5 USD, a danas oko 9,5 USD. Ruska centralna banka je, umesto toga, za stabilizaciju kursa koristila instrument kamatne stope, koju je povećala čak na 20% da bi sprečila odliv kapitala iz zemlje.
Sa druge strane, Rusija svakog dana dobija velike prilive od izvoza svojih energenata. Ovo je nešto što ruskim vlastima pruža manevarski prostor – SAD jeste zabranila uvoz energenata iz Rusije, ali njihovo glavno tržište su Evropa i Kina, a ove zemlje to još nisu uradile imajući u vidu da bi onda time pucale sebi u koleno jer koliko god Rusija bila zavisna od njih za izvoz, toliko su i one zavisne od Rusije za uvoz. A na naftu i gas niko nije gadljiv, pa bi i smanjenje isporuke ovim zemljama verovatno bilo nešto što bi Rusija uspela da prevaziđe prodajom na drugim tržištima.
Nada u kineski faktor neutemeljena
Ispostavlja se, ipak, da su velika nadanja u Kinu bila prilično neutemeljena. Ruske devizne rezerve u Kini u iznosu od 90 milijardi USD zapravo su u kineskoj valuti, koja baš nije svetska valuta kao što su to dolar ili evro. Pitanje je da li bi kineske vlasti dozvoliti laku rasprodaju ovih rezervi i njihovu zamenu za dolare kao valutu koja Rusima treba, imajući u vidu da su SAD uvele zabranu poslovanja sa dolarima Rusiji želeći da je spreče da indirektno dođe u posed dolara.
Ovo ne znači da to više nije moguće, ali je signal da bi kinesko omogućavanje ovakvog ponašanja možda sa sobom dovelo do nekih posledica, kao što su sankcije prema Kini od strane SAD. Način kako se može zaobići dolar u međusobnoj trgovini jeste korišćenjem drugih valuta, prvenstveno rublje i juana, ali ako kao kineski izvoznik dobijete rublje za svoj izvoz u Rusiju, šta ćete sa njima da radite? Morate da ih menjate za drugu valutu koja vam treba, a to sa sobom nosi i troškove zamene i rizik od promene deviznog kursa.
Slabljenje rublje bio je razlog usled koga je kineska centralna banka povećala koridor odstupanja kursa rublje u odnosu na fiksiranu vrednost juana, sa prethodnih 5% na sadašnjih 10%, ali to nije veliki korak ka olakšanju poslovanja korišćenjem ove dve valute.
Privlačenje deviza kao imperativ – dodatne regulacije
Rusija je stoga uvela obavezu izvoznicima da moraju da prodaju tj. zamene za rublje 80% svojih izvoznih prihoda, kao i restrikcije na iznošenje deviznih sredstava iz zemlje od strane nerezidenata. Nerezidentima je privremeno onemogućeno da prodaju ruske hartije od vrednosti, kao i isplata kupona za državne obveznice u rubljama, očigledno iz straha da će oni poželeti da se otarase svoji rublja čim ih dobiju i zamene ih za dolare.
Ali tu se nije stalo, već je implementirana i jedna prilično kontraverzna politika čiji cilj je da privuče devize iz inostranstva, a to je ’’amnestija za kapital’’ čime je omogućeno domaćim rezidentima da u Rusiju vrate devize iz inostranstva bez ikakvih provera o tome da li je plaćen porez na ovaj novac ili o tome koje je njegovo poreklo, što je jako neuobičajeno.
Šta su devizne rezerve?
Devizne rezerve, inače, predstavljaju devizna novčana sredstva kojima raspolaže centralna banka u nekoj zemlji. Ona se sastoje od efektivnog stranog novca, sredstava na računima u drugim bankama, hartijama od vrednosti (najčešće državne obveznice), monetarnom zlatu i specijalnim pravima vučenja (SPV) kod MMF-a.
Centralne banke koriste svoje devizne rezerve u svojoj politici deviznog kursa, pošto prodajom ili kupovinom deviza može da utiče na nivo kursa. Ako postoji priliv stranog kapitala, centralna banka će kupovinom dela priliva tih deviza smanjiti pritisak na kurs, pa on neće značajno jačati, što bi sa sobom imalo negtivne posledice po vrednost izvoza jer bi on sada poskupeo u inostranoj valuti.
Ako se odluči da ne povećava devizne rezerve, a da zadrži isti nivo kursa, onda centralna banka mora da pusti u opticaj i srazmernu količinu domaće valute, što će dovesti do inflacije. I obrnuto, prilikom odliva stranog kapitala, devizne rezerve služe da se primire pritisci na depresijaciju domaće valute i stabilizuje kurs, bez ovakvog instrumenta bi domaća valuta ili izgubila na vrednosti ili bi zbog povlačenja domaćeg novca iz opticaja u skladu sa nivoom deviza u privredi došlo do deflacije, što bi čak moglo da izazove recesiju.
Pored toga, devizne rezerve služe kao usidrenje za stabilnost ekonomije ako dođe do nekih političkih lomova – kao što su državni udari, politička nestabilnost ili slične krize. U takvom okruženju veliki investitora će pobeći iz domaće valute rasprodajom hartija od vrednosti i zamenom za stranu valutu; devizne rezerve su tu da im ukažu na to da za tim nema potrebe jer će svoj novac uvek moći da zamene za stranu valutu koja im je potrebna. Ovakvo ponašanje bi takođe dovelo do devalvacije domaće valute, i učinilo uvoz skupljom, te izazvalo inflaciju.
Prema tome, devizne rezerve nisu zamišljene da budu neka vrsta budžetske podrške za državnu potrošnju, ili na usluzi državi osim samoj centralnoj banci. Ovakvo korišćenje deviznih rezervi još nije zabeleženo u razvijenim zemljama jer bi posledica takvog čina bila po principu narodne poslovice ’’sastao se ćar sa vajdom pa se rodila šteta’’. Kada bi država direktno posegnula za njima to bi bio znak da je na korak do bankrota čim mora da pribegava za takvim merama, a i smanjilo bi poverenje inostranih investitora i kreditora u to da će kasnije biti dovoljno deviza za repatrijaciju njihovih sredstava, pa će se smanjiti investicije.
Devizne rezerve se u principu drže u obveznicama razvijenih država i to u velikim svetskim valutama, kao što su američki dolar, evro, britanska funta, japanski jen ili švajcarski franak. Tačan sastav deviznih rezervi zavisi od zemlje do zemlje, jer je najsvrishodnije imati onakvu korpu deiznih rezervi koja oslikava potrebe neke zemlje, imajući u vidu njene najveće trgovinske i investicione partnere. Na prvi pogled deluje da je dobro imati visoke devizne rezerve, ali nije potpuno tačno jer one sa sobom nose i značajne troškove: veoma sigurne državne obveznice (kao što su kratkoročne obveznice SAD, iliti Treasury Bills) sa sobom nose jako nisku kamatu koja se isplaćuje centralnoj banci. Ove kamate su obično značajno niže nego kamate koje države u razvoju (a to su one kojima najviše devizne rezerve i trebaju) plaćaju kada se one zadužuju, pa je ta razlika neto trošak. Prevelike devizne rezerve jednostavno nisu dobra stvar sama po sebi. To koliko iznosi njihov optimalan nivo zavisi od velikog broja faktora, uključujući karakteristike date privrede, vrste deviznog kursa, nivoa priliva kapitala, glavne trgovinske partnere itd, ali najmanji prihvaćeni nivo deviznih rezervi u međunarodnoj praksi jeste vrednost uvoza tokom perioda od 3 meseca.
Nenameravana posledica sankcija – uticaj na kriptovalute
Ali ove sankcije imaju i nenameravanu negativnu posledicu i po SAD. Ovim zamrzavanjem deviznih rezervi Rusije je prekršen nepisani princip kojim se sredstva centralnih banaka nalaze izvan kontrole. Ovo naravno nije po prvi put u istoriji da se nešto slično dešava. Na primer, devizne rezerve uključujući i zlato Narodne banke koje je Kraljevina Jugoslavija sklonila u Njujork pre i tokom Drugog svetskog rata nije automatski dato na korišćenje novoj socijalističkoj Jugoslaviji, nego je to urađeno tek nakon što se Jugoslavija složila da obešteti strane državljane kojima je procesom nacionalizacije bila oteta imovina na njenoj teritoriji). Ali jeste prvi put da se to radi prema nekoj velikoj zemlji i to ovako gotovo preko noći.
To može da umanji poverenje u dolar kao svetsku valutu, i da navede druge zemlje da razmisle o tome da smanjuju svoju izloženost dolaru. Ovo se prvenstveno odnosi na Kinu, koja ima najveće devizne rezerve na svetu u vrednosti od 3,200 milijardi USD, od koji je oko 60% u američkom dolaru.
Imajući u vidu da su potencijalne valute zamene za dolar i dalje prilično malobrojne i da nemaju toliku važnost u svetskom ekonomskom sistemu, jedan od potencijalnih dobitnika mogu biti kriptovalute, jer je praktično onemogućeno centralno upravljanje i kontrola nad njihovim sistemima. Ali bi kupovina kriptovaluta od strane centralnih banaka bilo veoma ironično, imajući u vidu da su one zamišljene kao instrument kojim bi se upravo centralne banke kao emitenti novca zaobišle.