Foto: UnSplash
U poslednje vreme smo čuli mnogo projekcija oko toga kolika je izlaznost potrebna da bi se predsednička trka završila na ponovljenom glasanju (u drugom krugu izbora). Brojka od osam predsedničkih kandidata je nešto manja nego 2017. godine (učestvovalo 11 kandidata), ali najveći broj kandidata je imao argumentaciju da ide na izbore sa ciljem da svojom kandidaturom izvuče dodatne glasače i dovede do drugog kruga.
I pre pet godina se najviše u javnosti diskutovalo o tome kolike su šanse za drugi krug i kolika je izlaznost potrebna, a veliki broj tekstova se bavio procenama koji je to procenat izlaznosti potreban ili koliki je birača potrebno da izađe. Sada je slična situacija. Međutim postoje različite okolnosti u kojima se izbori održavaju na šta mislim da je važno ukazati.
Na izborima 2017. godine Aleksandar Vučić je osvojio 2.01 miliona glasova, što je bilo značajno manje od rezultata koji su na parlamentarnim izborima 2016. godine ostvarili SNS, SPS i SVM – oko 2.28 miliona glasova.
Aleksandar Vučić je i na ovim izborima jedini kandidat vlasti (koalicija oko SNS, koalicija oko SPS, SVM), a i neki drugi su odustali od predsedničke kandidature i podržali Vučića (SRS). Predstavnici vlasti su na izborima 2020. godine imali zajedno oko 2.33 miliona glasova (uz to bi trebalo dodati i ono malo glasova što je ostalo Šapiću i nešto od SRS-a).
Da, sigurno se u međuvremenu desio i odliv određenog broja birača vlasti (kako prirodnim putem, tako i delom zbog različitih događaja – najviše verujem zbog događaja oko KOVID-a i vakcinacije i protestima i dešavanjima u vezi sa Rio Tintom), ali s obzirom na nepromenjenu medijsku sliku i neuspele pokušaje zabrane pritisaka na birače nije baš realno za očekivati da su ove brojke sada manje za npr. pet, šest ili sedam stotina hiljada birača.
Važno je ukazati i na nekoliko okolnosti koji se tiču konteksta ovih izbora i staviti ih u vezu sa izborima 2017. i 2020. godine.
Samo predsednički izbori 2017.
Ako se sećate, predsednički izbori 2017. godine održani su samostalno, odnosno bez kombinovanja sa ostalim vrstama ili nivoima izbora. Tada je izlaznost bila 3.65 miliona birača (54.34%), a kandidat vlasti je imao oko 280 hiljada glasova manje nego partije vlasti na parlamentarnim izborima godinu dana ranije. Siguran sam da birači (a ni članovi, pa i funkcioneri SPS-a) ne vole Vučića i SNS i dobrim delom 2017. godine nisu “ispoštovali“ te izbore i nisu izašli da glasaju za Vučića.
Moguće da je slično i sa biračima SVM-a. Ovog puta, okolnosti su nešto drugačije i birači SPS-a i SVM-a će izaći na parlamentarne izbore, što znači da će im izborni listić za predsednika republike biti u ruci (a tamo će stajati ime AV uz predlagače SNS, SPS i SVM). Sigurno je da neće svi zaokružiti zajedničkog kandidata, ali za birače SPS-a i SVM-a glasanje za Vučića 2017. godine je predstavljalo trošak u pogledu odlaska na izbore da glasaju za nešto što im nije primarno, sada će se svakako naći na biračkom mestu.
Da ovo nije beznačajno, ukazaću i na promenu u nazivu predlagača. Vučića je 2017. godine predložila “Koalicija SNS,SPS,SDPS, JSPUPS, PS,SPO,SSBK,SVM“ (tako je stajalo na glasačkom listiću), a sada će stajati: “Koalicija Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve, Srpska napredna stranka (SNS), Socijalistička partija Srbije (SPS) – Ivica Dačić, Savez vojvođanskih Mađara – Vajdasági Magyar Szövetség (SVM-VMSZ) – Ištvan Pastor – István Pásztor.“ Lideri Dačić i Pastor uz Vučića. Neko će reći da ne znači ništa, ja ću reći da znači mnogo.
Uz parlamentarne i lokalni izbori 2016. i 2020. godine
Sa druge strane, izbori 2022. godine se održavaju bez opštih lokalnih izbora (tek u 12 JLS). Znamo da motivacija lokalnih odbora nije ista kada se ne održavaju i lokalni izbori. SNS nije pravio rezove na lokalnom nivou na skupštini stranke 2021. godine, pa će na vanrednoj skupštini nakon izbora ipak ocenjivati kako su lokalni funkcioneri odradili kampanju (bez lokalnih izbora). Ipak, pitanje je kako će lokalni odbori SPS-a i SVM-a odraditi ove kampanje.
U prilog tome da nije svejedno koji se sve izbori održavaju govore i rezultati izbora koji su održani bez lokalnih izbora. Iako su 2007. i poređenje sa 2008. godinom značajno daleko, možemo pogledati da je npr. u poslednjih deset godina najmanja izlaznost (ne računajući bojkot 2020) bila 2014. godine kada su održani samo parlamentarni izbori (3.59 miliona i 53.09%, 2016. je izlaznost bila veća za skoro 180 000 birača). Nije značajno veća izlaznost bila ni 2017. godine kada su održani samo predsednički izbori. Istovremeno održavanje lokalnih izbora podiže motivisanost partijske organizacije i diže izlaznost.
Kolika je onda izlaznost potrebna?
Uzimajući u obzir da je vlast izgubila deo birača, da se ovog puta ne održavaju samo predsednički izbori i da je Vučić uz svoje ime dodao i Dačića i Pastora, ali i da nema ni lokalnih izbora i ukoliko se u toku kampanje nije desio značaj upliv nekog od predsedničkih kandidata u SNS biračko telo – usudiću se da kažem da je neophodno da na izbore izađe minimum četiri miliona birača da bismo ušli u drugi krug predsedničkih izbora. Iako neki licitiraju sa nižim brojkama, ne verujem da je moguće da se to desi.
Na primer, 2017. godine sam tvrdio da je potrebna i veća izlaznost, ne kažem da ta potrebna cifra neće biti veća i sada, nego da je ovo najniža moguća izlaznost koja je potrebna da se desi drugi krug. S obzirom na ukupan broj birača (6.501.689), ovo podrazumeva formalnu izlaznost od oko 61.5%. Neki od neizvesnijih izbora u prethodnih 20 godina su generisali formalnu izlaznost veću od 60%, pa čak i preko 4,5 miliona birača. Percepcija “neizvesnosti“ izbora je i ključ značajnijeg broja birača na izborima.
Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka